Вести

01. 02. 2023.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

Корупција у српском новинарству: У којој мери организовани криминал управља медијима?

Истраживање Јелене Зорић показало да је оптужени за трговину дрогом Дарко Шарић преко свог адвоката и кума наручивао текстове и ТВ прилоге, па чак и мењао наслове у прорежимским таблоидима и телевизијама, поставља питања и на која мора да одговоре и новинари и уредници и тужилаштво: на који начин и у којој мери мафија утиче на медије и обликује јавно мнење?

Један познати српски новинар, склон злобном претеривању, али увек добро упућен, изјавио је својевремено да се „у Србији дневно прода више новинара него новина“.

Звучало је као гласан одјек тајних шапутања и оговарања. Озбиљан одговор на питање да ли постоји и које су размере корупције у српском новинарству никад нисмо добили, јер ни питање никада није јавно постављено на озбиљан, документован и системски начин.

Све до прошле недеље, када је истраживача мрежа БИРН објавила текст са доказима да у Србији и криминалци уређују медије.

Први пут је јавно објављено постојање материјалних доказа о корупцији у медијима, да криминалци манипулишу медијима. Први коментар у новинарским круговима био је да је то скандал који је дуго чекао да пукне.

Текст истраживачке новинарке Јелене Зорић каже да је, користећи Скај апликацију на телефону, оптужени Дарко Шарић преко свог адвоката и кума, наручивао текстове и ТВ прилоге, мењао наслове, исправљао „грешке“ у Ало, Куриру, Блицу, на Пинку и ТВ Хепи, али и још неким медијима који нису тачно наведени.

За послушност према шефу организоване криминалне групе новинари су плаћани поклонима, а у једном или чак два случаја и аутомобилима.

Пуна имена новинара, сарадника мафије, нису објављена, али се нека дају наслутити, јер није широк круг оних који редовно извештавају о криминалу и објављују ексклузивне информације у „црној хроници“.

Господари ли организовани криминал медијским кућама које већински обликују јавно мњење? Да ли је могуће корумпирати само једног, два новинара или се корупција неминовно протеже до уредника и власника медија? Да ли је организовани криминал и у којој мери ушао у власничке структуре медија? У којој мери прљави капитал управља нашим животима?

Има ли начина да се медијска заједница бори против овога и има ли за то могућности, снаге и воље? Да ли је на делу ситна или системска корупција и како утиче на слободу јавне речи, или макар на оно што је од ње остало у Србији.То су само нека од важних питања које је истраживање БИРН-а отворило.

Зорић: Растужила сам се кад сам пронашла доказе корупције. Постоји ефекат домина

Награђивана новинарка и ауторка текста Јелена Зорић на питање Цензоловке да ли се изненадила кад је у тужилачким списима нашла доказе корупције у медијима каже:

„Више сам се растужила. То је нешто о чему се често спекулише, али се увек надаш да је трач и да је тај неко злонамеран. Кад овако видиш, онда је тужно“.

Указује да је то о чему говори њен текст вероватно последица ефекта домина. Јер, највећи, прорежимски медији подржавали су и били наклоњени Дарку Шарићу када се предао 2014. године, тако што

су нападали и објављивали лажи о полицајцима и тужиоцу који су водили случај Шарић. Исти механизам извештавања и подршке видимо сада у извештавању медија о „случају Јовањица“ и блаћењу полицајца који је најзаслужнији за откривање највеће плантаже марихуане у Европи.

„Постоји ефекат домина. Атмосфера, која је у једном моменту у медијима била као политичка кампања, просто је охрабрила неке људе да мисле да је Шарић пријатељ, без обзира што је криминалац. Вероватно је ово последица. Значи, оно што се дешава на високом нивоу и не санкционише, онда вероватно на нижем нивоу неки помисле што и ја не бих то урадио“, каже Јелена Зорић и подсећа да се у једном периоду „Шарићу поклањала толика вера, да је полицајац ишао на полиграф“.

„Ишао је и Шарић на полиграф јер је рекао да је Родољубу Миловићу (бивши начелник Управе криминалистичке полиције) дао мито. У свим медијима је објављено да су обојица прошли полиграф. Ми смо тек после много година, кад је Родољуб Миловић могао да да интервју, сазнали да је Шарић прошао полиграф зато што је на питање да ли сте лагали о Родољубу Миловићу одговорио: „Да, лагао сам“. А новинарима је речено да је он прошао полиграф на такав начин да нам је сугерисано да је Шарић говорио истину кад је пљувао полицајца“, подсећа Зорић на догађаје који су претходили случајевима корупције изнетим у њеном тексту.

Истражити корупцију док питања има ко да поставља Текст са доказима да чак и криминалци уређују медије у Србији објављен је готово истовремено са резултатима британске непрофитне организације Индекс цензуре по којима је Србија у домену слободе медија најгора у региону Западног Балкана и међу најгорима, ако не и најгора у Европи. Репортери без граница од 2014. године континуирано евидентирају пад у слободи медија у Србији. Све то је разлог да текст Јелене Зорић не падне у заборав и да се потраже одговори на бројна питања док још има ко да их поставља.

 

Да ли су битна имена корумпираних новинара?

Након што је објављен текст „Како је Шарић уређивао медије из притворске ћелије:  Кола на поклон за заслужне новинаре“, прво, готово инстинктивно питање, било је ко су ти новинари. Логичан наставак би био захтев тужиоцу да истражи ко су сарадници мафије у медијима. Да ли на њих треба гледати као на „новинаре“ или као на део организоване криминалне групе?

