Вести

29. 11. 2022.

Аутор: Николија Бјелица Шкриван Извор: direkt-portal.com

Новинарка Наташа Миљановић Зубац за “Директ”: Неко се игра са мојим животом

Наташа Миљановић Зубац новинарка је у информативно-техничком центру Радио-телевизије Републике Српске (РТРС) у Требињу. У јуну ове године изпред куће у којој живи запаљен јој је аутомобил. Од тада се, каже, у граду у коме живи и у Републици Српској не осјећа безбједно. У разговору за портал “Директ” наглашава да не воли да скреће пажњу на себе, али да су јој јавни иступи начин да заштити себе и своју породицу у тренуцима када институције, прије свега Министарство унутрашњих послова Републике Српске (МУП РС), нису одрадиле посао онако како је она очекивала да ће урадити.

Недавно је у глуво доба ноћи на свом зиду у соби видјела инфрацрвену свјетлост. Не мисли да је неко дошао да је убије, али вјерује да тај неко има намјеру да је застраши. Од полиције очекује да је заштити и да открије починиоце и наручиоце који су јој запалили ауто. Каже да је оптимиста и да је увјерена да ће се то једног дана заиста десити. Покушава да сложи коцкице о свим догађајима, али без конкретних доказа, о именима неће да говори.

У интервјуу за наш портал напомиње да не жели да живи у неизвијесности и зато каже: “Ако полиција не жели да ме заштити нека ми кажу зашто, а ако сам ја безбједна нека ми то напишу и овјере. Тражим ли много?”

Скоро двије године у Вашем животу се дешавају чудне ствари и то у оном дијелу који је доступан јавности. Најприје Војислав Шешељ, па Вам је у јуну запаљен ауто, недавно сте написали да сте на зиду своје собе видјели инфрацрвене зраке, да Вам неко куца на врата иза поноћи… Са ове временске дистанце, како сте данас, како се осјећате када размишљате о томе?

Ја сам од паљевине аутомобила имала неке специфичне ситуације. Прво ми је неко куцао иза поноћи на врата, па сам чула звуке, неко ми се кретао око куће, сада ово посљедње свјетло које сам видјела. Ја не мислим да је неко дошао да ме убије, али мислим да ме неко већ мјесецима застрашује. Не знам шта ми тачно поручује тај неко. Ја тренутно не радим, на боловању сам, јер у оваквом стању нисам спремна ни способна да радим. Моје здравствено стање је нарушено. Како се сад осјећам? Па, можда сам највише љута.

На кога сте љути?      

Љута сам на све надлежне институције, јер ја не могу да живим под притиском дешавања, а да не знам шта је сљедеће што ми се може десити. Ја не желим да одем одавде! Кад кажем институције, прије свега мислим на МУП РС. Морам да нагласим, до сада сам имала јако професионалну и коректну сарадњу са Полицијском управом (ПУ) Требиње, али на врх МУП-а и те како имам примједбе.

Шта је, из Вашег угла гледања, МУП РС урадио погрешно у Вашем случају?

Након што је ПУ Требиње урадила безбједносну процјену и мени је саопштила 12. јула, а ја је саопштила надлежним у РТРС-у, креће једна специфична ситуација и негдје крајем августа мјесеца одређена особа из врха РТРС-а даје себи за право да контактира директора Полиције РС Синишу Кострешевића, по њиховим приватним, политичким или каквим ли већ везама. Долазимо у ситуацију да господин Кострешевић преиспитује безбједносну процјену коју је урадила ПУ Требиње. То значи да се они играју са мојим животом. Дакле, ПУ Требиње ми каже да сам ја безбједносно угрожена и да они сматрају да ће и даље неко да ми угрожава моју сигурност и да ћу бити под надзором полиције. То је значило, како ми је речено, да ће ми надзирати мјесто гдје живим и редакцију у којој радим. МУП касније тумачи тај извјештај тако што ми саопштавају да ја нисам лице под пратњом и да мени нико није онемогућио да се крећем. Океј, ако ја нисам угрожена, онда ми дајте потврду да сам безбједна.

Да појаснимо, Вама је, дакле, стигао одговор да Ви нисте све оно што Вам је ПУ Требиње рекла да јесте?

