Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  „Има жаба које дижу ногу…“: Како на локалне новинаре делује кад председник и премијерка таргетирају њихове колеге?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

18. 04. 2023.

Аутор: Данас на локалу Извор: Данас

„Има жаба које дижу ногу…“: Како на локалне новинаре делује кад председник и премијерка таргетирају њихове колеге?

Од сталног таргетирања и притисака на новинаре у независним београдским медијима нису поштеђени ни новинари „на локалу“, који иду за информацијама више од пуких, које сервирају локалне власти. У медијском метежу, међусобне притиске размењују моћници и медији, изостаје новинарска солидарност, а адреса за решавање проблема су новинарска удружења у Београду. Све се „пресликава“ са националног на локални ниво.

Како на локалне новинаре делује таргетирање новинара од стране председника и премијерке, Драгана Ј. Вучићевића и ТВ Пинка (спот), да ли им изазива аутоцензуру, односно могу ли нормално да раде свој посао покушали су од својих колега да сазнају дописници Данаса.

„Огуглавање“ у Новом Пазару

Уредница портала Фри медиа (Free media) Амела Бајровић, оцењује да „осионо понашање неких функционера према новинарима, негде охрабрује и неке грађане да своја незадовољства искаљују на новинарима називајући их увредљивим именима и пишу претеће поруке“.

– Економски проблеми и борба за преживљавање, доводе и до аутоцензуре новинара, коју не скривају и, чак, отворено говоре о њој – наглашава Бајровић и додаје да јој се чини „да су неки проблеми много видљивији у мањим срединама, где новинари са поносом раде за неке политичке партије.

– Називам их новинарима, али ми међусобно знамо, да они то нису, већ портпароли тих странака.

Бајровић истиче да, у овом граду, мали број медија покреће теме о којима локална власт нерадо говори.

– Информисање се, углавном, своди на дневне догађаје и ретки су новинари који гребу у срж проблема. Разлози су различити и већином зависе од тога за коју медијску кућу раде и шта је интерес оних који их финансирају. Једноставно, зависе од донатора – констатује уредница портала Фри медиа и истиче да су „различита таргетирања, економски притисци, нередовне и мале плате, натерале многе да промене ову професију“.

Посебно наглашава да међу новинарима „мањка међусобног разумевања и солидарности“ и да је то резултат „страха од губитка посла, преживљавања медија и утицаја различитих фактора на новинаре“.

Салахудин Фетић, уредник локалне Санџак ТВ, каже да је прошао таргетирање од стране политичара и других медија.

Сматра да мора да се одвоји „таргетирање од прозивки или последица за почињено дело, изговорену реч“.

– Таргетирања се дешавају у Санџаку и Србији, и од стране политичара према медијима, али и од стране медија према политичарима. Обе стрране имају моћ и употреба те моћи за решавање проблема није спорна. Спорна је злоупотреба и прогањање стихијски, систематски и континуирано – каже Фетић и наводи примере да је покојни муфтија Муамер Зукорлић често био на мети медија, „покушаван је бити представљен као криминалац, рушилачки фактор, опасност по државу“ и то је допринело да „он, његова породица и сарадници буду озбиљно угрожени“.

Наводи пример и свог колеге из Сјенице, Едина Хамидовића, који је пре две године убијен на улици у том граду, „због јавно изговорених ставова“ и „због тога му је прећено са скупштинске говорнице, а надлежни органи нису ништа предузимали“.

– Свако таргетирање је лоше и штетно. Али је исто тако сакривање иза наводног таргетирања некоректан начин избегавања последица за учињено дело и изговорену реч. Оног тренутка када новинар почне да калкулише, да ли ће нешто да објави плашећи се прозивки или напада, треба да престане да се бави овим послом. Исто важи и за политичаре – закључује Фетић.

Неџиб Шеховић, новинар Радија Сто плус (радио агенције Бета), каже да на рад новинара у тој редакцији неће утицати изјаве државних званичника и спотови на телевизијама са националном фреквенцијом “ма колико год то изгледало застрашујуће и подсећало на времена када су се тако најављивала и јавност припремала на убиства новинара и неистомишљеника”.

