Вести

30. 08. 2022.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Зар и ти, сине Бобе?

Професионално-етичка расправа која је избила поводом последње књиге Боба Вудворда, једног од ретких преосталих живих споменика професије који још увек пишу, није нова: да ли новинари имају право да задрже неку ексклузиву за своју књигу и тако информишу грађане тачно и објективно, засигурно и комплетније него медији, али не баш и благовремено, како је то обећано чак и грађанима Србије (Уставом)

Ако би ико икада у Америци одлучио да у страну планине уклеше ликове неколико новинара, глава Боба Вудворда би била међу њима. Нико, међутим, није безгрешан и када је Вудворд 2020. објавио исечке из своје нове књиге о Доналду Трампу (Rage, Simon & Schuster) као рекламу, професија се нервозно узмешкољила: испоставило се да је Трамп рекао Вудворду колико је долазећи вирус опасан, али ниједан од двојице умешаних није одлучио да на то упозори јавност. Један због политике, други због… Па, наведено је више разумних професионалних разлога, али није само један новинар оптужио Вудворда за профитерство – односно да је чувао ексклузивну информацију да би се књига боље продала, а неко је, можда, због тога данас мртав.

Етичке дилеме у новинарству су обично занимљиве само новинарима, али ова се догодила између једног од највећих живих новинара и највеће девијације америчког политичког система у историји – Доналда Трампа. Захваљујући осталим, много атрактивнијим и непребројним скандалима што их Трамп сеје око себе, читава прича није испунила свој медијски потенцијал, али то не значи да новинари не треба да се баве њоме – чување ексклузиве за књигу, наиме, не догађа се први пут. Па ни Св. Вудворду.

Заиста опасна ексклузива

Амерички новинари нису међу најплаћенијим професионалцима на тржишту рада. Поред уговора за сопствену ТВ емисију или „прескакања преко ограде” у боље плаћене ПР и маркетиншке воде, најбоља шанса за добру зараду за новинаре у САД јесу – књиге.

Како су већ до гуше умешани у тему коју секторски покривају, репортерке и репортери имају добру шансу да заинтересују издаваче за пристојан уговор који се исплати свима умешанима – издавач не мора да плати годину-две истраживања, а новинар добија уговор преко своје плате за коју је (углавном) и истраживао. Ово наравно мора да се уклопи у пословну политику медија за који новинарка или новинар ради и – ето наслова у књижарама, ТВ интервјуа, а ако је књига баш добра и – уговора за филм или ТВ серију.

Медији (бар штампа) знају да им људи примају скромне плате у односу на неке друге професије и у право новинара да објављују књиге не дирају баш много. У исто време, документаристика је необично популарна у САД и доноси пуно новца.

Али заинтересовати издавача за уговор за књигу много је лакше ако аутори имају ексклузиву, која, ако је ексклузива, треба да се објави што пре, јер до књиге – „ко жив, ко мртав”. У овом случају, изгледа, и буквално.

Професионално-етичка расправа која је избила поводом последње књиге Боба Вудворда, једног од ретких преосталих живих споменика професије који још увек пишу, није нова: да ли новинари имају право да задрже неку ексклузиву за своју књигу и тако информишу грађане тачно и објективно, засигурно и комплетније него медији, али не баш и благовремено, како је то обећано чак и грађанима Србије (Уставом)?

Иако је непосредан повод за дискусију књига „Ово неће проћи: Трамп, Бајден и битка за америчку будућност”, чији су аутори новинари Њујорк тајмса Џонатан Мартин и Алекс Барнс, у центру расправе нашао се поменути Вудворд, легендарни члан двојца који је значајно допринео опозиву председника Никсона 1974. године.

Са своје стране, Мартин и Барнс су пола године „седели” на информацији да је лидер републиканаца у Конгресу Кевин Макарти изјавио, након упада Трампових присталица у Конгрес, да би председник требало да поднесе оставку (Макарти је ово порицао док га нису суочили са аудио-снимком изјаве), без чега се још и могло живети.

