Вести
03. 12. 2012.
Јавно- приватна клацкалица
Иако је после доношења закона о радио-дифузији судбина јавног сервиса изгледала сигурно, испоставља се да је РТС систем који једва преживљава, у коме се људима плате исплаћују све неучесталије.
Где недостају средства за квалитетну продукцију и репродукцију. На то иду штрајкови упозорења, вишак запослених, финансијске дубиозе, укидање логике јавног сервиса и прихватање логике комерцијалног програмирања и трке за рејтинге по сваку цену.
Некако у исто време и у Великој Британији и у Србији воде се дебате о питањима даље судбине јавних радиодифузних установа. То питање је присутно у европској јавности од самог почетка јавне радио-дифузије коју је Европа, са јасним циљевима, развила у много већој мери него САД, или друга развијена, капиталистичка подручја.
Деценијама Би-Би-Си важи као пример за то како треба да функционише озбиљан, јавни РТВ сервис, и какво треба да буде његово место у друштву. Све време Би-Би-Си је изузетно успешно јавно предузеће које своје задатке да информише, образује, и забави, обавља скоро перфектно. Би-Би-Си је успешна, профитабилна и утицајна међународна компанија, која делује у свим крајевима планете.
Шта је онда спорно? И зашто је генерални директор Би-Би-Сија, усред скандала, морао да се повуче, после само 54 дана која је провео на том месту? Зато што је, гласи одговор, јавност увидела да је Би-Би-Си изгубио равнотежу између „приватничког” система привилегија које је створио унутар сопствене „корпоративне културе”, и заштићености од тржишта и политичких диктата, које ужива као прворазредно, чврстим законом брањено јавно предузеће.
Директор који је управо отишао, испраћен је отпремнином од близу два милиона фунти. Што, свакако, личи на ексцесе које себи допуштају приватне банке, компаније и шпекулантске фирме, усред невиђене привредне кризе. Јавност у Британији је
узнемирена и покренут је велики точак преиспитивања свега што је у вези са аномалијама и скандалима, које је Би-Би-Си дуго и вешто сакривао. Дебата је показала да није спорна потреба да јавни РТВ сервис постоји и буде јак и успешан. Спорна је пракса у којој се, и у најквалитетнијим јавним организацијама, јавно добро користи у циљу стицања приватних, личних
привилегија. А тиме и непримереног утицаја, моћи и материјалног богатства.
Британци ће, у свом стилу, истовремено и господски и „таблоидно”, да нађу решење за овај проблем и за свој јавни сервис. Који ће, наравно, опстати и „бити јачи него икада”.
Лимузина са пратњом
Шта се, у исто време, дешава код нас? Тешко је набројати све оно што се у јавности, годинама препознаје као лоше лице нашег јавног РТВ сервиса. Јер је тог лошег подоста. Основни апсурд је у томе што фирма која поручује својим гледаоцима да ’имају право да знају све’ годинама одбија да поверенику за јавне информације достави тражене извештаје, дакле истину, о свом пословању.
То је фирма која радије плаћа казне него што открива ту „истину” о себи. Да ли је реч о дрскости, или, можда, тежњи да се прикрије да је, као и у остатку државе, у фирми РТС најлошије оно што се зове „пословање”, односно „економисање”? Иако
је после доношења закона о радио-дифузији судбина јавног сервиса изгледала сигурно а механизми пословања безбедни, испоставља се да је РТС систем који једва преживљава, у коме се људима плате исплаћују све неучесталије.
Где недостају средства за квалитетну продукцију и репродукцију. На то иду штрајкови упозорења, вишак запослених, мањак квалификованих, недостатак компетентних, финансијске дубиозе, неплаћени доприноси, закинуте ауторске надокнаде, непризнавање ауторских права и права интелектуалне својине, укидање логике јавног сервиса и прихватање логике комерцијалног програмирања и трке за рејтинге по сваку цену.
Све ово прати и непрестано „мачевање”, полемисање и теглење по судским парницама јавног сервиса са свим и сваким. Од обичних гледалаца, који не плаћају претплату, до народних посланика, који потражују заостале тантијеме.
Ситуацију компликује и чињеница да је „тржишно” пословање и тзв. диловање комерцијалног ТВ времена у јавном сервису надлежни државни орган који се бави истраживањем корупције истакао као јасан, негативан, пример наопаке распродаје
јавног добра у корист приватних агентура. Ту је и натегнуто решење са РТВ Војводина, којој је законом истовремено дат и равноправан, али и вазалски статус, у односу на РТС.
Један мали, али чудан детаљ, показује неприродан положај у коме се нашао РТС.