– Већ годинама живимо и радимо у таквом окружењу, па смо можда и навикли на свакодневна таргетирања и притиске. Због тога на многе такве појаве више и не обраћамо пажњу што, вероватно, и није добро. Новинарима се мора омогућити да слободно раде свој посао и да без притисака, поготово оних којих долазе од носилаца најважнијих функција, информишу јавност – сматра Шеховић.

Перманентно таргетирање новинара од стране представника власти, прорежимских медија и аналитичара је „озбиљна претња независности медија, која може да доведе до других озбиљнијих последица“.

Овако актуелну ситуацију у медијима види Неџад Смаилагић, уредник портала Санџачке.рс.

Оцењује да су независни медији због критиковања власти постали мета различитих облика притисака и застрашивања (вербално застрашивање, претње, кампање и кривично гоњење на оснофу фалсификованих Оптужби).

– Ако је новинар означен као „државни непријатељ“ суочава се са дискриминацијом када је у питању приступ информацијама, ограничавају му се присуства догађајима или разговори са изворима – наглашава Смаилагић и подвлачи да притисак на новинаре „доводи до самоцензуре, јер кад осети страх од одмазде од стране политичких или економских моћника, одлучују се за самоцензуру како би избегли непожељне последице“.

Смаилагић тврди да је таргетирање локалних медија у Санџаку, „далеко мање, сразмерно утицају ретких независних медија, који делују на овом подручју“.

Ниш: Сезона отвореног лова на непријатеље свих “нивоа”, уз терминологију која није нормална

Кампања власти и провладиних телевизија и таблоида против критичких медија на националном нивоу, а пре свега против Данаса, Телевизије Н1 и телевизије, новина и портала Нова, и те како се одржава на медије „на локалу“ који имају сличну уређивачку политику, оцењују саговорници Данаса из нишких медија.

Медији и новинари у Нишу и унутрашњости Србије и сами трпе различите врсте претњи и притиска, а да притом нису у фокусу домаћих и међународних „заштитара“ медијских и новинарских слобода, попут њихових колега у Београду.

Упркос томе, настоје да кампање власти против националних медија или њих самих не резултирају цензуром или аутоцензуром, јер онда и професија којом настоје да се баве на озбиљан и одговоран начин губи смисао, кажу.

“Изненађење је кад прође дан а да се са националних фреквенција не виде и не чују квалификације о ‘тајкунским медијима’. Једна је димензија када тако нешто изговори таблоидни медијски радник, а сасвим друга када то упорно изговара премијерка или председник државе. Терминологија коју користе носиоци највиших државних функција када се обраћају новинарима појединих медија који критички извештавају све чешће прелази границу нормалног”, каже Ивана Петровић, главна уредница нишког Сити смарт радија (City Smart radio).

Она додаје да се, нажалост, таква пракса примењује већ читаву декаду и већ смо огуглали на њу, што је поражавајуће.

Притом поставља логично питање: Ако се режим не либи да јавно напада новинаре у престоници, који су ипак заштићенији и видљивији и у чију заштиту брже стану и домаћа и међународна удружења – шта се догађа у малим местима, где свако свакога зна и где није проблем одмах сазнати где новинар живи и какве су му породичне и животне околности и навике?

“У мањим местима локални шерифи се лако осоколе, а после оваквих иступања председника или премијерке се и додатно инспиришу, по систему: Кад они све то тако јавно изговарају – значи да је дозвољено и пожељно, па што не бих и ја? И буквално је питање тренутка када ће такво вербално разрачунавање са независним медјима и новинарима прерасти у физичко насиље. Таквих се ствари сећамо из не тако далеке прошлости и последњи је тренутак да медијска заједница заузме веома чврсти став и повуче црвену линију, да не бисмо изнова скупљали солидарну помоћ за упаљену кућу неког новинара или за не дај боже нешто још трагичније”, каже Петровић.

И Милан Зиројевић, главни и одговорни уредник регионалног портала Јужне вести, каже да се етикетирање критичких медија и кампања против оних које врх режима, рецимо премијерка Ана Брнабић, прогласи за неподобне, одражава посредно и на регионалне и локалне медије.

“Тај модел понашања, с уживањем или из страха, усвајају и локални функционери. Дешава се, тако, да Јужне вести и не зову и не обавештавају о седницама Градског већа, у уторак последњи пут. Миша Васић је говорио да новинара штити поштено извештавање, и немам ништа против да се поштено анализира како медији извештавају, али Брнабић је последња која треба тиме да се бави. То је само непотребна занесеност производњом непријатеља”, каже Зиројевић.

