Вести
10. 12. 2012.
Њихови и наши
Могуће је да се српски медији налазе на нејасној граници између брзе таблоидизације и лаганог пропадања.
Таблоидна политика, исти такав вредносни систем, таблоидна култура и неговани естрадни кич неизбежно стварају медије
који су информативна резултанта наведених околности. Уз то, овде већ годинама таблоидни утицај долази из сфера политичке или неке друге моћи.
Неки утицајни власници таквих штампаних ствари откривени су тек када се урушио модел новинарства који више није вредело одржавати у животу.
Али, то је само наговештај крупних драма, чији трагични јунаци неизбежно излазе из медијских заклона. Такве новине су, као и увек у нас, само средство за дистрибуцију представе о истинској снази која влада у сумраку, посебно оној која несметано обитава у центрима „сиве зоне”.
И заиста је тешко направити оштру границу између „жуте” и озбиљне штампе (или одговарајућих електронских средстава). Медији који држе до себе и професије на самој су ивици опстанка, и то углавном из два основна разлога: не могу (а и не треба) да се одрекну своје фине конзервативне патине.
Као такви, нису у снази (а и не треба) да се укључују у неукусно естрадно надметање. Њихова будућност би морала да буде у трагању за концепцијом која би ипак придобила младе читаоце, али пре свега добром, поузданом и читком новинском литературом. Брза (и куса) информација остаће интернету, естрадно новинарство ће свакако посустати пред хипертрофијом неукуса, чији конзументи неће имати бесконачни апетит за тако брзу духовну храну.
Наравно да се на овом месту, као и свуда, залажем за опстанак свих типова и облика медија.
Без таквог шаренила нема ни илузије о слободи, без тога није ни могуће наслутити шта је све јавна информација и до које су границе њени домети.
У сваком добром систему информисања, ако такав уопште постоји, медије чувају или гасе конзументи (читаоци, гледаоци). Одржавање оронулих штампаних или електронских ствари на респираторима није могуће сакрити нити бескрајно чувати.
Али, нека то буде закон тржишта, а не воља некога ко је јак или богат. Видели смо да ни такве погодности нису увек од помоћи.
Далеко је опасније увођење силе или претње у медијски систем. Српско новинарство је последњих деценија скраћено за три главе и никоме ништа. Само кад се обележавају годишњице смрти Даде Вујасиновић, Милана Пантића и Славка Ћурувије захтеви новинарских удружења постају гласнији: Да се одмах открију убице и њихови налогодавци. Свака власт је одговарала да ће то учинити, или само што није, или је на трагу. И до следећих годишњица убијене скоро да прекрије заборав.
Да поново не заборавим Душана Михајловића и његове „Повленске магле и видике”, дело сачињено више од магле него од видокруга. Он више пута беше рекао како зна ко је убио Ћурувију, али не сме да каже.
Више пута сам се питао шта је то препало Душана, питао сам и њега лично, али одговор би свакако стигао, макар после толико година, да страх још не траје.
Сва је прилика да је новинаре на свој начин убила држава, уз помоћ својих брижљиво негованих егзекутора.
Наравно да се три новинарске смрти, свакако од „патриотске” руке, не могу, нити смеју, оставити историји. Онда би то значило како убиство новинара у Србији није злочин. Такви погубни преседани охрабрују исте или сличне који су то починили. Ћутање државе такође охрабрује самозване судије које рађа опасна вредносна анархија.
Пре десетак дана огласила се једна организација, група људи која је себи приписала прецизне патриотске еталоне. Они, замислите оно што већ знате, траже забрану „појединих антисрпских медија”.
Јако је занимљиво завирити у колективни родољубиви ум групе, видети шта су то и одакле произлазе њени критеријуми.
Одакле уверење да само они знају (ако уопште знају) шта је то патриотизам, и како и којим средствима ваља сасећи издају, плаћеништво и тешке облике антисрбизма. Зар такву перцепцију већ нисмо имали деведесетих, када је пола српског становништва проглашено издајницима. Ко их је прогласио? Само они који су себе прогласили родољубима и присвојили
право на истрагу издајника.
Таква околност захтевала је бар полицајца на два одрасла житеља Србије, под условом да део полиције не буде регрутован из лошије половине српске несрећне популације.
Дачић који добро памти деведесете, исто као и Вучић, још ћуте пред овим застрашујућим пребројавањем. А пред њима је као и пред свима нама, ширење мржње и позив на линч, претње смрћу судијама Уставног суда.
Ако кротко прећутимо све ово, нећемо знати ко је и чијом заслугом дао себи на вољу да дели правду онако како је види и прети свима који је не виде тако.
Наши нису, а јесу ли њихови – нека кажу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.