Вести

28. 11. 2012.

Аутор: М. Стаматовић Извор: Илустрована политика

Од силе до потрошне робе

„У Србији има превише медија и то мора да буде свима јасно, понајвише нама који се бавимо овим послом. Предстоји нам изузетно тежак период у којем ће медији бити затварани, а много новинара остати без посла. Оно што може и мора да учини држава јесте да створи такве услове да опстанак медија не зависи од политичке воље, већ од јасних и за све једнаких тржишних услова", каже први човек Независног удружења новинара Србије

Готово истовремено, почетком новембра, угашена је РТВ 5, локална телевизијска станица која је важила за нишки бренд, и „Авала", телевизија са националном фреквенцијом. Потом су читалачку публику, која нема обавештења каква имају медијска и политичка елита, из ведра неба ударила два грома. Први гром је био сазнање да је један од власника дневника „Прес", бизнисмен Мирослав Мишковић, одлучио да то више неће да буде, а други је да се та новина угасила само три дана пошто се власник „Делте" великодушно повукао из „Преса".

Дакле, за мање од месец дана стотине новинара и других професионалаца који обезбеђују да се новине појаве на киосцима, а програм на телевизијским екранима, остало је без посла.

Њиховим судбинама мало ко се бавио, јер су у први план избиле новостаре недоумице око тога ко су заиста власници медија, које су, опет, забашурене „ратом таблоида", па „ратом три плавуше и народног посланика"...

Ово су само неки од повода за разговор са колегом Вукашином Обрадовићем, председником Независног удружења новинара Србије.

Зашто мислиш да је „рат таблоида" усмерен на смењивање Веселина Симоновића? Чиме је он толико заслужио њихову пажњу? 

Постоје, у овом тренутку, две медијс ке куће које нису, директно или индиректно, под контролом власти. То је Јавни сервис и група медија у власништву компаније „Рингијер Аксел Шпрингер".

РТС и „Блиц" су медији са огромним утицајем на јавно мњење и треба бити медијски слеп или политички пристрасан, па не увидети да се такозвани „раттаблоида" своди на хајку против челних људи ових медијских кућа: Веселина Симоновића и Александра Тијанића, при чему је све дозвољено, од лажи, примитивних увреда до проглашавања Симоновића промотером немачких интереса и есесовцем.

Немам ништа, да се одмах разумемо, против евентуалних смена Симоновића и Тијанића, али то се не сме дешавати у атмосфери политичког линча.

Како коментаришеш „рат" Синише Ковачевића и „плавуша" запослених на РТСу? 

Колегинице са РТС су, нажалост, колатерална штета обрачуна двојице мушкарчина.Мета је Тијанић, а Душану, пардон Синиши Ковачевићу се, изгледа, учинило мање ризичним да све своје незадовољство искали на „плавушама", јер полемисати са Тијанићем није баш увек угодно.

С друге стране, први човек Јавног сервиса, који је знао да се огласи и мање важним поводима када је он, директно, прозван, уместо да лично заштити новинарке РТСа, подмеће некакав „колегијум". Све у свему, једна класична, примитивна, српска мачо сторија.Од 800.000 тиража дневне штампе у Србији, две трећине иде на таблоиде.

Какав је тираж и улога таблоида у развијеним европским земљама, а шта „краси" наше таблоиде?

Таблоиди у медијски уређеним државама су пословни, а код нас политички пројекти иза којих стоје разне интересне групе, од тајкуна, политичких странака до делова тајних служби. Из те чињенице произлази и разлика у уређивачким концептима наших и западних таблоида. Мој утисак је да је моћ таблоида обрнуто пропорционална стерилности такозваних „озбиљних" медија чија се уређивачка политика своди на препричавање Другог дневника РТСа.

Која питања су у спучају експресног гашења листа „Прес" остала без одговора?

Остали смо без јасног одговора шта је то нагнало Мишковића да се баш у овом тренутку, самарићански, одрекне свогудела у „Пресу". Заправо, и ту нема никаквих тајни. Иза свега стоји оно исто што је „натерало" Мирослава Богићевића да купи ВАЦов удео у „Политици", па га уступи државк, или Милана Бека да на једној телевизији обелодани да је он заправо већински власник „Вечерњих новости".