Он оцењује да ће последице по новинарство и медијску крвну слику актуелне и сличних кампања против медија и новинара који нису под контролом власти бити тек видљиве.

“Цензура јесте опција власти, али аутоцензура ни код регионалних, ни код локалних, ни код националних медија није и не сме бити опција”, закључује.

Срђан Нонић, грађански активиста и глодур портала Нишка иницијатива, такође се слаже да се овакве кампање против националних медија одржавају и на медије “на локалу”, те да оне “шаљу поруку и једној и другој страни”.

“Режимским послушницима се на тај начин поручује да је отворена сезона лова не само на медије, већ на све слободне грађане, па и опозицију. Слободним и непокорним грађанима и медијским радницима шаље се порука ‘пазите шта радите и пишете, код нас је све у опцији’”, каже Нонић.

Он прецизира да су те опције “разнолико насиље, кампања вређања и таргетирања, али и физичког насиља”. У опцији су и тужбе протв медија и других, које често падају на суду, али се они због тога не брину, има се пара да се то издржи, каже.

Полиција и тужилаштво притом раде – ако уопште раде, споро и неефикасно, а “врло често се праве и блесави“.

Нонић “признаје” да се сви ови притисци и кампање одражавају на његов рад.

“Дешава ми се да одуговлачим са објавом неког текста јер већ имам превише тужби и поступака”, каже.

Притом оцењује да је режим тренутно у „open season“ моду јер му се “дрма” позиција.

“Иако су сада најјачи, они у ствари виде да је температура у друштву на граници кључања. То мало активног отпора који се види мора се ефикасно угушити, за пример свима”, додаје.

Зајечар: „Ваља се одупрети и писати по правди и чињеницама“

Новинари из Зајечара и Бора сагласни су да дуги низ година влада атмосфера страха у нашем друштву и да је тешко радити у таквим условима, али да су временом навикли на то.

Новинар из Зајечара, Владо Маџоски, каже за Данас, да у атмосфери претњи, страха, нишањења новинара тешко је радити новинарски посао.

“Наравно, ваља се одупрети и писати по правди и чињеницама. Тако ће се осујетити намере власти да угуши слободу и демократију. Све ми се више чини да су јако нервозни под теретом бројних афера, злоупотреба које видимо на свим нивоима. Ваља издржати овај фронтални напад и радити посао новинара у складу са стандардима професије”, истиче Маџоски.

Саша Трифуновић, дописник Бете, и власник портал, “ИСТ Медиа” из Бора, сматра да таргетирање новинара од врха власти али и од локалних политичара на власти траје већ 12 година, тако да су се на такву климу навикли.

“У систему у коме тужилаштво готово и да не постоји све је дозвољено. У професионалним редакцијама то неће оставити последице на уређивачку политику, али остаје горак укус у устима ако знамо да постоје извршиоци прљавих послова због којих неке наше колеге морају да размишљају о својој безбедности и безбедности породице”, каже Трифуновић.

Уредница портал Глас Зајечара, Анђела Рисантијевић, каже да у овој земљи новинари већ дуго не могу нормално да обављају свој посао, поготово не новинари који раде у мањим, локалним редакцијама.

“Они који нису успели да осигурају економску самосталност свакодневно су суочени са дилемом да ли да се боре за слободну реч или за сопствену егзистенцију. Многи су поклекли. Ја лично, иако сам принуђена да се поред новинарства бавим и другим послом да бих могла да обезбедим средства за живот, не желим да подлегнем притисцима. Таргетирање – било да је од стране комшије, колеге, службеника или председника – није пријатно, наравно. Како бисте се ви осећали да стално бринете за сопствену безбедност?”, упитала је Анђела Рисантијевић.

Уредник портал Зајечар Онлајн, Владан Станковић, верује да у Србији постоји више врсте новинара.

