Вести

06. 10. 2012.

Аутор: Саша Томић Извор: Данас

Данас програме уређују маркетиншки менаџери

Милка Бабовић, прва дама некадашњег југословенског новинарства и репрезентативка у атлетици, редовно пише и током пензионерских дана

 

Глас Милке Бабовић није се променио. Када смо је позвали телефоном како би јој поставили бројна питања, сходно њеној богатој новинарској каријери, уредно нам се захвалила и замолила да их пошаљемо мејлом. Током кратког, али и пријатног разговора, сазнали смо да живи сама у стану у Загребу, да је здравље добро служи и да се и даље бави новинарством. Некадашња прва уредница телевизијског спортског програма у Југославији није променила своје навике, покушава што више да ужива у друштву пријатеља и радо се сећа професионалних и животних успеха.

Шта или ко је пресудно утицао да се професионално бавите новинарством?
- Све је то била пука случајност. Никада нисам ни помишљала да ћу бити новинар. Уосталом, за мене је у тој првој младости новинар био човјек који продаје на улици или у киоску новине. А у новинама пишу журналисти. У кући је, од како се сјећам, редовито било новина. Из „Политике за дјецу - четвртком“ научила сам прва слова. Мој отац је био мој први учитељ. Био је стрпљив и увијек ми је одговарао на она несмиљена дјечја питања баш у часу када он чита најновије вијести: „Тата, тата, које је ово слово?“ Непримјетно, мало по мало, прочитала сам, точније просрицала причицу „О Крцку Орашчићу и Краљу Мишева“ из оног редовитог новогодишњег „Политикиног“ додатка за дјецу, „дебелог као књига“. Као кроз маглицу сада се присјећам да ме је тексту привукла илустрација текста!

О новинарству нисам помишљала чак ни онда када су ми писмени школски задаци били врло добри. Једноставно, по мјерилима тадашње педагогије то је био дио мојих школских обавеза и ништа више. Као гимназијалка колебала сам се између компаративне књижевности и археологије. А баш тад, када су природне знаности постајале све значајније, прочитала сам неколико књига о Марији Склодоњској, Мадаме Цурие (њезину сам слику дуго имала на свом писаћем столу), о данском физичару Ниелсу Бохру. Коначна одлука је пала (тада сам била увјерена да је неопозива) да ћу студирати кемију - очарала ме је књига „Свијет у реторти“. На Загребачком свеучилишту било је студентима омогућено редовито вјежбање и бављење спортом.

Ја сам изабрала вјежбање на справама. Упознала сам и прве спортске новинаре. Уз њих сам могла ући у тадашњи Клуб новинара у Гајевој улици, који је био затворен за „обичне госте“. Те вечери када сам након тренинга дошла као гошћа у Клубу новинара био је и Миро Хабунек, уредник Народног спорта (данашњих Спортских новости). До тада га нисам познавала. А још мање сам могла слутити да баш те вечери има брига и да таре главу кога послати у Руде крај Самобора да извјести о Спортском дану младих Загреба и околице у поводу 27. јула, Дана устанка. Нетко је из нашег друштва предложио мене, а ја сам помислила „да то баш и није духовито“.

Завршило је тако да сам због вијести из услуге (вјеројатно и којег зрнца радозналости) упала у замку из које касније нисам ни помишљала извући се. И тако сам тог дана 1949. посао у складишту чајева и љековитог биља у подузећу „Биљана“ замијенила за хонорарну сурадњу у Народном спорту. И, коначно, 1957. сам прихватила позив с Телевизије и уз помоћ свог учитеља Хрвоја Мацановића (богови су ми били склони!) постала први уредник прве спортске редакције ТВ програма у Југославији. У мировину сам отишла 1991.

Колико Вам је у том послу помогла каријера атлетичарке?
- Не бих своје бављење атлетиком називала послом и каријером, јер нисам зарађивала атлетиком. И даље сам  студирала кемију (без стипендије) и хонорарно писала за Народни спорт, једно сам вријеме била и уредник Куглачког
листа, сурађивала у спортском програму Радио Загреба. И у атлетику сам доспјела мудрошћу земаљских тренера и, врло вјеројатно, хиром небесника. Наиме, тада је у основном гимнастичком програму одгоја, па самим тим и натјецања, био један вишебој, спој вјежбања на справама и атлетике: 60 метара спринта, скок у вис и бацање кугле. Ја сам тада отрчала 60 метара за 7,8 секунди. Био је то државни рекорд, први пут испод 8 секунди.

Они „прави“ атлетичари су се смијали и питали ме којом будилицом су суци то мјерили. А кад сам на таковом гимнастичко-атлетском натјецању у Загребу на Средњошколском игралишту поновила тај резултат и к томе бацила куглу скоро 10 метара, атлетска судбина ми је била запечаћена: Милка припада атлетици. Учланила сам се у Академски спортски клуб Младост. И поново небески могућници, само овога пута атлетски: двобој атлетичарки Југославије и Италије био је већ у календару за јули 1951. и то у Загребу. Недостајала је четврта тркачица штафете 4х100 метара. Наиме, изврсна спринтерка Споменка Коледин, чланица репрезентативне штафете остала је у Бриселу након Еуропског првенства 1950. и требало је на савезном и лучном натјецању спринтерки у Загребу пронаћи четврту тркачицу штафете. Жарко Сусић ме је пријавио. „Знате Милка, натјецања су једина истинска провјера тренинга“, открио је атлетској жутокљунки спортску мудрост. И збило се - стартах, отрчах и побиједих.