Заједничко свој тројици је да су њихови потези изнуђени жељом да се направи дил са влашћу. Колико су у томе успели, то само они знају. На;ма, обичним смртницима, остаје само да нагађамо шта се дешава у том политичкомедијском подземљу.

Како и зашто се лажирају тиражи новина у Србији и да ли верујеш у податке гледаности које објављују телевизије?

Морам да вам одговорим контрапитањем: зашто „Курир" баш сада лансира причу о лажираним тиражима, а није то урадио пре неколико месеци док је био у љубави са претходном влашћу? Исто важи и за „Информер". Драган Вучићевић је могао да потегне то питање и док је био у „Пресу". Ко га је спречавао? Ако заиста постоји основ да се сумња у одитовање тиража или податке о гледаности телевизија, о томе треба да се поведе озбиљна и стручна расправа која не може да се сведе само на дизање несношљиво буке о „медијској мафији" у којој је опет оптужен „Блиц", а жртве „Курир" и „Информер". И та чињеница, сама по себи, довољно говори.

Да ли постоји расположење ове владе, па и новинарских удружења, да се донесе нови Закон о јавном информисању?

Медијском стратегијом је предвиђено да до марта 2013. треба да се донесе нови закон. У Министарству културе чак постоји нацрт предлога у који ми нисмо имали увида и чак и не знамо да ли ће бити писан нови Закон о јавном информисању или ће се дорађивати тај предлог нацрта који је оставила у наслеђе претходна власт.

У сваком случају, Закон о јавном информисању, сам по себи, без уређених питања власништва у медијима, транспарентности финансирања медија и положаја државе, не може битно да утиче на укупне прилике у медијској сфери.

Да ли верујеш да ће ова власт испитати све околности које су довеле до тога да ни до данас не знамо ко је убио Славка Ћурувију, Даду Вујасиновић и Милана Пантића?

Како нам је пре више од месец дана саопштено, Саветза националну безбедност је донео одлуку о формирању радне групе која би се бавила „истрагом истраге" о убиствима наших колега. У радну групу би били укључени експерти и представници новинарских удружења, а као резултат, барем се надамо, требало би да добијемо одговор зашто су ова убиства остала нерасветљена. До данас, нажалост, немамо никаквих информација о томе да ли се и шта ради по овом питању. Очекујемо да
нас Александар Вучић обавести шта се дешава са овом иницијативом, али се плашим да ће, као и много пута до сада, када су у питању убиства новинара, ово бити једно од многобројних обећања која смо добијали свих ових година, а да се након тога ништа није дешавало.Кад се, на пример, новинари у Грчкој наљуте, земља до испуњења њихових захтева и по неколико дана остане у медијском мраку.

Зашто је таква реакција „седме силе" у Србији, иако из дана у дан она пада на све ниже гране, немогућа мисија?

Зато што смо разједињени, уплашени за голу егзистенцију и без правих синдиката који треба да воде главну битку када су у питању радна права новинара. Ми немамо ни синдикате ни репрезентативност на нивоу послодаваца и такво стање се одржава већ годинама, јер је сасвим јасно да сиромашним и обесправљеним новинарима најлакше може да се манипулише. Све док у Србији, у већини редакција, влада правило „ћути и ради јер увек могу на нађем другог новинара који ће за мање пара да ради то исто", ми ћемо бити потрошна роба без професионалног дигнитета и радне заштите.

Шта очекује медије у Србији 2013. године? Шта ће се десити ако Мишковићев поступак постане правило, а држава не прискочи у помоћ? 

Држава треба да „прискочи у помоћ" тако што ће се повући из власништва у медијима и придржавати се јасних правила када је у питању финансирање јавног интереса кроз медијске садржаје. У Србији има превише медија и то мора да буде свима јасно, понајвише нама који се бавимо овим послом. Предстоји нам изузетнотежак период у коме ће медији бити затварани, а много новинара остати без посла. Оно што може и мора да учини држава јесте да створи такве услове да опстанак медија не зависи од политичке воље, већ од јасних и за све једнаких тржишних услова. Да будем потпуно јасан. Примера ради, Бета, Фонет и Танјуг морају да послују под једнаким условима, а не да држава финансира Танјуг, а да преостале две агенције гура на „тржиште" и тиме их практично гаси.