“Једни од њих су они којима је у фокусу јавни интерес. Тој групи новинара, таргетирање од стране највиших представника државних органа, као и хајка од стране режимских пропагандних гласила, али и све остало што се у нашој земљи дешава, представља само додатни подстицај да што пре побегну од новинарског посла, дакле одговор је врло једноставан, све то делује јако узнемирујуће и забрињавајуће”, објашњава он и додаје: „Чињеница је да новинари не могу нормално да раде свој посао, а посебно у мањим локалним срединама где је негативан утицај целокупне пропаганде још већи и израженији, а да ли им то изазива аутоцензуру, зависи којој групи новинара припадају. Ако им је у фокусу јавни интерес, онда морају да буду спремни на додатну жртву, проблеме и врло често су под великим ризиком. Новинарима којима није стало до јавног интереса, ово окружење је огромна пословна могућност, што би наш народ рекао, ‘небо је граница’, али је у том случају врло упитно да ли су то уопште новинари”.

Крагујевац: Угрожени у наопакој стварности и рад у непријатељској атмосфери

– Увек је на рад новинара било реаговања, јер се баве најјавнијим јавним послом. Некада другој страни засмета и гола информација, чешће критички текстови, буде ту гунђања, писања одговора и демантија, стигне и понека претња или судска тужба, али то су појединачни случајеви без угрожавања професије, каже Мирослав Јовановић, уредник „Крагујевачких” новина.

Међутим, по њему, садашњи притисци на слободне новинаре, све до бруталних и опасних претњи, имају посебну специфичну тежину, јер су подстакнути, па и дириговани из центара политичке моћи.

– Наводне критике независних медија од стране високих државних функционера уствари су туткање њихових послушника на нападе на новинаре, упућивање тешких увреда, све до отворених претњи смрћу. Дакле, ко не ради по диктату режима или се упусти у његову критику постаје политичка мета, а у друштву које је на граници лудила увек могу да искоче и сурови егзекутори, истиче он.

За Јовановића најгоре је што у очигледним намерама власти да створи систем једноумља, слободне новинаре нема ко да заштити, јер су и ти „овлашћени заштитници” политички инструментализовани, па су стављени на брисан простор, уз опасност да буквално буду одувани.

– Слутим да ће ти пристисци и претње бити све јачи како полуге садашње власти буду попуштале, што се већ догађа, а како се ближе избори на разним нивоима, покушаји ућуткивања неподобних новинара биће све бруталнији. Плашим се да у случају неких пораза садашњих владајућих структура неће бити мирне предаје власти, при чему ће се „кривци” за то тражити и међу новинарима, а јежим се и од помисли на могуће „казне”.

– Не осећам се ништа више угрожено због најновијег лапрдања Председника и Премијерке него што се и иначе осећам сваки дан угрожено у наопакој стварности коју граде напредњачки политичари потпомогнути улизицама – медијским профитерима. У локалу има жаба које дижу ногу, али ове крагујевачке, не могу да поскоче колико њихов Председник и Премијерка, кад их убоду осе из Бирна, Крика, Данаса, Нове, Н1… Ипак, познати случај паљења куће колеги из Гроцке, указује да се понекад и у локалу нађу неки јуришници на слободу говора, који могу да буду опасни по живот и имовину, мада су опаснији по здраву памет, тврди Гордана Јоцић, уредница Радија „Златоусти”.

По њој „то је професионални ризик са којим се живи, ако неко од Горе не одлучи другачије”.

– Напредњацима одајем признање што се до сада нису срозали на ниво својих претходника међу социјалистима који су саучествовали у убиству новинара, али мислим да им убијање истине, морала и самопоштовања код конзумента медијских садржаја баш иде од руке, што ћемо, на жалост, осећати као последицу и када их најуримо са власти, каже она за Данас.

Портал „Глас Шумадије” је недавно организовао трибину, на којој су говорила четворица опозиционих лидера, у сали Скупштине града. Сала је била пуна, није било инцидената, није било провокација.

– Тражили смо салу, платили закуп и добили могућност да се грађани окупе у својој кући. Што је инцидент у Србији, јер сличне трибине у другим местима није могуће организовати ни у приватним кафанама, истиче Јованка Маровић, уредница „Гласа Шумадије”.

С друге стране, када су новинари овог портала извештавали о организованом одласку на помен жртвама Олује, о притисцима на запослене у јавном сектору да одлазе на митинге председника државе, добили су саопштење градског СНС-а у коме су названи „локалним новинарчићима у покушају”.