Или је можда то пре питање за саме новинаре и професију, у којој са дивљењем и пијететом причамо о убијеним новинарима зато што су храбро истраживали везу криминала, политике и државних институција попут Јана Куцијака у Словачкој или Дафне Куарана Галиције на Малти.

Оптужују ме да бацам љагу на све новинаре тиме што не објављујем имена. Не могу да објавим имена зато што их нема у документима тужилаштва. Нико намерно не заташкава та имена, најбитније је овде показати механизам. То је био мој мотив (Јелена Зорић)

Јелена Зорић каже за Цензоловку да је ова тема за њу била „веома осетљива и комплекса“ и да није хтела да објављује имена новинара, иако је могла да претпостави ко су, јер се ниједно име не наводи у документима у које је имала увид и не зна да ли тужилаштво поседује та имена.

„Већ добијам тенденциозне коментаре „зашто ниси објавила имена, ако си већ могла да закључиш о коме је реч. Зашто си све медије ставила у исти кош“. Неко ме оптужује да бацам љагу на све новинаре тиме што не објављујем имена. Прво, не могу да објавим имена зато што их нема у документима

тужилаштва. Нико намерно не заташкава та имена, али најбитније је овде показати механизам. То је био мој мотив. Одлуку о томе да ли ће се овим бавити препуштам онима чији је то посао. Мој посао је био да изнесем чињенице. Требало би да у свакој редакцији у којој се то дешавало одлуче како да прекину те механизме“, каже Зорић.

За њу је ова прича отворила питања „аспеката рада са изворима, како могу извори да манипулишу новинарима, али и како могу да корумпирају“. Аспкет цурења информација, такође.

„Обично информације цуре из институција према медијима, сад видимо да су информације из институција цуриле ка људима блиским мафији, а онда од њих ка новинарима. Ми сви знамо да у редакцијама постоје и уредници, постоји и уредник над уредником. Постоји уређивачка хијерархија. Наравно, увек може да се догоди пропуст, али ако је један новинар корумпиран и подмеће информације својој редакцији, онда уредник, који није корумпиран, није ни добар“, наглашава Зорић.

Бодрожић: Очекујем заједничку акцију професионални удружења

Тешко да постоји новинар у Србији кога је скандалозно откриће доказа о корупцији у медијима изненадило. Жељко Бодрожић, председник НУНС-а и члан Управног одбора Савета за штампу, каже за Цензоловку да је то већ дуго „јавна тајна“, али слаже се и да чињеница да је тајна разоткривена треба нешто да промени. Питали смо га да ли овај текст обавезује, да ли може да буде прекретница у ћутању професије и ко би требало да реагује.

„Већ дуго знамо да добар део медијске сцене и велики број новинара не ради свој посао по Кодексу, него су с једне стране пропагандисти политичара на власти, а с друге стране имају овакве дилове са разним моћницима, полицијом и криминалцима. То је већ дуго јавна тајна. Зна се и да многи таблоиди рекетирају бизнисмене и људе из јавности, а овај текст је добра потврда да се то догађа“, каже Бодрожићи додаје:

„Можемо да тражимо од тужилаштва да истражи тај случај. То су кривична дела. Међутим, питање је у оваквој држави да ли тужилаштво има простора, да ли има дозволу од политичара да иде тако далеко у истрази. Ово је прилика да видимо право лице многих новинара, то да они нису новинари, да за паре пишу лажи, да за новац креирају јавно мњење не само за потребе политичара, већ и за потребе криминалаца. Ово је факат који мења ствари. Очекујем да се чланови Коалиције за слободу медија поводом овога огласе и да заједнички захтевамо да се тај случај истражи до краја. Ово што је Јелена урадила је јако добро и добро је што није именима означила те новинаре. Није то њен посао. Указала је да то постоји, да је факат, да имамо материјал који то потврђује, а сада је на тужилаштву и јавности да виде шта ће са тим“ .

Он истиче да удружења која се баве струковним питањима морају заједнички да реагују и да се постарају да случај не остане неразјашњен и временом оде у заборав.

 

Обрадовић: корупција у медијима је системска. новинари само скупљају мрвице Вукашин Обрадовић, бивши председник НУНС-а, сада новинар подгоричких Вјести, каже да не верује да су суд или тужилаштво пут за решење у оваквим случајевима. „Пре бих се залагао за решења унутар професије. Указивање на непрофесионализам је начин да се дође до корумпираних новинара. Непрофесионализам је код нас у мало случајева последица незнања, а у огромном броју случајева заправо плод корупције, која се спушта од власника медија, преко уредника, до новинара, који купе мрвице са стола“. Он такође истиче да је то све „јавна тајна“ и да се одавно зна да су  „неки новинари добили станове, а неки се продају за ручак“. „Ми имамо корумпиране власнике медија, корумпиране уреднике, а новинари само попуњавају тај мозаик. Нама су потребне системске промене које ће тај низ да поремете и тек онда можемо да разговарамо о начинима на које можемо да се супротставимо корупцији. Корупција у српском новинарству није појединачни инцидент, она је системска појава. Имамо корумпиране медије који не могу да изроде ништа друго него корумпиране новинаре“, каже Обрадовић за Цензоловку.