Није ни то. Нису они то рекли. Они нису рекли да ја нисам безбједносно угрожена и да ја нисам лице под надзором, само су рекли да ја нисам статус лица које се посебно обезбјеђује и да ми није ограничено кретање.

Због тога директора Полиције РС Синишу Кострешевића сматрате одговорним за своју безбједност?

Ја имам материјалне доказе да је господин Кострешевић преиспитивао моју безбједносну процјену.

Да ли знате је ли то тако само у Вашем случају или је то просто полицијска пракса?

Ја стварно то не знам. Ја не знам да ли господин Кострешевић стално преиспитује своје људе и своје кадрове, ја то стварно не знам.

Није ли логичније да о Вашем стању безбједности боље зна полиција у Требињу, него полиција у Бањој Луци?

Веома сам сагласна с тим, али очито то није било тако. Да ли је тиме господин Кострешевић указивао неповјерење господину Лакети (Синиши, начелнику ПУ Требиње, прим. аут) или је нешто друго, ја то стварно не знам, али знам да ја због тога трпим. Ја се осјећам небезбједна.

То је Ваш лични осјећај, Ви немате потврду да сте угрожени?

Био би и ваш да вам неко шњува око куће, куца на врата, да се игра са свјетлима… Ја се не бојим тих људи, али требам ли ја да чекам да мени неко уђе у кућу гдје ја живим? То може бити сљедећи корак. Прво је тај неко дошао испред куће и запалио ми ауто, па ме сад као нешто плаши, сљедеће ће бити да ми уђе у кућу. Ја се, понављам, у овом граду и у Републици Српској осјећам угрожено! Ја немам потврду, то ми написмено никада нису дали, али ја имам материјалне доказе какав је извјештај из ПУ Требиње отишао ка МУП-у РС. Ја то знам. Оно што ја не знам је - зашто би се неко играо са мојим и животом моје породице.

Како се осјећате када видите у медијима оно “стање безбједности задовољавајуће”?

Била сам јако љута кад сам чула у медијима да министар Драган Лукач каже да је сваки грађанин Републике Српске безбједан. Па, господине Лукач, ја нисам. Ја се министру лично нисам обраћала, него директору Полиције. Сматрам да је његов сарадник Кострешевић могао да ми да одговоре и помогне да се ово све ријеши. Можда Лукач не зна за ово, па га и не могу таргетирати, али му јавно поручујем да нисам безбједна и тражим од институција РС да ме заштите, не само мене, већ да се сваки грађанин осјећа безбједно.

Ви нисте једина новинар/ка у БиХ која је покретала неке битније теме, попут, рецимо прилога о путевима дроге, које често спомињете. Нисте једина новинарка која добија пријетње, упозорења… Но, једина сте, ако се не варам, којој су запалили аутомобил. Лоше је прошао колега са БН-а Владимир Ковачевић. Шта мислите зашто сте и коме сте мета?

Много размишљам о томе. Желим прије свега да кажем - било какав атак на вас треба да пријавите. Ја нисам пријављивала. Било је пријетњи од стране челних људи и власти и опозиције. Било је различитих ситуација, директних и индиректних упозорења. Ја сам само једног човјека пријавила полицији, то је Славко Вучуревић, бивши градоначелник Требиња. Он ми је у својој канцеларији пријетио. Ја њега не поштујем због његових ставова, понашања и слично, али га поштујем у једној ствари - што је мени запријетио у лице, а не преко посредника. Остале пријетње и упозорења су била индиректна. Сметале су људима моје теме, што таргетирам некога ко сматра да нешто добро ради за град, али суштина је другачија. Некоме је сметало што радим приче о балканској рути дроге. Добијала сам и неке индикативе пријетњи које су стизале из Црне Горе, дуго сам се бавила темама са тог подручја. Знам да је Мило Ђукановић повезан са криминалним миљеом овдје и свјесна сам да је то било ризично.

Како су изгледале те пријетње и упозорења. Шта Вам је ко поручивао?

Више би ми људи сугерисали да водим рачуна, јер газим некога ко је јак и моћан. Мени стварно Мило Ђукановић није никада запријетио. Више су ме људи на то упозоравали. Када смо имали убиство кик-боксера у Требињу, ја сам имала сет прича о томе, атакујући на органе који треба то да ријеше. Породице наручиоца тог убиства су атаковале преко својих адвоката на РТРС, писали су да ја утичем на судство и тужилаштво. Те породице и њихово непријатељско понашање видим и дан данас.

