Вести
03. 12. 2012.
Слобода критике државних функционера
Државни званичници не смеју бити заштићени од критике и увреда више него што су то обични грађани, на пример, кроз кривичне законе који прописују строже казне; новинаре не треба притварати, нити медије затварати, због критичких коментара.
Поменути принципи Савета Европе су укључени у национално законодавство.
У пракси, медији се не затварају нити се новинари притварају због критичких коментара на рачун јавних функционера. Нови Кривични законик из 2005. године је укинуо могућност изрицања затворске казне за клевету и увреду, а такве казне нису биле изрицане новинарима ни деценијама пре тога. Међутим, новинари и медији се и даље могу осудити на високе новчане казне које могу угрозити опстанак медија, поготово у условима економске кризе која је доминантна у Србији током 2011. године.
У погледу критике и увреде, домаће законодавство не штити државне функционере ни на који посебан начин у односу на друга лица. Напротив, оно између права јавности да зна и права заштите приватности државних званичника и политичара
даје приоритет праву јавности. Између заштите части и угледа и права вршења новинарског позива, оно се опредељује за права новинара ако њихов рад не садржи намеру омаловажавања.
Наиме, Закон о јавном информисању изричито наводи да су права на заштиту приватности носилаца државних и политичких функција ограничена ако је информација која се на њих односи „важна за јавност” (члан 9). При томе, ниво ограничења заштите приватности није прецизно назначен, већ је „сразмеран оправданом интересу јавности“ и подложан процени у сваком конкретном случају.
Истовремено, Кривични законик прецизира да није кажњива увреда, укључујући ту и увреду путем медија, ако је учинилац дао исказ у оквиру озбиљне критике, у вршењу новинарског позива, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или из других околности види да то није учинио у намери омаловажавања (члан 170).
Заштита права на критику државних функционера подупире се и уставном обавезом судова (члан 18) да одредбе о људским правима тумаче сагласно међународним стандардима и пракси, тј. пракси Европског суда за људска права у примени члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Врховни суд Србије је, на пример, 2008. године посебним документом препоручио директну примену судске праксе Европског суда за људска права у контексту његових одлука о два случаја из Србије везана за јавну критику државних званичника.
Предмет критике био је председник општине Бабушница. Домаћи судови су у оба случаја донели кривичне осуде за клевету. Европски суд је, међутим, утврдио да су овим осудама повређена права аутора критике из члана 10 Европске конвенције, са образложењем да је „степен прихватљиве критике много шири за јавне личности него за приватна лица“ и да загарантована слобода изражавања укључује исказивање вредносних судова о јавним личностима.
По одлуци Европског суда, критике председника општине су биле оправдане јер су се тицале ствари од јавног интереса.
Европски суд је као посебно неприхватљиво истакао образложење домаћих судова у пресудама о кривици да већу важност имају част, углед и достојанство председника општине него обичног грађанина.
Пракса Европског суда дозвољава и критику која користи оштрији, провокативнији језик (чак и кад он вређа, шокира или узнемирава) ако се њиме третирају питања од јавног интереса, а не приватни живот јавних личности.
Наставиће се
(Ова Публикација је реализована у сарадњи са Цивил Ригхтс Дефендерс и уз финансијску подршку Шведске агенције за међународни развој (Сида))
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.