И сазнах да сам репрезентативка. Била је то и својеврсна сензација, будући да је клупска штафета Алма Бутиа, Милица Шумак, Дагда Богић и Милка Бабовић постала и репрезентативна и одржала се таква прилично дуго. У атлетици сам научила да сама сносим посљедице, да и кад сам најбоља не смијем заборавити да има негдје нетко бољи. А од тренера Жарка Сусића, мога професионалног колеге и касније и супруга, научила сам и ово: „Кад кренеш са старта не смијеш одустати, мораш проћи циљем макар и четвороношке!“ Колико ми је тај наук помогао касније у професији новинара! 

Ваше име је синоним за преносе уметничког клизања. Да ли Вам је то омиљени спорт?

Не издвајам га посебно, али га цијеним, знам колико је труда уз све даровитости потребно да се све научи и да се потврди натјецањима. А ја сам, како ви кажете, „синоним“ постала будући да сам прва и тада једина коментирала
клизачка натјецања. И то радо! Знате, клизање је изузетно телевизичан спорт и да га нема телевизија би га морала измислити. Често ме питају јесам ли и сама била добра клизачица. Не, нисам ни доспјела до умијећа праве клизачице. Када
сам као дјевојчица доспјела до лијевог и десног лука - а клизачи знају да је то почетак почетака - рат је 1941. прекинуо такве ужитке. А након рата била сам већ прешла шеснаест година, али сам учила смрзавајући се у раним јутарњим
сатима уз природни лед на загребачкој Шалати и пратила тренинге и клизача, али и клизачких шегрта.

У чему се разликује новинарство из 70-их и 80-их година прошлог века од данашњег?
- Техника и технологија намећу промјене и то се савлада, брже или спорије. Али, суштина се не би смјела мијењати, а мијења се. Ја данас не бих била добар уредник, јер програм који „уређује“ маркетиншки менаџер, не бих могла
потписати. Не нијечем императив зараде, али не прихваћам по сваку цијену.

Постоји ли разлика између београдске и загребачке школе новинарства?
- Данас не бих могла рећи, јер немам увида. Некада је разлика била, према једној анализи Новинарске школе у Београду, београдска је слободнија, популарнија рјечником и успоредбама, загребачка пак темељитија и досљеднија у
захтијеву точности. Данас не бих то могла прихватити за загребачку у цјелини.

Како проводите пензионерске дане?
- Не мирујем, читам, обнављам језике. Сама сам па се трудим одржати неку разину реда у стану. До јануара 2010. сам сурађивала у ТВ пројектима, те у загребачком часопису „Загреб, мој град“. Тога новинарског посла готово да нема и умировљеници судјелују врло „активно“ у економској кризи. Већ шест година сам члан жирија у забавној емисији „Плес са звијездама“. Али, то је само два тједна годишње. И то није новинарски рад! Обилазим као члан једне скупине добровољаца основне школе диљем Хрватске, прва четири разреда. Дио сам програма „Спорт ДА, дрога, алкохол и цигарете НЕ“.

И даље активно пишете. Колико сте и шта написали прошле недеље?
- Прошли тједан ништа! Као што ја у финанцијској стисци укинем резано цвијеће за украс у стану, тако и редакције користе новинаре које имају више него прије.
А ја могу на тржишту понудити само знање и искуство. И на улици смијешак.

Да ли пратите најважнија спортска дешавања?
- Само као појаву, збивање социјалног и моралног, те финанцијског утјецаја.

Који је Ваш животни мото?
- Крећи се духом и тијелом, не дозволи да захрђаш брже него што је предвиђено... гдје, то не знам - закључује Милка Бабовић.

Уживала сам гледати из своје собе на Теразије

Када сте последњи пут били у Београду? Шта највише волите у овом граду?
- Прије разлаза, године се не сјећам. Највише волим Калемегдан и поглед на Ушће. И поглед из своје собе на Теразије. Становали смо у Игумановој палачи, испод свијетлеће рекламе „Јежа“. Уживала сам гледати низ Трг према хотелима „Москва“ и „Балкан“, посебно када је тим дијелом града с Ушћа дивљала кошава, шешири летили попут голубова, а пјешаци за пакленских дана прелазили четвороношке онај брисани простор између та два хотела. Нисам уживала у њиховој муци, али је и мени, узорној матирантици, било угодно остати дан-два због кошаве у својем царству са својим књигама. Иначе сам заиста волила школу - истакла је Милка Бабовић.

Тамо гдје се само кишом наводњава, суша одради своје

 Како вам се чине успеси Новака Ђоковића?
- Као нормална појава - ја се добро сјећам двојца Ивка Плећевића и Панајотовића, њих сам се овог часа првих сјетила. И у спорту су успони и падови природна појава. А тамо гдје се само кишом наводњава, суша одради своје! Они који инвестирају у систем наводњавања „кап по кап“, али стално, њима и у пустињи рађа. А ми све хоћемо одмах. А кап по кап је, само један примјер, да се не занемари рад у школама. Нитко не може читати ако не научи абецеду - јасна је Милка Бабовић.

И данас желим посјетити Ирску

Током путовања, које место је на Вас оставило најјачи утисак? Који град или државу сте желели да посетите, али Вам се жеља није остварила?

- Цијела Скандинавија, посебно Норвешка и Данска. Мало срца поклонила сам и Низоземској. А још и данас желим посјетити и пропутовати уздуж и попријеко Ирску - не крије Милка Бабовић.