Како се у тим ситуацијама понашала ваша медијска кућа?

Ја нисам била бучна, моја медијска кућа неке ствари није ни примјећивала, а било је ситуација у којима су уредници реаговали према тим лицима, објаснили им и рекли да радим свој посао и слично. Није се кућа нешто тиме претјерано бавила. Када сам пријавила Славка Вучуревића нико није ни реаговао, нити то ни споменуо. Пазите, ја сам пријавила градоначелника једног града. РТРС о томе није имао ни вијест, а камоли шта друго.

Рекли сте да сте дуго ћутали и да сте закључили да је то лоше. Од скора сте почели да причате, шта Вам је то донијело?

Не мора то бити нека прича у јавности о томе, мислила сам на то да се све то забиљежи у некој јавној институцији. Мислим да сам погријешила у томе што нисам сваки појединачни и најмањи случај пријавила у полицији. Нека остане забиљежено.

Колико Вам је на сва ова дешавања отежавајућа или олакшавајућа околност то што сте жена у овако малој средини?

Ја уопште нисам о томе размишљала. Мој супруг је умро, ја сам самохрана мајка, можда неко стварно мисли да сам ја мала и слаба и да сам због тога лака мета. Мислим да има оних који тако размишљају, могуће је. Према жени која нема супруга у овој средини је лакше показивати кукавичлук. Ја сам у овој средини доживљавала много тога што указује да је жена на мети у сваком сегменту, што чак и нема везе са мојом професијом.

Ја сам у овој средини доживљавала много тога што указује да јe žena na meti u svakom segmentu (NATAŠA MILJANOVIĆ ZUBAC)

Да мало причамо о новинарској солидарности, почев од медија у коме радите, до солидарности осталих медија и колега?

Ја јако поштујем своје колеге и знам у каквим условима раде. Не сматрам да је неко требао нешто да пише и говори, али сматрам да колега колегу увијек треба да подржи, пошаље поруку, да се зна да је ту негдје. Ја сам то доживјела од колега, али су неке колеге изостале. Човјек треба бити храбар па и да пошаље поруку. Када сам размишљала о томе зашто је то тако, ја сам се само насмјешила.

Загонетни сте. Шта Вам значи, у свим тим проблемима, порука или позив?

Значи много. Ја имам сјајне колеге, међу којима си и ти, у Требињу, БиХ, Србији, Црној Гори. Али, изузев мог круга људи у РТРС-у, а тај круг је јасан и запечаћен, изостала је колегијална подршка РТРС-ових колега.

Сада имате проблеме са РТРС-ом?

Не, они имају проблеме са мном. Они су мене потцијенили. Ја трпим елементе дискриминације, мобинга и својеврсног притиска. Ем нису стали иза мене како треба, па ми помогли да заједно пронађемо начин како да се снађем у овој ситуацији у којој сам се нашла, ем су се оглушили о све моје мејлове у којима сам покушала да их подсјетим да постојим, до оног да сам по повратку са одмора и боловања била нераспоређен новинар. Ја не знам до када би то трајало да ја 1. септембра нисам на својим друштвеним мрежама указала на то и послала им поруку на тај начин - ту сам, жива сам, хајде да ријешимо ово.

Шта сте од РТРС-а тражили у тим мејловима?

Тражила сам да ми кажу како да радим у наведеним околностима. Дала сам им простор. Хтјела сам да радим, да зарађујем своју плату, а када сам видјела да се ништа не дешава, ја сам понудила неки свој начин. Ја сам рекла својој координаторки да ћу урадити сваки задатак, само да ми се да радни налог потписан и овјерен од стране онога ко ме шаље на задатак. То сам тражила да бих се заштитила, јер сам видјела да ме нико не штити, па да ја знам, ако одем да снимим неко дрво и ту ми се нешто догоди, да се зна да је неко мене тамо послао. Па, нисам се ваљда ја сама тамо послала?

Зашто је такав однос менаџмента са Вама, имате ли идеју?