– Ни један ни други догађај не одражавају праву атмосферу када је о медијима реч у Крагујевцу. Владајућа партија има своју телевизију, коју потпуно незаконито сви плаћамо 60 милиона динара буџетских пара годишње. Независни портали, један штампани медиј и један црквени радио боре се за опстанак, наводи она.

И освајају слободу, корак по корак.

– Да се војничким речником изразим, рововоској борби Српска напредна странка је у јавни живост Србије увела нову нормалност у којој новинари не питају а и када то ураде, бивају наружени. Мојој генерацији новинара је, на жалост, запало да слободу освајамо целог живота. Корак по корак, некад нас врате два корака уназад, али не одустајемо. Добијена скупштинска сала симболички је корак напред. А припремамо и следећи, најављује Јованка Маровић.

За Бојану Влајовић Савић, из Шумадијског центра за грађански активизам „Рес Публика” тешко је оценити у којој мери кампања усмерена против медија који нису под утицајем власти, а коју ових дана воде највиши државни функционери, утиче на рад локалних новинара, с обзиром да многи од њих често истичу да се не плаше претњи и да их никакви притисци неће одвратити од посла који обављају.

– Проблем је што новинари који извештавају у јавном интересу већ дуго раде у непријатељској атмосфери и што је за многе такво стање постало уобичајено и разумеју га као ризик посла који обављају. Уз то, многи новинари на локалу често и не препознају различите врсте притисака којима су изложени, па уколико није реч о огољеним претњама смрћу или физичким нападима, најчешће и не пријављују непријатности и случајеве који им се дешавају, каже ова наша саговорница.

По њеним речима неповерење у институције и њихову спремност да их заштите, судски процеси који дуго трају, као и чињеница да у Србији још увек нема пресуда за убиства новинара која су се догодила пре више од две деценије, додатно их обесхрабрују.

– Заиста је поражавајуће, не само за новинаре и медијску заједницу, већ за целокупно наше друштво, то што председник државе и премијерка отворено стају на страну уредника медија који предњачи у кршењу професионалног и етичког кодекса и објављивању лажних вести и промовишу га у некаквог борца за истину и правду, док истовремено, готово свакодневно прозивају и таргетирају новинаре који су критички настројени и медије који настоје да обављају своју надзорну и контролну улогу, сматра Влајовић Савић.

Да је реч о опасној атмосфери, подсећа она, која је, најблаже речено, неуобичајена у демократским друштвима, ових дана су нам указали и представници девет релевантних међународних организација и удружења новинара, који су у Београд дошли како би заједнички одали почаст Славку Ћурувији и апеловали на праведну пресуду у случају убиства новинара, почињеног пре 24 године.

Најсвежији пример застрашивања новинара је случај Милана Никића, дописника Н1 из Крагујевца који је због личне безбедности провео месец дана у „избеглиштву” скривајући се.

Никић за Н1 већ осам година извештава из 13 локалних самоуправа са подручја Шумадије и Поморавља и за последње три године седам пута је био физички и психички изложен различитим врстама насиља.

Због последње претње, снимања и праћења пре месец и по дана обратио се полицији и тужилаштву и био је оптмиста да ће „то да се разреши”. Сада, после 45 дана не верује институцијама и даље се не осећа безбедно али ради као и до сада.

– Овај последњи талас државног и таблоидног терора над професионалним медијима видим као чињеницу да се власти „љуља кула од карата” и због тога постају безобзирни. Премијерка пише по Твитеру као последња колумнисткиња најцрње жуте штампе, али то не утиче на мој рад и извештавање из Крагујевца и околине, каже он.

По Никићу „акција увек има реакцију”.

– На нове претње СНС-а, њихових сателита и таблоида професионални медији ће одговорити тако што ће и даље извештавати по свим етичким и просфесионалним стандардима, сматра Никић.

У Врању претње и таргетирање новинара „ништа ново“

Сања Петров, уредница портала Слободна реч из Врања и дописница Нове из овог града, за Данас каже да се „та слика са врха државе пресликава на локалну власт“.

„Разлика је у томе што нас локална власт у Врању не прозива јавно, већ има покушаје дискредитације. Не јављају се на позиве, не одговарају на питања. Покушавају да деградирају новинарску професију и дискредитују одређене медије. Зато неке друге редакције много брже добијају информације од колега који свој посао раде професионално“, каже Петров.

