Вести
18. 11. 2012.
Гордана Дивљак- Арок
In memoriam (1934–2012)
У Новом Саду је после тешке болести јуче преминула дугогодишња новинарка „Дневника“ Гордана Дивљак-Арок, још једна из плејаде познатих и радо читаних новинара нашег листа и једна од првих новинарки које је „Дневник“ имао.
Након што је дипломирала на Групи за југословенску књижевност и језик на Београдском универзитету, Гордана Дивљак-Арок, рођена 18. априла 1934. у Старој Пазови, одмах се 1958. године запослила у листу “Дневник”.
У почетку као сарадник Новосадске хронике, да би своје праве новинарске квалитете испољила по преласку у Културну рубрику, јер су уметност и култура биле њена основна вокација.
Била је покретач, а затим и дугогодишњи уредник Културног додатка нашег листа, који је некада заузимао посебно место у југословенској култури захваљујући сарадњи с највећим уметницима и ствараоцима оног времена. Више од две деценије „Дневник“ је био богатији за бројне приказе, чланке, репортаже, интервјуе који су излазили с потписом Гордане Дивљак-Арок...
Била је једини новинар с простора тадашње Југославије која је 1963. направила интервју с
Валентином Терјешковом, првом женом која је летела у свемир.
У жељи да буде са супругом Ференцом Ароком, фудбалским тренером, 1981. одлази у Аустралију. Извесно време свом матичном листу слала је репортаже с далеког континента, верујући да ће се за две године вратити и наставити новинарску каријеру. Уместо две, остала је у Аустралији двадесет и две године.
Тамо је написала изванредну књигу “Можда Аустралија”, која је имала неколико издања, с обиљем информација и занимљивости о тој земљи. По повратку у Нови Сад наставља списатељску каријеру.
Новосадска издавачка кућа “Мала велика књига” објавила јој је збирку “Дивље бајке и питоме приче”, потом је уследила „Госпођа на лопати”, а затим, у издању Градске библиотеке, „Прилози за аутобиографију“. Трагајући по наслагама сопствених утисака, емоција, интимних сећања, и смештајући их како у период детињства и одрастања, тако и у зрело доба са занимљивим анегдотама из живота, створила је приче које су радо читане. У једном интервјуу за „Дневник“ поводом изласка књиге говорила је да пише с дозом самоироније, која има и хуморних елемената, али трудећи се да то не буде натегнуто, тако да су јој пријатељи обично говорили да су се, читајући, смејали од срца.
Иако се доказала у књижевном свету, била је и остала новинар, и на то је посебно била поносна и увек истицала да јој је управо новинарство помогло да постане писац. У књизи о Аустралији, представљајући се, навела је да нема екстравагантних хобија и да јој је главна пасија живот, а то се може најбоље сагледати управо кроз те аутобиографске приче.
– Мислим да сам пре свега рођени оптимиста; не знам да ли то има неке везе са Сремом. Када сам, после више од двадесет година проведених у новинарству, отишла у Аустралију да тамо у неком Харствилу будем домаћица, нисам дозволила да патим, нити да себе сажаљевам. Увек се трудим да од живота, у тренутку који ми је задат, узмем најбоље што могу. То је моја особина – рекла је у интервјуу.
Сви они који су познавали и волели Гордану Дивљак-Арок знају да је била управо онаква како је себе шармантно и самоиронично описала у уводу збирке “Дивље приче и питоме бајке”.
– Узалуд ме наговарају да остарим достојанствено: нећу ни да чујем. Намеравам да обавим живот старомодно, с костобољом и холестеролом, уживам у позним ескцентричностима и неважним дневним ритуалима. Да се уклопим у имиџ
старамајке новог миленијума, морала бих хируршки да испеглам боре и офарбам косу; таман посла, на свету иначе има много више плавуша но што је природа предвидела. Не знам више непогрешиво где ми је струк, нити посебно марим, препуштам забораву витке мислене именице и Беверли хилс воћне дијете; старим као што је одвајкада био ред. За ово доба обожавања младости, већ и сада сам, у седамдесетој, недопустиво стара, што је одавно демоде и сматра се готово
непристојним...
Гордана Дивљак-Арок биће испраћена у кругу породице.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.