Потпуно иста ситуација је и са регионалним и локалним медијима које финансирају локалне самоуправе. Ту су приватни медији у неравноправном положају и ситуација је таква да ћемо, уколико се нешто хитно не промени, остати без локалних медија.Директор си политичкоинформативног недељника „Врањске".

Ко је власник недељника, колики вам је тираж и како опстајете на тржишту?

Ја сам оснивач и власник „Врањских". Тираж нам се креће око 3.500 примерака, али право питање није како опстајемо, него колико ћемо још успети да издржимо. Ми смо се после осамнаест година нашли на самом почетку и боримо се за голи опстанак. Преживели смо Милошевића, били тужени по Шешељевом закону о јавном информисању, редакција нам је неколико пута обијана, новинарима прећено смрћу... Готово да нема те новинарске награде коју „Врањске" нису добиле, а налазимо се пред самим понором. У исто време, локална РТВ Врање се уредно финансира из буџета, њихови новинари су боље плаћени, а уредништво и менаџмент имају само једну бригу - како да избалансирају политичке интересе странака које чине владајућу коалицију. То је српска медијска стварност.

Да ли је било теже водити новине 1994. године или данас? 

Било је теже 1994, али данас то радим са горчином и осећањем да ми са сваким бројем „Врањских" расту магареће уши.
Нисам био од оних који су очекивали да ће после 5. октобра потећи Србијом мед и млеко, али морам да признам да сам веровао да ће политичка елита, настала на таласу демократских промена, одмаћи од схватања медија као своје огласне табле. Нажалост, преварио сам се.Случај Пахомије је правно завршен. Владика је ослобођен оптужбе за педофилију, а ти оптужбе да си га оклеветао.

Да ли верујеш да је владика невин?

Пахомије је велика брука и за Српску православну цркву и за српско правосуђе. Уосталом, Врховни суд је потврдио да је било пропуста у поступку на штету дечака. Искрено се надам да ће након пензионисања владике Василија Качавенде следећи бити Пахомије, те да ће се унутар СПЦ поново отворити ова тема.

Да ли би и данас исто поступио као и кад си отворио тај случај?Сада, са накнадном памећу, имам само једну дилему. „Врањске" су тој деци, у једном тренутку, биле једина нада. И ми и они веровали смо да радимо исправну ствар и да зарад истине и правде ниједна жртва није превелика. Судска харанга кроз коју су деца прошла је, међутим, нешто што и данданас носим на савести. Ти младићи су били подвргнути таквом мрцварењу да им је, сигуран сам, судски процес био већи терет, него оно за шта су оптуживали владику Пахомија. То је једина моја дилема и нисам сигуран како бих сада, опет кажем, са ове дистанце, поступио.

Да ли си локалпатриота и ако јеси, како тај патриотизам показујеш?

Нисам патриота, ни локални, ни глобални. Мислим да је Данило Киш рекао да је патриотизам последње уточиште протува. Волим Врање, још више Врањанце, пре свега, због специфичног менталитета. Ми смо благи, мирољубиви и емотивни људи. Приврженост родном граду и Врањанцима, пре свега, исказујем кроз подршку појединцима и иницијативама који издижу Врање изнад паланачког стереотипа.

Ко је, или ко су врањски пиромани и зашто им је тако тешко ући у траг?

Оно што се вешто прикрива у целој причи око паљевина у Врању је политички подтекст. Овдашње криминалне групе имају мање или више логистику у локалним политичким структурама и све док се то не промени, неће бити откривени починиоци и, што је још важније, налогодавци.

Како иду ствари у вези са обновом 120 година старог врањског позоришта „Бора Станковић" које је летос изгорело у пожару? 

Прилично споро. Али, да ли је неко заиста очекивао да ће у овој и оваквој Србији нестанак једног позоришта, па макар оно било и са стогодишњом традицијом, изазвати другачију реакцију јавности? Бићу срећан ако пројекат обнове позоришта не остане само још једно пропагандно Потемкиново дело.

Како би Врањанац на свом „матерњем" језику описао ситуацију у којој данасживи?  У Србију Срби, у Врање Врањанци!