Вјерујте да ја то не знам, ја и не знам све те људе. Немам никакве личне повезнице са тим људима, само професионално сарађујемо. То што је неко из менаџмента РТРС-а разговарао са директором полиције, ја мислим да је то урађено зато што, ето, није било добро да се ту сад нешто таласа, да се уопште тиме баве, а ускоро је требало да почне предизборна кампања, треба да ћутите. Ја мислим да је то био мотив, да није постојала нека друга намјера, али да се то, ето, отело конторли. Ја никада нећу да ћутим док живим. За све што говорим ја имам доказе.

Прије паљевине аута, доживјели сте ситуацију у којој Вас је Војислав Шешељ на најгнуснији начин искористио како би, можемо претпоставити, по Вучићевом налогу, дискредитовао владику Григорија. Ви сте успјели на суду да се изборите са дијелом медија који су преносили његове ријечи, остатак тек слиједи. Је ли то тренутак у коме се Ваш живот мијења или су наговјештаји да би се нешто озбиљније могло дешавати постојали и прије?

Јесте, то је тада некако почело. Два спора сам већ добила. Али тог момента када је неко покушао да ме дискредитује морално, лично и професионално, промијенио ми се живот. И ја сам постала другачија. Неко ко је био у стању да такву лаж, на такав начин пласира, значи да ми не жели добро. Мој лични живот је посебно затворен, али професионално сам постала много обазривија. Сва та прича дошла је из моје средине, из моје Херцеговине. Када додирнете неке људе који себе сматрају недодирљивим из миљеа у који ја упирем прстом, па онда тако они нешто смисле са неким одређеним кругом људи.

Не желите да говорите имена, али јесу ли то људи из јавне сфере, јавне личности?

То ми је компликовано питање. Можда и додирује неку сферу тих момената, али то ми је, посебно једна од тих личности, толико смијешна личност, да не знам шта бих вам рекла. Да, у Херцеговини додирује јавну сферу.

Шта Вас је у свему највише разочарало?

Не знам да ли ме је ишта разочарало. Можда највише ситуација у Информативно-техничком центру у Требињу, не таргетирајући персонално никога. Остало, нисам нешто претјерано ни очекивала.

Када смо чули за паљевину аутомобила новинарке из Требиња, мало је ко на прву помислио да то може бити новинарка јавног сервиса, јер РТРС “не таласа”, “зашто би ико њих дирао” и других сличних коментара смо могли чути.

Људи све гледају површно, па и РТРС. Па, није РТРС најгора медијска кућа. Уређивачке политике буду и прођу, а ми новинари углавном остајемо. У РТРС-у има дивних људи и добрих новинара који отварају неке теме, а можда их народ не чује. Сагласна сам са критикама да може РТРС пуно боље, али за то је одговорно руководство, а не да се таргетирају сви новинари. Није тачно да РТРС није указивала на неке ствари, ја сам то радила и то ми нико није бранио. Имате различите начине да нешто кажете… Вољела бих да РТРС буде бољи, али и да људи промијене слику о РТРС-у. Није све ни на другим медијима баш сјајно. Не отварају ни други медији баш све теме које би требало да отворе. Ја немам стране и мени су сви исти. Овдје су паљена аута многим људима. Они и ја смо у истом положају, знате у коме нисмо - ја трпим атаке са неке друге стране, а ти људи раде свој посао.

Јесте ли некада комуницирали са осталим људима из Требиња којима је запаљен аутомобил, јесте ли могли да нађете неку заједничку нит ваших случајева?

Немамо неку повезницу, радимо различите послове, не крећемо се у истим друштвима, неки само живе у истом насељу као ја. Тражила сам и ја да ли би могло бити нешто заједничко тим случајевима, али је то не могу наћи.

Када се догодила паљевина аута, реаговали су, између осталих, Удружење БиХ новинари и Удружење новинара Србије. Шта новинару значи та врста подршке?

Значи пуно. Мени су сва регионална и међународна удружења пружила подршку, али је изостало Удружење новинара Републике Српске. Чула сам да су у јутарњем програму РТРС-а нешто причали о овом случају, ја то нисам слушала, али удружења ваљда не реагују тако.

Како се носите са свим дешавањима?

Мој је живот проткан са тим. Ја можда не бих толико размишљала о томе да ми се све остало није ту упетљало - да РТРС није проблематизовао нешто око чега уопште није требало да буде проблема, да МУП није реаговао тако како јесте, да се не бавим препискама са институцијама. Ја свему томе прецизно приступам и документујем апсолутно све и за све што кажем имам доказе.