Вести
17. 12. 2012.
Људи и мачке
Телевизија Б92 је коначно одлучила да се лиши невиђеног програмског пиздарлука, шатро, магазинског типа, који је вукла од поподнева до преподнева, од немила до недрага, попут мачке (кључна реч!) мачиће.
Тај ‚‚пројекат‚‚ је, уз ону неопростиву глупост са Великим братом, најгоре што је на нареченој телевизији икада произведено, или иза чега је - што јој никако не умањује уредничку одговорност, штавише - иста стала.
Разлози, или (о)правдања за те програмске промашаје, нису довољно убедљиви.
Ни новац, ни гледаност, ни ‚‚закони тржишта‚‚... Ништа! Мени макар.Како год било, ево и једне њихове добре одлуке: десетак дана већ, у радна преподнева, они који су у прилици да то могу, гледају врхунске производе на светском нивоу, из радионица, можда је боље казати атељеа, највећих мајстора документарног филма.
Прецизније, оних чија су професионална, али и животна преокупација битисање животиња, дивљих посебно. Створења са којима делимо заједничку нам планету. Или би тако морало бити...
Не сећам се када ме је нешто тако жестоко померило као документарац „Данијел и наше мачке“, коју је продуцентска кућа Биг вејв снимила пре пет година за феноменалну глобалну мрежу Енимал пленет.
Дакле, мачке! Основна прича је заправо аутентично сећање тридесетогодишње Францускиње Катрин, која стиже у Намибију, где упознаје Данијела, управника на фарми коња.
И, тешко се заљубљује. Не само у врло згодног, одважног, занимљивог... мушкарца (јер Данијел то све јесте), већ у његову професионалност, врхунску истренираност и пуну посвећеност послу којим се бави. Димензија више, тврде неке жене, коју поседују само изузетни мушки примерци.
Они који умеју! Данијел је ‚‚шаптач животињама‚‚. На њиховој, убрзо и брачној кући - дубоко у дивљини, на стотинак километара далеко од првих суседа - уз крдо коња, неколике псе и папагаје живе и усвојени лавић Забу, две бебе и млада женка леопарда, Бјанка.
Фасцинантан је однос двоје људи и ових најопаснијих предратора. Њихова љубав, бескрајна мажења и пажња, јединствена вербална (ако је то права реч?) и тактилна комуникација.
Наравски, оваква идила обично не траје вечно. Покушај снимања ових животиња за један промотивни филм на граници између Намибије и Јужне Африке, услед папиролошких пропуста, окончао се хапшењем Данијела због, као, покушаја кријумчарења заштићених врста.
Следила је конфискација животиња и смештај, у за њих, неподобан и непримерен, азил. Огромни су то удари били и за људе и за животиње. По изласку из затвора, Данијел креће у правне битке за доказивање своје невиности, али и за повраћај љубимаца. И када се, годину доцније, чинило да се срећа враћа на њихову фарму, Данијел гине у саобраћајној несрећи.
Потпуно избезумљена, емоционално и финансијски исцрпљена, Катрин, ипак, као својеврсни дуг вољеном, одлучује да настави битку. После четири године побеђује, добија своје, већ сасвим одрасле мачке и смешта их, у за њих најбоља, готово природна, али од посвећених људи, контролисана станишта...
Ако будете у прилици да на некој телевизији погледате овај филм, не пропустите је. Никако! Изненађење је то чак и за добре познаваоце документарног жанра.
Исти јесте врло децидан, са прецизним захтевима. Занатским и продукцијским. Ово је сага о непатвореној светковини живота, али и суровој трагедији.
О осећањима потпуне безизлазности и дефинитивног пораза, али наде и веровања да никада баш све, и оно најружније, није за сва времена закуцано. Љубав јесте вишеструка и вишезначна. Различитих је агрегатних стања и појавних облика.
Ваља их препознати. Многи, нажалост, то не могу...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.