Вести
26. 11. 2012.
Медији и насиље над децом
Поводом 20. новембра, Светског дана детета, којим се широм света обележава годишњица усвајања Конвенције о правима детета (1989), одржава се све више пригодних скупова, дебата, промоција и у нашој земљи.
Један од њих ове године издваја се по много чему: теми, учесницима, квалитетном дијалогу и готово ретко забележене чињенице - присуства великог броја новинара, по слободној процени, преко 30. Не мења на ствари то што су новинари, у ствари, били домаћини скупа, и истовремено најактивнији учесници у расправи.
Реч је о скупу који су организовали Уницеф и Удружење новинара Србије (УНС), а панелисти су били представници независних институција. Тема добро погођена, више него актуелна, атрактивна, осетљива, а надасве озбиљна - „Медији и извештавање о насиљу над децом у школи“.
Сведоци смо свакодневних написа у штампаним медијима, праћених неретко и фотографијама експлицитног насиља међу децом или последица тог насиља по нечију главу или тело, или имовину, у најбољем случају. Као подлога за расправу послужило је истраживање које су УНС и Уницеф спровели у периоду од 15. јули до 10. новембар 2012. године.
У том периоду анализирани дневни листови: Политика, Данас, Блиц, Прес, Вечерње новости, Курир, Ало. Објавили су укупно 1.380 текстова о деци, од којих се приближно 23 одсто написа односило на насиље над и међу децом. Имајући у виду да је у извештајном периоду првих месец и по дана био распуст, претпоставља се да би проценат текстова, посебно о теми насиља у школи био и виши.
Аутори истраживања наводе да је у већини текстова о овој теми поштован новинарски кодекс. Иза тога следи једно „међутим“, а то је да су управо они текстови у којима Кодекс није поштован најчешће објављивани као ударни текстови.
Телевизијске станице, пре свега јавни сервис - РТС, Б92, Прва ТВ и Студио Б, знатно су мање извештавале о конкретним случајевима насиља над и међу децом, па тако и о насиљу у школи. Углавном су њихови прилози били усмерени на опште теме насиља, те су мање и били у ситуацији да прекрше Кодекс.
Наравно, никоме од присутних, осим уреднику Првог програма Радио Београда, Ђорђу Влајићу, није пало у очи да истраживањем није обухваћено и извештавање радија о теми насиља међу децом. И док је Влајић износио своје мишљење, сетих се бројних емисија на радију, Првом, Другом програму Радио Београда, Радију 202, у којима сам учествовала и у које су се по правилу укључивали слушаоци. Многе су биле посвећене управо теми насиља у школи, вршњачког, или теми телесног кажњавања деце. Новинари, а најчешће су то биле новинарке, добро су се припремали/е за емисију, располагали/е са сијасет података, просто је импоновало бити њихов гост. Касније сам размишљала и даље о томе.
Наиме, радијски новинар би можда себи могао, пре него телевизијски, или новинар штампаног медија, да дозволи да му прилог и емисија буду „бомбастични“, да наглашава оно што је сензација и скандал, јер говори у етар, није видљив, као што није видљив нико ко на Фејсбуку, у самоћи своје собе, укуцава често текстове увредљивог садржаја.
С друге стране, ТВ новинари или новинари штампаног дневног листа сваки дан су на тржишту, много су више изложени суду јавности, али ипак немају увек ту врсту скрупула у извештавању о сценама насиља чији су актери деца. Додуше, не заборавимо уреднике, а нарочито оне главне.
Да ли је заиста најважније продати новину тако што ће баш слика на насловној страни ваше новине и наслов из кога још цури крв или дечје сузе привући читаоца?
Адвокат који саветује медије у шали каже да новинари сигурно неће направити грешку ако о деци не пишу! На слично питање маркетиншких стручњака када и како да дете буде присутно у реклами, кажем да прво пробају да направе рекламу без детета, осим ако производ није намењен искључиво деци. Зашто девојчица треба да рекламира банчин кредит за стан?
Није ово одбрана радијског новинарства, била је то само једна наметнута паралела и поређење, из којег су као истински победници изашли они којих у истраживању УНС и Уницефа није ни било.
И тако, док се скуп претварао од почетног „кажите ми како би требало да извештавамо, а да се не замеримо свим могућим заштитницима деце“ - у скуп где су сви, чини ми се, на крају имали исто осећање, да се може одговорити на пет занатских питања: ко, зашто, где, када и како, а остати у оквиру новинарског кодекса. То ће се учинити тако што ће се у сваком конкретном случају извештавања о насиљу над дететом направити баланс између слободе информисања, права јавности да зна и заштите угледа, приватности и најбољих интереса детета.
Мислим да смо са овог скупа сви отишли са осећајем да је било веома корисно што смо отворено разговарали и да је овакве сусрете пожељно периодично понављати.
Ауторка је заменица заштитника грађана за права детета
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.