Вудвордова „чуварност”, међутим, тицала се несумњиво важније ствари. Његова књига, наиме, донела је и информацију да је Доналд Трамп знао колико је ковид 19 смртоносан, али је ипак одабрао да болест представи као много мање опасну, нешто као обичан грип. Тако је Вудворд довео грађане у опасност, тврде једни, и задржао само за себе значајан аргумент за опозив председника у Сенату, тврде други (у Конгресу, доњем дому парламента, Трамп је два пута опозван, али га је конзервативна већина у Сенату сваки пут спасла понижавајућег исељења из Беле куће).

Вудвордови аргументи озбиљни, али су последице озбиљније

На Вудвордовој страни је неколико аргумената. Први је да аутори књига објављују нешто што се у послу популарно зове „други драфт историје”, односно много комплетније сведочанство о догађајима од оног које, фрагментирано и без већег контекста, преносе брзи медији у време самих догађаја и да је то једнако вредан допринос разумевању света.

Тај аргумент је нераскидиво повезан са претходним – да би се писале овакве књиге, новинар мора да развије много извора у самом врху хијерархије о којој пише, стекне њихово поверење, па самим тим и могућност да са њима више пута разговара. Да одмах пренесе садржај претходног разговора у дневне медије, извори би се брзо затворили и – ништа од књиге, те и сваке будуће коју би компромитовани аутор хтео да напише.

Трећи аргумент се тиче тога да је, док је проверавао све што Трамп говори (а то је потпуно неопходно и иначе, не само у случају бившег председника), већ постало јасно да вирус није шала, па Вудворд мисли да није могао значајно да утиче на број заражених, а тиме и умрлих грађана (што може бити тачно – мало времена је прошло између Вудвордовог сазнања и јасног ужаса који је вирус почео да шири Америком).

Четврти аргумент је да је председник тај који има обавезу да упозори грађане на вирус, а што се такве обавезе новинара тиче – имају је они који се вирусом баве, а не Вудворд, који се бави председничком политиком, а не медицином.

Иако су наведени аргументи снажни, једноставним погледом на број преминулих грађана САД у време почетка ширења вируса, на чију су погубност председника Трампа врло експлицитно упозориле америчке тајне службе које су пратиле догађаје у Кини, може се стећи добар утисак о томе колико је, ипак, таква информација била ургентна.

Неки коментатори медија у САД нису се либили да буду врло, врло критични према Вудворду. Чарлс Пирс из Есквајера је овај Вудвордов поступак чак, не бирајући много речи, упоредио са случајем Волтера Дурантија, дописника Њујорк тајмса из СССР-а након социјалистичке револуције, и заташкавања чувене глади која је однела милионе живота, не само у Украјини:

„Из њима познатих разлога – сопствених интереса, себичних, неодбрањивих разлога, сви они, и Доналд Трамп и Боб Вудворд – пренебрегли су задатке својих професија и, на крају, стотине хиљада Американаца би могли бити мртви делом и због тога. Срамота би требало да буде вечна. Вудвордово неиспуњење дужности би, у светлу свега овога требало да упоредимо са заташкавањем у Стаљинову корист Волтера Дурантија на тему украјинске глади, као вечну срамоту новинарства и просте људскости. Нико, као што је писало на налепницама на браницима аутомобила, није умро због афере Вотергејт.”