Новинарка из Врања подсећа да су се ове врсте притисака, па и претње, дешавале и ранијих година.

„Ово није ништа ново, то се дешава годинама уназад. У мом случају то не изазива никакву аутоцензуру, али изазива представнике локалних власти да деле новинаре на подобне и неподобне. Са друге стране, медији који су под њиховом контролом већ годинама добијају највише новца на локалним конкурсима“, објашњава она.

Уредник портала Vranje News, Дејан Димић, сматра да је „недопустив било какав притисак на новинаре“ и да их „треба пустити да раде по правилима професије и новинарском кодексу“.

„Новинари искључиво треба да се руководе интересом јавности, а не интересом било које власти или партије, нити било чијим. Ово деградирање новинара, које се дешава претходних дана, на мене не утиче, а обично ти напади долазе онда када су угрожени новинари који се не баве новинарством, него су у служби пропаганде неке власти. Новинари који се руководе јавним интересом и посао раде у складу са правилима професије, поштујући кодекс, прогањају се“, закључује Димић.

Суботица: Притисци од врха државе не досежу до локала

Новинари који раде за локалне медије у Суботици ретко кад прате догађаје и извештавају о државном врху, изузев када је реч о званичним посетама или ванредним ситуацијама које се односе на све грађане Србије.

Како за Данас објашњава Наталија Јаковљевић, новинарка портала “Маглочистач” из Суботице, о темама које су у вези са председником, премијерком или Телевизијом “Пинк” и њиховим новинарима скоро па и не пише, јер њен посао као локалне новинарке нема много додирних тачака с тим, осим ако нешто може да послужи као повод за локалну причу.

“Готово и да не читам вести јер сам заузета вестима са локала. Наравно, знам о тим таргетирањима, јер се трудим да читам бар наслове. Међутим, то у Србији није никаква новост, зато што то траје годинама уназад. Стално слушамо о притисцима на новинаре, разним таргетирањима, креирању афера и слично”, каже Јаковљевић.

Она додаје и да се проблем таргетирања новинара, упркос указивају, такође годинама не решава, али истиче да такве поруке на њу и њен рад никада нису имале утицај, односно да јој је аутоцензура, како и сама каже, “страна реч”.

“Никада не прибегавам аутоцензури, нити мој рад било ко цензурише, ни уредник, ни локална власт. Ја се осећам слободна да се бавим темама које су од јавног интереса и немам проблема због тога. Раније је било одређених притисака, али сам их превазишла, што међутим никада није утицало на мој рад и начин писања или извештавања”, наглашава Јаковљевић.

Будући да ради у Суботици и извештава о раду локалне самоуправе, Јаковљевић каже да се у овом граду ситуација последњих година променила, те да данас може лакше да дође до информација, него што је то пре био случај.

“Можда нећете добити све информације које сте затражили, али ћете имати бар нешто од тога што можете користити у свом раду. Ранијих година је локална самоуправа била знатно затворенија за јавност и за медије”, сматра Наталија Јаковљевић.

Зрењанин: Није лако бити новинар, али локалне теме морају баш од локала да крену

Како бити новинар у Србији, па још на локалу, није тешко погодити. О овој „врућој“ теми изјаснио је Александар Мартон, потпарол Лиге социјадемократа Војводине, који је у сталном контакту се медијима и лакше му је да процењује њихов положај.

„Овакве претње су недопустиве у било ком контексту, а нарочито са нивоа највиших државних функционера. Слобода медија, којој сви тежимо, подразумева и различите уређивачке политике, а јавни функционери требали би да имају висок степен толеранције на критику.Нажалост, у Србији највиши државни функционери раде потпуно супротно. Свакодневно етикетирају новинаре, а често то раде на врло вулгаран и примитиван начин“, каже Мартон.

Он сматра да то има ефекта на слободу изражавања новинара и да многи од њих „посустају на путу професионалног новинарства“.

„То је веома изражено и на нивоу локалних медија. Наратив који користе председник Републике или премијерка застрашује локалне новинаре, који су, често, далеко од јавности и самим тим су угроженији. Да би сачували, какву такву, финансијску сигурност, али и безбедност, они посежу за аутоцензуром и њихов рад престаје да буде професионалан. Са пар изузетака, у Србији су локални медији постали информативни билтени власти, који су у потпуности затворени за другачије мишљење. То се, практично, и не може назвати новинарством. Страх је учинио своје“, каже Александар Мартон.

