Вести
13. 12. 2012.
Што су веће клевете и лажи...
Домаћи државни званичници и политичари ипак често преко судова траже заштиту од критике управо при вршењу јавних функција, и то по два основа: због кривичног дела клевете и увреде (кривични поступак) и по тужбеном захтеву за надокнаду штете због повреде части и угледа (парнични поступак). Казна у кривичном поступку може износити до 450 хиљада динара. У парничном поступку, у коме се понекад траже милионске своте за накнаду штете, судови досуђују накнаде у износу које сами оцењују као правичне а које често досежу неколико стотина хиљада динара, што може да угрози опстанак медија.
Од 242 парнична поступка која су покренута у 2011. години пред Вишим судом у Београду, поводом објављивања информација у медијима, јавне личности се појављују као тужиоци у најмање 40% случајева.
Међу њима су естрадне звезде, два важна бизнисмена, али и најмање 10 државних функционера и политичара, попут министара, градоначелника, посланика Скупштине Србије и бивших носилаца јавних функција.
Према подацима Локал преса, против чланица овог удружења локалних медија, од 2005. до краја 2011. године вођено је 68 судских поступака, било по основу Кривичног законика или Закона о јавном информисању.
У последње две године повећао се број тужилаца који имају јавна овлашћења и више моћи од просечног грађанина. Од укупно 16 лица у улози тужилаца током 2010. и 2011. године, таквих је било 15: три бизнисмена, пет политичара, два припадника полиције, два одборника локалних скупштина, један директор јавног предузећа и двоје судија.
Догађало се чак и то да поступке воде и пресуде доносе колеге ових судија из истог суда, чак и из исте канцеларије.
Након наведених пресуда Европског суда за људска права, дошло је до одређене корекције судске праксе, али појединачне одлуке којима се носиоцима државних и политичких функција признаје виши степен заштите у односу на друге грађане и даље се појављују у пракси, посебно првостепених судова.
Тако је Основни суд у Чачку, марта 2011. године, пресудио у корист Велимира Илића, народног посланика, председника партије Нова Србија и бившег министра, у његовој кривичној тужби за клевету против аутора коментара и хумореске Стојана Марковића, директора и одговорног уредника Чачанских новина.
Апелациони суд у Крагујевцу укинуо је ову пресуду јула 2011. године. Међутим, годину дана раније, Виши суд у Чачку, у парничном поступку поводом истих текстова, наложио је Марковићу да плати Илићу 180 хиљада динара накнаде штете за претрпљене душевне болове, а ову пресуду потврдио је и Апелациони суд.
Бивши министар здравља у Влади Србије Томица Милосављевић одлучио је да тужи медије који су говорили о његовој одговорности у вези са спорним набавкама вакцине против тзв. свињског грипа 2009/2010. године (због чега је ухапшено више особа), без обзира што је Савет за штампу у октобру 2011. године закључио да његова жалба против једног од медија (НИН) није оправдана због права јавности да зна како се поверене функције власти остварују, а које штити и домаће законодавство и европска судска пракса.
У јулу 2011. године, Министарство правде је најавило да ће убрзо доћи до потпуне декриминализације увреде и клевете „како би медији били растерећени строгих казни које угрожавају њихов опстанак“. Анализа судске праксе, међутим, показује да су – иако се у Србији подноси велики број кривичних тужби за клевету – осуђујуће пресуде ретко правоснажне, а када то и постану, казне су обично ниже од накнада штете које се поводом истих текстова, емисија или изјава, изричу у парничним поступцима.
Најављена декриминализација клевете и увреде неће решити проблеме са којима се медији и новинари суочавају због критике државних функционера, већ су потребне и друге мере заштите слободе изражавања које ће у парничним поступцима
заштитити новинарско право на критику и право јавности да зна. У националне медијске прописе потребно је доследније имплементирати принципе установљене Декларацијом Савета Европе о слободи политичке дебате у медијима. Неопходна је
и боља едукација и судија и шире јавности о релевантним пресудама Европског суда за људска права, јер не постоје преводи свих одлука Суда, посебно оних које се односе на примену члана 10 Европске конвенције о људским правима, а које су домаћи судови у обавези да следе.
Наставиће се
(Ова Публикација је реализована у сарадњи са Civil Rights Defenders и уз финансијску подршку Шведске агенције за међународни развој (Сида))
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.