Шеф овог гломазног сервиса креће се градом у црној лимузини коју прати „безбедњачко” вoзило са три, четири кршна момка, вероватно прописно наоружана и свакако добро истренирана за антитерористичке акције?! Не знам где још постоји таква пракса, али поставља се питање, зашто је шефу јавног РТВ сервиса, у демократској држави, потребна таква врста заштите? Одговори могу да буду све само не логични и уобичајени. Ипак, све је то, на крају приче, једна досадна, развучена и јадна слика и прилика, коју изгледа нико више не може да промени. А све је мање оних, на одговорним местима, којима је до било какве промене јавног РТВ сервиса набоље уопште и стало. Да би апсурд био потпун, у мноштву свега што не ваља, чак и оно што ваља у јавном сервису, губи на значењу.
Дакле, у суштини, полемика није око питања да ли нам треба јавни сервис него око питања како да се он укине а да то „нико не примети”. Приватно располагање јавним добром је давно установљена пракса у Србији. Заправо, целокупна транзиција се и своди на то да се таква погубна пракса установи као нормална. У томе се, без обзира на размере штете по народ и државу, упорно истрајава. Изгледа и у јавном сервису.
Демократски утицај на програм
У међувремену, нека комисија, за јавност анонимна, окупљена на највишој адреси у овој држави, спрема нови „сет” медијских закона. Прети опасност да је то исти „сет” људи који сада из четвртог, петог, покушаја има „добру намеру” да погоди шта то треба да се регулише у области радио-дифузије. И на који начин.
Пошто се министар финансија, лично, први и унапред огласио са идејом како да се досад финансијски независни регулатори домаће радио-дифузије учине зависним, дата је смерница да се и јавни сервис поново учини зависним. Не од све мање
лојалних ТВ претплатника, већ од неког државног или парадржавног органа. Што не мора а приори да буде лоше решење. У изграђеним демократијама, као што је, рецимо, Француска, подразумева се да свака нова власт има право да утиче на
судбину и програмску оријентацију јавног сервиса.
Јер шта је власт, у демократији, него исказана воља јавности? Подразумева се да је демократија у стању да обезбеди да се такав утицај власти не отме свакој контроли.У свим тим европејским полемикама мало је оних који имају смелости да погледају
преко океана и виде једноставно и јасно решење које имају Американци за своју „јавну” радио-дифузију. Сваке године њихова „савезна скупштина” доноси закон о финансирању јавне радио-дифузије који обезбеђује сигурна буџетска средства за њен опстанак.
Остало она, на основу сопствене способности, прибавља од донатора, великих и малих, па чак и од добронамерних ТВ гледалаца. И нема право да продаје рекламно ТВ време. Нико тамо не полемише око тога да ли, на тај начин, власт утиче на независни статус јавне радио-дифузије. Јер приватна радио-дифузија је толико јака да јавном сервису не остаје ништа друго него да се стварно бави голом истином. И пуким квалитетом. Ма шта они били у капиталистичкој демократији.
Да ли ће неки од овдашњих медијских лумена и комисијских експерата имати мало инспирације да размисли и о оваквом моделу? И да га, онда, без страха од „душебрижника” разних боја, претвори у праксу.
Коментари (1)
Остави коментар03.12.
2012.
Javna audio-vizuelna medijska sluzba
G. Stanko Crnobrnja u tekstu "Javno-privatna medijska klackalica" upotrebljava, kao i mnoge druge javne licnosti, nesluzbeni izraz "javni servis" umesto sluzbenog izraza "Radiodifuzna ustanova Srbije" za tzv. i samozvanu "Radio-televiziju Srbija" (RTS). I tu pocinje problem javno-privatne prirode ovog "servisa".
ОдговориNaime, pojam javnog servisa je dvoznacan: funkcionalan i organizacioni. Prema prvom, funkcionalnom pojmu, javni servis je servis ili usluga koja je zbog svoje vaznosti za ekonomsku, drustveni i kulturnu egzistenciju i razvoj drustvene zajednice moze smatrati servisom ili uslugom od opsteg interesa. Po drugom, organizacionom pojmu, javni servis ili sluzba je telo koje pruza servis ili uslugu od opsteg interesa.
U duhu naseg jezika i u skladu sa vazecim Zakonom o javnim sluzbama, "javni (radiodifuzni) servis" trebao je da se nazove "javna (radiodifuzna) sluzba" ili, preciznije,"javna audio-vizuelna medijska sluzba" (tj. "javna informaciona sluzba") - audio-vizuelna medijska sluzba od opsteg interesa. Jer, JP "Emisiona tehnika i veze", koje je svojevremeno izdvojeno iz sastava Radiodifuzne ustanove Srbije (RTS), predstavlja takodje javnu sluzbu, tacnije, javnu telekomunikacionu sluzbu od opsteg interesa.
Problem javno-privatne medijske klackalice mozda ce se resiti ako ova javna sluzba pocne da pruza samo javnu uslugu, bez komercijalne usluge (reklama), i za tu javnu uslugu naplati taksu.