ДИВНА ПОЕЗИЈА ДОНАЛДА ТРАМПА  Председнички мандат Доналда Трампа пратила је експлозија медијске конзумације. Човек је звезда ријалити програма и зна како да привуче и задржи пажњу. Хиперпродукцију књига, међутим, која увек прати председнике САД, посебно оне који се по нечему јасно истичу, тешко да је у случају Трампа ико могао да предвиди. У претраживач Амазона укуцајте „Доналд Трамп” и избациће вам не мање од 240 књига. На Википедији је тренутно излистано 108 „озбиљних” књига о Трампу, а Гардијан је проценио да је бар 4.500 таквих књига објављено на енглеском језику, па нека нам то буду репери за размере издавачког прегнућа које прати бившег председника. Рецимо још да је шампион у броју објављених биографија у САД и даље легендарни боксер Мухамед Али, а од америчких председника – Абрахам Линколн (око 7.000), уз примедбу да „Искрени Ејб” ипак има предност од века и по издавачке делатности у односу на Доналда, који и није баш тако искрен. Да ви не бисте морали да се бавите тиме, обавештавамо вас да на овом свету постоје, поред оних какве сасвим природно очекујете, и књиге о Доналду Трампу као што су: „Двадесет највећих лажи о Доналду Трампу (и вама)”, „Повратак: Трампов велики камбек 2024”, „Дивна поезија Доналда Трампа” (сатира), „Бојанка Доналда Трампа: забавне странице за одрасле и децу са прекрасним дизајном лепоте”, „Операција ***ање у мозак: QАнон и култ Доналда Трампа”, „МАГА клинци: шта је МАГА?” (образовна сликовница), „Политичка филозофија и постигнућа Доналда Ј. Трампа”, „Прохришћанска достигнућа председника Трампа”, „Председник Доналд Трамп: патриотска бојанка”, „Доналд Трамп и Адолф Хитлер: озбиљно поређење”, „Председник Доналд Ј. Трамп, син човека – Христ”, „С**ња која изговара мој председник: илустровани твитови Доналда Трампа”, „’МАФИЈА’ Дон: 40 година веза Доналда Трампа са мафијом”, „Рабини, Доналд Трамп и тајни план изградње Трећег храма: разоткривање погубног плана религијских власти, владиних агената и јеврејских рабина за призивање Месије”, „Трампово Свето писмо: верзија краља Доналда”, „Врховни тужитељ: портрет Доналда Трампа у 3.500 тужби”, „Унутар ума Доналда Трампа: ПРАЗНА, БЕЛА КЊИГА, ЗАБАВНИ ПОКЛОН”…

Знао је Вудворд, ал’ се уплашио

Иако је неудобно откривати овакве ствари о гигантима професије која је, за многе међу колегама, више позив него обичан посао, управо је због вере у професију важно у том погледу бити онолико објективан колико се то уопште може бити. Вудворду се доста тога може замерити, изгледа.

На страници Википедије о њему стоји кратка (и некомплетна) листа. Овај текст би био некомплетан ако бисмо заобишли бар још неки сличан случај из времена рада на другој књизи (он их пише баш доста, и врло су популарне – од 21 објављене, 13 су биле на првом месту бестселера у секцији не-фикције у САД).

У настојањима да оправда напад на Ирак, бивши амерички председник Џорџ Буш је изјавио да је Ирак покушао да купи „значајне количине уранијума у Африци”.

Човек којег су САД раније послале у Нигер у статусу амбасадора да то испита, Џозеф Вилсон, написао је потом коментар у Њујорк тајмсу и изнео своје снажне сумње да се таква трансакција икада догодила.

Ускоро је новинар Вашингтон поста Роберт Новак написао коментар у којем је, подривајући ауторитет Вилсона, открио да је Вилсонова супруга Валери Плејм у писму Агенцији изразила резерве у погледу погодности свог супруга за тај задатак. Ово разоткривање докумената ЦИА било би само по себи повелики скандал, али је чињеница да је Новак открио да је Валери Плејм тајна оперативка ЦИА довела у опасност и њу, и све њене раније сараднике, посебно у страним земљама, где је радила. Посебно је иронично што је Валери Плејм радила као аналитичарка за одељење ЦИА за „оружје за масовно уништење”, односно спречавање промета таквог оружја, па је цео скандал имао негативног утицаја на рад Агенције на том плану.

Генерално се сматрало да је то била обична политичка освета Бушове администрације Вилсону због коментара у Тајмсу, а количина материјала који су произашли из конгресног саслушања о целом случају, истрага неколико државних агенција и још неколико суђења која су уследила, може некога да забави месецима, ако га занима. Нас тренутно не занима, али нас занима једна ствар.

