Вести
29. 11. 2022.
Економско насиље над новинарима- перфидно, али убојито оружје
“Ко изађе последњи нека угаси светло”, реченица је која ми је пролазила кроз главу годинама, сваки пут кад би ме старије колеге називале јединим младим новинаром у Крагујевцу.
Веома цењени колега је једном приликом јавно рекао да сам ја будућност крагујевачког новинарства, града у којем су настале прве српске новине, само што често нисам била сигурна да ли се од мене очекује да спасим колевку нашег заната или сам само годином рођења случајно предодређена да будем та која “треба да угаси светло”.
Стицајем околности “упала” сам у новинарство баш негде у време кампање “Новинарке не клече”. Потом сам почела да учим занат у недељнику “Крагујевачке”, у време када нико од новинара из редакције није примао плату, када су се локални медији гасили, док тадашња градска власт није расписивала конкурсе за суфинансирање медија. Добро се сећам и када смо се неколико година раније “усагласили са светом” и приватизовали медије, како би они били слободни, а њено величанство демократија коначно раширила крила након мукотрпне транзиције. Тада је и мој отац, дугогодишњи новинар, остао без посла, након катастрофалне приватизације Радио- телевизије Крагујевац. Пошто сам од њега наследила крвну групу, а кроз њу изгледа и љубав према новинарству, свесно сам одабрала овај посао, али сам већ од првих професионалних корака била суочена са озбиљним, отвореним, али и врло перфидним притисцима и егзистенцијалним угророжавањем. Многи новинари су баш тих година постали таксисти, достављачи, конобари, новајлије у иностранству, почињали животе испочетка у четрдесетим и педесетим годинама, како је ко могао и умео.
Неки су остали да се боре, више је било пензионера који су наставили да раде, него нас на почетку каријере. Ових дана смо негде, чини ми се, у односу један према један. Има сјајних младих новинара, али нажалост, више оних који се после завршене журналистике не баве тим послом и оних којима је то нешто потпуно застарело, отрцано, прљаво. Имала сам прилике да упознам људе који су пред крај студија сазнали да се од новинарске плате врло тешко преживљава. На стручним праксама су кували кафе и уносили текстове старијих новинара на сајтове, а уз то писали понеку своју вест док волонтирају, док за бављење иоле озбиљним темама, треба буквално да прођу године.
Лично се никада нисам осетила небезбедно у физичком смислу, нисам се плашила да сама ходам улицом, али свакодневно буђење са економским егзистенцијалним проблемима, у дужем периоду, може да буде врло угрожавајуће. Управо то економско насиље над новинарима је перфидно, али невероватно убојито оружје власти у обрачуну са критиком и нашом професијом.
Чињеница је да смо сведочили и паљењу куће новинара, нападима и претњама, али колико је битна безбедност у физичком смислу, толико је битна и финансијска сигурност, како бисмо могли да се бавимо својим послом. Док таблоиди добијају огроман државни новац и бројне донације, критички настројени новинари, посебно у локалним редакцијама, размишљају како да преживе, плате рачуне, телефон и интернет, који су на крају крајева, данас и основна средства за рад.
Да не заборавимо и друге механизме ове власти усмерене да у потпуности угасе новинарску професију, као што је игнорисање питања и новинара или застрашивање потенцијалних извора и саговорника. У мањим местима од Крагујевца ситуација је још гора. Јасно сам то осетила на својој кожи док сам радила као дописник листа “Данас” из Јагодине.
У тој касаби Драгана Марковића Палме сви се познају, свако зна где му је место. Новинари дословце прекуцавају и преносе саопштења пи-ар тимова, а добронамерни Јагодинци саветовали су ме да будем опрезна и бринем се о себи, а не да критикујем. Нисам добијала претње, нити се осећала физички угроженом, али нисам могла да радим свој посао на прави начин, што је сасвим довољан притисак. Просто и једноставно, доживела сам потпуно игнорисање. Општина и институције не желе да одговоре ни на најбезазленија питања, а готово је немогуће наћи чак и анонимне изворе, јер би у тако малој средини и створеној атмосфери било лако да се открије ко прича о забрањеним темама.
Свака власт покушава да сакрије грешке под тепих и угуши глас критике, а ова данашња врло лепо барата економском надмоћи, као начином за дугогодишње мрцварење новинара. Ипак, када је реч о младим новинарима, морам да кажем да део старијих колега доприноси бегу потенцијалних наследника што даље од ове професије.
Од старијих колега сам и ја, као и многи млади, много пута чула: “Шта ти треба да се бавиш овим послом?”, “Нема овде среће, бежи одавде”, “Млада си, гледај како да одеш и из новинарства и из земље”. Након тако “охрабрујућих” флоскула, млади заиста могу само да се запитају да ли треба да “угасе светло” и наставе даље.
Данас, у ери интернета, нових медија и технологија, можете да пишете за стране сајтове текстове попут “10 најглупљих незгода са смртним исходом” или “Како да замените сијалицу” и да тако зарадите 1.000 долара месечно, па и више. Домаћи инфлуенсери могу да зараде по неколико хиљада евра тако што ће да сниме кратки видео и препоруче козметички производ. Наравно, то подразумева рад и дуготрајно прикупљање пратилаца, али цифре су оно што је многима привлачније од вишегодишњег волонтирања у редакцијама.
Једно повлачи друго, па тако долази до незаитересованости младих да прате класичне медије. Са друге стране, старији често беже од нових медија и форми, сматрајући их аматерским, јер на интернету свако ко жели, може да има свој медиј. Тако долази до вакуума који мора да се превазиђе зарад опстанка професије и младих наследника.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.