Вести
29. 10. 2012.
Новинар славан као фудбалски ас
У Трстенику, родном месту Љубише Вукадиновића, данас ће сусретом ветерана Ц. звезде, Напретка и Трстеника, бити обновљен турнир у славу нашег највећег спортског пера и уредника „Политике”
У Трстенику ће данас у 15 ч, сусретом ветерана Црвене звезде, Напретка и Трстеника, бити обновљен турнир Меморијал „Љубомир Вукадиновић”. Захваљујући љубитељима лепог фудбала и надахнуте новинарске речи биће обновљено и
сећање на легендарног новинара и уредника „Политике”, који је у оној Југославији био славан као највећи фудбалски асови тог доба. Било је довољно да се каже Рајко и да се зна да је реч о легендарном фудбалском џентлмену.
Или Милош. Код нас има много људи с тим именом, али кад се само то изговори, онда се мислило само на чувену Плаву чигру – Милутиновића.
Па, рецимо, Бора. Забуне није могло да буде – то је чувени фудбалски тобџија Костић.
Тако је исто било и кад се каже: Љубиша. То је, за све од Триглава до Ђевђелије, значило: Љубомир Вукадиновић!
Он је био први професионални спортски новинар у Југославији. Име је стекао пишући за „Политику“, а уједно је и њој самој дизао углед својим потписом на њеним ступцима.
С истим жаром и вештином је писао о томе како босоноги дечаци играју фудбал на улици или пољанчету, а и како највећи великани спорта побеђују на олимпијским играма и светским првенствима у фудбалу.
У то време није било потребно да се рекламирају утакмице Црвене звезде, Партизана и репрезентације. Стадиони су били дупке пуни. Али, готово свако од тих који су били на утакмици, укључујући и саме фудбалере и тренере, горео је од жеље да прочита шта је Љубиша написао. Оно што су сви видели умео је да сагледа дубље од свих и да опише и објасни лепше од других.
А писао је тако да велича игру, вештину, умеће, поштење... Храбро је утирао пут ка слави даровитима, умео је да нађе речи утехе за поражене на спортском пољу, указивао је на проблеме и начине за њихово решавање... Био је такав, јер је читав свој живот посветио спорту, пре свега фудбалу. И то с таквим заносом да је мислио на фудбал док му је срце куцало. Издало га је док се спремао да пође на Звездин стадион, на утакмицу.
Играо је у подмлатку предратних „вечитих ривала” БСК-а и Југославије. Због повреде је брзо завршио каријеру и, на срећу спортског новинарства, рано се определио да буде новинар.
Почео је прилозима у омладинској ревији „Венац“, па онда у илустрованом београдском листу „Недеља”, који је крајем двадесетих година био врло читан.
Одатле је прешао у већ велику „Политику” као што талентовани играч долази у велики клуб и онда заједно достижу зенит.
„Политикине“ спортске странице су биле незамисливе без његових написа од 1930, па до смрти 1973.. Као што су тимови Црвене звезде и Партизана били незамисливи без Митића и Бобека, па онда Шекуларца и Галића, касније Џајића и Вукотића...
Друговао је с оним чувеним „уругвајцима”, који су на Првом светском првенству прославили нашу земљу, оне године кад је Љубиша Вукадиновић ступио у „Политику“. И неуморно је тражио и налазио начине да фудбал приближи читаоцима, да га што више људи заволи оном искреном љубављу којом га је он волео.
Већ тридесетих година је почео да објављује и књиге о спорту и спортистима. Написао је, на пример, 1936, „Хиљаду голова Моше Марјановића”, биографију нашег првог спортског аса.
С тадашњим уредником Спортске рубрике „Политике“ Бором Јовановићем почео је 1938. да издаје „Југословенску спортску ревију“. Излажење тог листа, чија би концепција данас могла да служи за пример, прекинуо је Други светски рат.
После рата се с нестрпљењем чекао његов повратак с егзотичних турнеја наших клубова по Јужној Америци, светских првенстава у фудбалу или олимпијских игара, јер су следиле његове репортаже и путописи, који су читаоце преносили у далеке земље и чудесни свет фудбалских уметника педесетих година.
И када је отишао у пензију, 1966, није могао без „Политике“ и фудбала. Нити су „Политика“ и фудбал могли без њега.
Заслужио је да га и будућа поколења памте. Стогодишњица његовог рођења је баш права прилика за то.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.