Боб Вудворд је знао. Месец дана раније (у односу на објављивање Новаковог текста). Рекао му је члан администрације, званично, у диктафон, критикујући Вилсона. Сада више није претерано важан контекст у којем му је то речено (постоји и транскрипт разговора, кога занима нека потражи), али му је речено. А он није обавестио уреднике у Посту о томе, а то је могло утицати на разумевање целог случаја и поступке редакције, која можда не би објавила коментар Роберта Новака, јер је из разговора јасно да је пропонент напада на Ирак, потпредседник САД Дик Чејни страховито љут на Вилсона и да је то можда вендета администрације коју, ако се догоди, пристојни медији треба да покривају, али не и да у њој буду алат и оружје.

Читав низ новинара је страдао због ове афере, од којих, чинило се, најтеже Џудит Милер из Њујорк тајмса, која је одлучила да не ода свој извор и радије оде у затвор под притиском једне од порота састављених да изађу на крај са целом ствари.

Сам Скутер Либи, шеф кабинета Дика Чејнија, који је и био извор о Валери Плејм већини новинара којима је прича понуђена или „поменута”, уверавао је Џудит да може да га разоткрије, али је она, и када је постало јавно да је Либи извор, остала у затвору у уверењу да без заштите извора, новинарство једноставно не може да функционише.

Није баш радила у каменолому, нити је њених 85 дана у лабавом режиму неког затвора који је више личио на обданиште тешка казна о којој се пишу књиге, али је она књигу, наравно, ипак написала.

Написала ју је након што је Њујорк тајмс открио да је њено претходно писање о оружју за масовно уништење у Ираку било погрешно, да није проверавала (погрешне, испоставило се) тврдње администрације него их је само преносила, па касније и устврдила да проверавање није њен посао, него пуко преношење (не, не, драга колегинице). Написала ју је након што је њена каријера као угледне новинарке тиме ефективно довршена. Тако је од мученице професије за кратко време постала парија.

Отишла је на Фокс, па Њузмакс, конзервативне медије не баш познате по неутралности и објективности, али свакако наклоњене ставовима републиканских администрација, као што је била Бушова.

Боб Вудворд никоме није рекао да је знао за Валери Плејм – две године. Када је морао да сведочи о томе у истрази и када му је постало јасно да ће ствар испливати на површину, извинио се свом уреднику у Вашингтон посту, наводећи страх од судског позива као разлог. Колеге су га, у разним колумнама и коментарима, разапеле.

С рукама у ђубрету

Боб Вудворд вероватно није згрешио баш толико колико му се ставља на савест. Али није ни невин. У игри високих улога, коју игра већ деценијама са свим председничким администрацијама, број етичких дилема се мери у стотинама, по пројекту. Тешко да је могуће све то обрадити, поступити по највишим стандардима и изаћи из свега миришљав као ружа, па још избацити књигу која ће се добро продати.

Када гурнете руке у ђубриво, колико год се после купали, дискретни мирис ће вас неминовно пратити. Он је старовременски новинар у махнитој, младалачкој потери за нечим што се код нас не може баш адекватно превести – реч на енглеском је „скуп” (scoop). Преведимо је као „сензација”. То је тако једна замамна ствар, да јој је тешко одолети и када покривате штрајк у фабрици у Железнику. А камоли морални и политички колапс у Белој кући. Зато је, у контексту свега што је учинио за читаоце и своје друштво, Вудворд и даље велики новинар и човек, а његове трансгресије, ако то јесу, заправо не претерано значајна посртања у тој потери. Док неко не умре због тога.

Али је необично утешно и извор извесног професионалног поноса то што ће и његов сваки корак бити лудачки детаљно анализиран, темељно расправљен, а судови професије бити донети и – објављени. Новинарство је компликован посао који се непрекидно мења, баш као и свет о којем покушава да нас информише. Док у таквом свету имамо бобове вудворде и док о њима тако страствено расправљамо, постоји шанса да истинско новинарство, у тоталном повлачењу пред одсуством воље конзумената да сазнају нешто што им, можда, не одговара, преживи и, једном, постане универзалније професионално и (поново) важно становницима планете.

Новинари, као професионални скрнавитељи светих крава, са задовољством прождиру оне из сопствених редова. То је сурово и болно, али – тако треба да буде.