Вести
04. 09. 2012.
IN MEMORIAM Зора Мијатовић (1948–2012)
Имао је “Дневник” познатијих, дуготрајнијих, духовитијих, цењенијих, цитиранијих и вероватно бољих новинара од Зоре Мијатовић, али нико није више волео новинарство од ње. Живела је новинарство.
Била је стенограф, извештач са пијаце и коњичких трка, али и са Медитеранских игара у Сплиту, Олимпијаде у Сарајеву или са најважнијих политичких скупова у Београду, где је провела више од деценије као неуморни члан нашег дописништва. Почела је у градској хроници, као што наводно почињу сви, одмах је била атракција јер је куцала са свих десет прстију, а ми набадали највише са четири прста. Знала је енглески, касније италијански.. После је прошетала, у ствари пролетела кроз све рубрике, укључујући и спортску. Није се бојала ниједног задатка, журила је у све ситуације, сигурна да ће их разумети и успешно дочарати читаоцу.
А читаоце је ценила, била њихова, увек и срцем и телом уз своју Салајку, са спремним објашњењима, са уверљивим убеђивањима да ће бити боље, да ни ово није лоше, да само треба бити стрпљив и помало послушан. Зато је у два наврата и остављала по страни писаћу машину и новинарску бележницу да би даноноћно радила у тада тзв. најширем организованом фронту радног народа, Социјалистичком савезу. Била је тада својој Салајци и курир и кафе куварица, али и председник општинске организације.
Једног врелог лета, баш оваквог у којем нас је напустила, звала је “Дневник” из Италије, распитивала се шта ко ради, да ли се неко удао или развео и да ли су почели састанци делегација. Мислила је да је то јако важно. Ваљда је и било. Њој јесте, јер је све схватала веома озбиљно, али и за све имала резерве. Увек је била врло добро поткована чињеницама. Када смо пре две и нешто деценије прешли у вишестраначје, Зора је једина смела да пита на збору радних људи (то је и онда било доста значајно) да ли смо ми, тј. “Дневник”, сада орган Социјалистичке партије Србије јер смо до сада били орган ШРН, што је писало и на заглављу листа, а нова партија је настала од КП и ШРН. Успела је само да добије прекор новог лидера да је њено питање непримерено дугачко. Није се потресла од критике, наставила је да ради и за нове наредбодавце са истим жаром, неуморно као и када је почињала, писала о здравој храни и масовном спорту. Највећи део свог радног века провела је у “Дневнику”, а после одласка у пензију радила је за неколико листова и часописа, најдуже за “Грађански лист” у Новом Саду.
Зора Мијатовић је волела живот и то смело показивала. Знала је да буде чедно и небрањено наивна, а одмах затим скоро цинично рационална и строга. Ратоборна као бранилац права жена, феминисткиња до зуба, већ при првом сумраку би признала “нема више оних времена да те ОН ухвати за руку и каже: душо, само ме прати и ништа не брини”. Разоружавала је отвореним осмехом, снагом стаса и мелодијом гласа. Сви су је рачунали у своје најбоље другове, што је вероватно свима и била. Несебична, увек при руци, неизбежна у ванредакцијским работама, од журки до хуманитарних и синдикалних акција. Једном је потрошила целу плату (око 1.000 марака), по коју је дошла из Београда, само да би показала нама, у централи, колико нам фали. Била је ћутљиви стенограф када се писало образложење за животну награду Мики Антићу, све сама организовала да Смуђа добије стипендију на већ поодмаклим студијама на ликовној академији. Изгледало је неважно, али да она није зашиљила оловку, ко зна да ли би било снаге за све те чиновничке работе.
Умирала је дуго, годинама, мучећи се са болешћу о којој је знала више од лекара, пратећи своје топљење на екрану компјутера и доводећи до ивице очаја породице својих сестрица Каће и Драге, које су је неговале до самог краја.
Свима нама, њеним колегама, остаје да је памтимо, цитирамо и препричавамо згоде и незаборавне заједничке доживљаје у Редакцији и ван ње.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.