Да није лако бити новинар на локалу рекле су нам и директно и индиректно колеге у Зрењанину, неко објашњавајући да не може да да изјаву а неко објашњењем да не потпишемо његово име.

Како се, уопште, хајка власти на новинаре одражава на рад локалних медија и да ли се они осећају угрожено сажела је једна од колегиница, рекавши да то „и утиче и не утиче“.

„Није свеједно да се то дешава и разумем како је колегама који су томе изложени. На локалу то нема директан утицај, за сада. Успевамо да радимо свој посао. Свакако подржавамо колегама који су изложени „, рекла је једна зрењанинска новинарка и нагласила „без потписа, молим“.

Дугогодишњи новинар РТС-а Бранислав Прокић, каже да све важне теме треба да крену са локала и да се онда тиме баве и национални медији.

„Пре свега новинар је особа која треба да ради у име јавности и у интересу јавности. Ако видимо да нешто није у реду, први смо који требамо да укажемо на неке непрвилности. Сматрам да је у питању обрнута логика, прво на локалу треба реаговати па тек онда ствари, које се не могу решити локално, ићи на виши ниво“, објашњава Бранислав Прокић.

Нови Сад: Осећај нелагодности изузетно се повећао у последње време

Одговорни уредник новосадског портала 021.рс Зоран Стрика каже за „Данас“ да по ономе што примећује у редакцији, наступи председника, премијерке и њихових пријатеља у власти и бизнису не утиче на „локалце“ у смислу аутоцензуре, да се лупе по прстима уколико желе нешто критички настројено да напишу, али да су свесни поруке која се шаље.

„Таргетирањем колега и колегиница из Данаса и Н1 шаље се порука свима онима који настоје да свој посао раде пристојно. То за последицу ствара једну нелагодност у комуникацији са људима које не познајете. Када вас питају шта радите, превалићете преко језика да сте новинар, уз наду да вас неће питати и где радите, јер не знате на који начин ће неко одреаговати. У нечијим очима бисте могли да будете страни плаћеник, издајник или нешто треће што смо већ могли да чујемо од представника власти и представника медија по њиховом укусу“, каже Стрика.

Новинари и новинарке јесу спремни на то да начин на који извештавају није по вољи свима, нити би то требало да буде, наставља.

„Због тога су спремни да се носе са неком дозом нелагодности, али је проблем тај што са тим морате да се суочавате знајући да свој посао радите посвећено и интересу друштва, а не појединих структура. И проблем је што се тај осећај нелагодности изузетно појачао у последње време, захваљујући томе што су представници власти утриповали да су комуниколози“, изјавио је Стрика.

Александар Јовановић новинар и фоторепортер портала Мој Нови Сад каже да режим контролише 95 одсто медија са којих насиље и говор мржње свакодневно пушта у јавни простор, па су сви на ову ситуацију већ огуглали.

„Оно што овај режим ради са медијима па и сада цео овај циркус око одласка у затвор Драгана Вучићевића мени је више трагикомично. Наравно не треба сумњати да оно јесте разорно за ово друство, које је већ добрим делом нажалост и уништено. Да ли осећам страх због посла којим се бавим? Па не“, изјавио је Јовановић.

Како каже, сарадња са институцијама је таква да на питања некад одговоре, а некад не. Када су неки важни догађаји у граду, попут протеста на Шодрошу, већ се зна који ће се новинари независних редакција појавити на терену.

“Дођу искључиво новинари који нису под цензуром, али опет ако причамо о локалним редакцијама, ми не можемо да допремо до довољног броја људи као национални медији. Мислим да новинари на локалу, бар овде у Новом Саду, нису изложени толиком политичком притиску као колеге у Београду, ипак су главни политицки актери у главном граду. Притисци власти не стварају неку аутоцензуру у мом раду, понављам, више ми је све постало трагикомично“, наставио је Јовановић.

Како оцењује, медијска сцена у Новом Саду слична је било којој другој у Србији, постоји веома мали број медија који нису режимски и за које су институције углавном затворене. Колеге из режимских медија, како додаје, имају приступ информацијама, па чак и када причамо о темама које нису толико „шкакљиве“ за власт, попут оних из црне хронике.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси