Вести
29. 10. 2012.
И од Запада и од Истока узели смо оно најгоре
Новинар и сатиричар, члан Удружења књижевника Србије, прича о себи као Тому Сојеру, процени карактера људи и по изгледу, повратку у Крушевац због новог почетка...
Интервју: Драгутин Минић Карло
Историчари се баве прошлошћу и анализирају садашњост с намером да предвиде будућност. Али, не баве се ревизијом прошлости, јер прошлост је неизбрисива. Ипак, тог немогућег посла прихватио се, на свој начин, Драгутин Минић Карло,
новинар, сатиричар и председник Секције сатиричара у Удружењу књижевника Србије. Ових дана је објављена његова 14. књига под насловом „Мала ревизија историје света”, а претходно и трећа књига афоризама „Карлов угао”, избор из
истоимене колумне у недељној „Политици”. Добитник је готово свих награда за књижевну и новинску сатиру.
Гимназију је завршио у родном Крушевцу, а у Београду је студирао археологију, али таленат за писану реч, посебно духовиту, довео га је у нашу новинску кућу у којој је провео цео радни век, уз четири године егзила у „Ошишаном јежу”.
Одакле сте кренули у живот?
Одрастао сам у Крушевцу, на ушћу Расине у Западну Мораву, а детињство ми је било као да га је писао Марк Твен. Онако томсојеровски. Још као ученик почео сам да пишем хумореске у локалном листу „Победа”, не слутећи да ће ми тај хоби постати професија, а сатиру и данас пишем у нужној самоодбрани.
Уз кога сте стицали углед?
Уз колеге, али пре свега, уз своје читаоце. Њима највише верујем и данас. И, разуме се, уз већ поменутог Марка Твена, али и Лондона, Толстоја, Бирса, Керуака, Елина Пелина... Овај последњи, тиражни бугарски писац, има јунака
Јана Бибијана, чије сам авантуре читао без даха. Поносан сам и што сам био главни уредник „Радио ТВ ревије”, најтиражнијег часописа у СФРЈ.
Чему тежите у писању?
И у писању, а и у животу, увек тежим једноставности, што је можда и најтеже. А прегршт награда које сам добио сведоче да је то оно право, а не „кока кола”.
Да то није уметност?
Не. Уметност је нешто узвишено. Не знам колики сам ја уметник, осим ако се не рачуна уметност преживљавања.
Шта вам смета?
Боли ме што смо и од Запада и од Истока узели оно најгоре. Од Запада новац, као идеал, а од Истока неодољиву привлачност чврсте руке.
Ко вас највише критикује?
Најжешћи критичар ми је била супруга Оља, иначе професор књижевности. Тако је било све док нисам одлучио да јој не дајем на читање оно што пишем. Сад сам мирнији и, чини ми се, квалитетнији писац. Тако проводимо пензионерске дане без препирке. У шетњу одлазимо руку подруку: она Улицом 7. јула, а ја Краља Петра. Тако је кад су близанци (обоје рођени 15. јуна) различити: она левичарка, ја монархиста.
Коме сте вечити дужник?
Родитељима, као сви. Мој немирни дух су укротиле унучице које ме, не знам зашто, подсећају да сам већ дуго сироче: отац Момчило ми је умро пре тачно педесет година, а мајка Мила пре тридесет. Све мислим да никад нисам стигао да
им се одужим. То је оно што ме, понекад, растужује. Волео бих, наравно, да заборавим све оно лоше што сам им повремено приређивао, али не иде. Често ме моја дивна сестра Љубица подсети на то, онако, као шалећи се.
Како се браните?
Ставом да себе видим онако како ме други доживљавају. Школски другови из крушевачке гимназије ме, сигуран сам, веома воле. Тај наш однос је узајаман, има дубоке корене. Верујем да нас никад ништа не може одвести на странпутицу. Састајемо се сваког првог понедељка у месецу у Београду, а једном годишње на прослави у Крушевцу. Много се поштујемо и пазимо. О породици да и не говорим. Ваљда ме воле. С колегама сам, како клинци кажу, супер. Тиме се поносим.
Шта би, ипак, ваљало да заборавите?
Има много тога што би требало да се заборави. Али, не желим. И то је део мог живота. О томе често размишљам онако слободно како то само пензионер може. Нико не може да ме отпусти. Осим Светог Петра, разуме се.
А чега се радо сећате?
Пре свега љубави. Ова емоција ми је много сложенија, јача и трајнија од страсти и секса. Уосталом, секс је оно, како рече мој колега Бештић, чега се, углавном, радо сећамо.
Чега се одричете због писања?
Због писања ничега. Ипак, можда, само мање читам. Али, никад не запостављам шах. Одлазим на цугер сваког четвртка у Шах клуб Београд. Ту сам са другарима писцима, глумцима, редитељима – „загриженим цугерашима”.
Како процењујете вредности људи?
Пре свега, по делима, али и по изгледу. Додуше, нисам баш припадник „ломброзо теорије” о повезивању физичког изгледа и карактера, али често процењујем карактер неке особе и по ономе како изгледа и ретко кад погрешим.
Шта мислите о другима?
Мој животни став је: „живи и пусти друге да живе”.
Како чувате дух?
Као и тело: вежбањем. Увек сам имао осећај да ми је дух неуништив, па и сад, а колико тело може да ми прати ту силу – питање је. Једног дана ће ме сигурно издати. Одскоро осећам као да нисам баш бесмртан.
Чему се надате?
Надам се да смак света неће доћи до грегоријанског Божића. Но, у сваком случају ми, Срби, имаћемо још 14 дана. Требало би искористити ту шансу.
О чему размишљате?
Ових дана најчешће о детињству. Значи, старим. Чак и ја. Можда је време да се вратим у Крушевац и почнем све из почетка...
Како Карло каже
-Умиљато јагње две овце сиса. Али, ми смо јагње на ражњу.
-Чувени ударник Алија Сиротановић је – умро, али нам је оставио своје презиме у аманет.
•Ми смо својевремено прешли Албанију, а сада су Албанци прешли нас.
• Прети реална опасност да односи Срба и Хрвата опет постану братски.
• Кад ми уђемо у Европску унију, растурићемо је као Југославију.
• Кад је Тито укинуо краља, комунисти су повикали: То, царе!
• Србин је мултинационалан: пуши ко Турчин, пије ко Рус, дужан је ко Грк и надрљава ко жути.
• Сачувајмо ћирилицу. За неке боље дане.
• Востани, Сербие! И извини се!
• Немци поручују Шпанцима и Грцима: Arbeit macht frei!
• Ми смо небески народ. Нека нам је лака земља.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.