Вести
19. 11. 2012.
„Пет до 12” за монографију
Лист „Дневник“ је 15. новембра обележио седамдесету годишњицу постојања. То је добра прилика да се размисли о писању његове монографије.
Он то заслужује јер је током седам деценија сведочења о збивањима у Новом Саду, Војводини, земљи и свету на својим страницама оставио важну грађу за историјска, социолошка, културолошка, медијска и сваковрсна друга истраживања.
За лист „Дневник“ су везани и неки веома важни датуми у историји југословенског и српског новинарства. Нажалост, то је недовољно познато чак и у професионалној и стручној јавности.
Ево неколико таквих примера:
Прво независно удружење професионалних новинара у бившој Југославији, па, према томе, и у Србији, основано је 24. децембра 1989. године у Новом Саду под називом Независно друштво новинара Војводине (НДНВ). Готово је непознато, међутим, да је оснивачки документ потписан у просторијама “Дневника”.
Потписници су били: Андраш Фазекаш, Миле Исаков, Загорка Радовић, Даринка Николић, Бела Гараи, Радован Чолевић, Арпад Немет, Михал Рамач, Атила Балаж, Владимир Харак, Слободан Бељански, Светислав Јованов и Дојна Буја. Троје су, значи, били новинари “Дневника”: Николић, Рамач и Харак.
У организацији НДНВ, у Новом Саду је од 2. септембра до 2. октобра 1991. одржан „Прозор“, највећи протест по броју учесника и најдужи по времену трајања који се икад догодио у Србији поводом гушења слободе јавне речи. У питању је био
алтернативни ТВ Дневник који је „ишао“ у исто време када и онај на државној телевизији, али уживо, с прозора на првом спрату зграде НДНВ у Змај Јовиној 4. Новинари и њихови гости су с тог места – у форми неке врсте усмених новина – говорили окупљеним Новосађанима о ономе што су Милошевићеви медији прећуткивали, приказивали у искривљеном светлу, или су, напросто, бестидно лагали.
С „Прозора“ у Новом Саду су говорили многи истакнути интелектуалци, уметници, политичари и новинари из целе Србије.
Међу њима: академик Александар Тишма, Давид Албахари, Војин Димитријевић, Ласло Вегел... А када су у питању политичари: Зоран Ђинђић, Весна Пешић, Драгољуб Мићуновић, Десимир Тошић, Жарко Кораћ, Небојша Попов, Ненад Чанак... С “Прозора” су говорили или су у његовом организовању и уређивању учествовали и неки новинари “Дневника”. Међу њима, Даринка Николић, Михал Рамач, Невена Симин, Бранислава Опрановић и аутор ових редова.
У ратној 1993. години у Редакцији “Дневника” је избио штрајк у којем је учествовала велика већина новинара којима су се придружили и многи штампари.
Штрајкачки одбор је захтевао оставку главног уредника Драгана Радевића и решавање нагомиланих проблема у листу. “Дневник” није излазио од 22. маја до 4. јула 1993. године. Штрајк је – с формалне стране – окончан поразом побуњених новинара, али су моралну победу ипак однели они с обзиром да су се усудили да кажу “не” Милошевићевом режиму, и то у време када је био у пуној снази.
Међу новинарима “Дневника” била су и тако велика имена као што је песник Мирослав Антић, Раша Попов и светски познати карикатуриста Градимир Смуђа. На овај или онај начин у листу су сарађивали или су били његови поклоници Васко Попа, Александар Тишма... Захваљујући великом шаховском новинару и публицисти Душану Бућану, у “Дневник” су као у своју кућу долазили светски прваци у шаху Михаил Таљ и Виктор Корчној.
О првој деценији „Дневника“, од 1942. до 1952. године – који се тада звао „Слободна Војводина“ – постоји и аучнорелевантно сведочанство. У питању је „Историја ’Слободне Војводине’“, чији је аутор др Душан Попов, један од њених
новинара, а потом и један од „отаца оснивача“ оваквог „Дневника“ каквог га данас познајемо. Он је написао „Историју ’Слободне Војводине’“ на основу брижљиво прикупљене грађе из више извора.
Најважнији је био, наравно, онај на страницама самог листа. Оскудну архивску грађу, која је била ретка с обзиром да је „Слободна Војводина“ покренута илегално, у ратно време, компензовао је изузетно драгоценим сећањима уредника, новинара и других сарадника листа. То је његовом делу дало посебну драж и учинило га вреднијим. Попов је, сем поменуте „Историје ’Слободне Војводине’“, за собом оставио доста других вредних записа о „Дневнику“.
Посебну пажњу заслужују они у његовим необјављеним дневничким белешкама у које је аутор ових редова имао увид. За писање монографије о „Дневнику“ постоји, дакле, доста драгоцене грађе, али је она сада расута на много страна, па би је ваљало прикупити, систематизовати и обрадити. Душана Попова више нема, а број преосталих „Дневникових“ ветерана све је мањи. Према томе, сада је „пет до 12“ да се од њих затражи да у писаној или усменој форми оживе сећања на време које су провели у „Дневнику“. На основу те и друге грађе могло би да се настави путем којим је, својевремено, кренуо Душан Попов.
(аутор је некадашњи новинар и уредник „Дневника”)
Уз малу помоћ пријатеља
Заслуге за “крчење пута” новинарима “Дневника” да дођу до неке познате личности често су припадале Новосађанима који, иначе, нису имали директне везе с новинарством. У том погледу и аутор ових редова има богато искуство.
Тако, на пример, вероватно никад не бих упознао и интервјуисао легендарног израелског војсковођу и политичара Хаима Бар Лева, да ми у томе није помогао драги пријатељ Павле Шозбергер, вредни публициста и сакупљач историјске грађе о Новом Саду, а посебно о Јеврејима који су живели у овом граду и Војводини. Чика Паја ме је најпре повезао са својим пријатељима Офнером и Лапидом, с којима је у младости друговао у Новом Саду. Е, а онда су ме они препоручили Бар Леву, који је у Загребу провео гимназијске дане, тако да су и њега сматрали “нашим Јеврејином”.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.