Вести

20. 08. 2012.

Аутор: Никола Јовановић Извор: http://peckopivo.com

О ветрењачама, етици у медијима и српском друштву

Сви конзумирамо разне врсте медија и вести сваког дана. Читамо, слушамо, гледамо. И скоро сваког дана, бар људи са којима проводим време и ја, налетимо на понеку “невероватну” вест, наслов, коментар, и коментаришемо и питамо се ко то пише, ко дозвољава да се то објави и ко бре то чита? Пуно људи на твитеру коментарише те вести такође.

Почетком августа, 4. тачније, се у једном дану појавило брдо таквих вести, али једна нас је баш фрапирала:

Коме ово може да падне на памет да напише, коме да одобри, а коме да објави? И ко то прочита, а да не опсује Телеграф и уређивачку политику овог портала?

Како је неколико нас ово објавило на твитеру уз чуђење, неверицу и какве све не коментаре о дну новинарства у Србији (а о чему причамо већ неко време, или бар људи које ја пратим на твитеру), пало ми на памет да би ваљало сачувати све те “бисере српског новинарства”, како не бисмо заборавили те бриљантне моменте с почетка 21. века, па сам то и предложио на твитеру. Идеја наишла на одобравање, па сам на брзака отворио тумблр блог, назвао га, саркастично, “Уредништво”, инсталирао апликацију којом за неколико секунди могу да урадим принт-сцреен, додам коментар и објавим “вест”, и ето акције.

Ништа СЕО оптимизација, ништа линкови према медијима и вестима. Само сличице “вести”.

У наредних пар дана, блогу се прикључило још неколико људи, а још бар 10 је почело да шаље “вести” на које налете, а које одговарају опису овог блога, који иначе стоји на хомепаге-у и каже “Омаж величанственом новинарству у Срба. Да остану упамћени тренуци дотицања дна анд беyонд”. Неке од примљених вести смо објавили, неке нисмо јер су или били дупликати, или нису одговарали, или су са сајтова класичних таблоида, па се не уклапају.

Дакле – блог је настао као реакција на вести којима смо бомбардовани сваког дана. Као реакција на све оно што нам се не свиђа у медијима. Некада је то глуп наслов, некада глупо написана или обрађена вест, некада смешна игра речима, некада морал и етика. Уосталом, погледајте и сами неке од 77 постова објављених за 2 недеље од старта овог блога (са Алоа, Б92, Блица, Пулса, Преса, Смедиа, Телеграфа, Курира, Данаса, Бете…). По коментарима на вести можете видети и да је цео блог врло субјективан, да нема великих порука “променићемо свет” или било шта слично. Није ни “пројекат”, како га многи назваше ових дана.

Да, у “редакцији” имамо и новинаре, и блогере, и активисте, и вероватно бисмо могли да се уозбиљимо, региструјемо НГО и нађемо финансирање за креирање озбиљније платформе за анализу вести и медија у Србији, али нам то није била идеја. Нити је сада. Бар мени.
Цео блог је само реакција. И то се, очигледно, свидело великом броју људи, па добисмо брдо твитова и порука подршке. Зезао сам се на твитеру да ћемо морати некога да запослимо full time, јер све више људи шаље вести – а треба то обрадити, прочитати…

Било је и пар критика, наравно, и то управо због субјективности објава – појави се неко са другачијим мишљењем, објаснимо да ми нисмо НУНС, УНС, или ко већ може да објективно сагледа да ли је нешто trash или не, и све cool. Неки добри људи су нас чак и учили како да анализирамо и препознамо добро осмишљену насловну страницу, а која садржи врло битне, а вероватно и намерне грешке и сл.

На твитер налогу @Urednistvo смо врло брзо добили доста пратилаца, међу којима и добар део медија чије смо “вести” објављивали на блогу. Нико од њих нас није контактирао, ни да нас похвали, ни да нас критикује. Једини контакт те врсте су остварили људи који раде у Телеграфу, и то њих тројица из самог Телеграфа и додатно потпредседник InternetGroup, која стоји иза Телеграфа. Конкретно, сваког дана је неко други питао ко стоји иза Уредништва и “који нам је”.
Иако је више нас иза Уредништва, и иако је Уредништво покренуто јавно, на твитеру,  преузео сам потпуно одговорност за старт и вођење блога и то објашњавао из дана у дан, истој екипи људи (остављам могућност да стварно нико од њих није у тих пар дана знао да сам то ја, тј. да нису комуницирали и причали на тему, али… будимо реални...
Показало се одличним то што никога другог нисам именовао (иако је пуно људи укључених у објаве поменуто у самим објавама на блогу и твитеру кроз /thx to @…), јер да јесам, и они би вероватно били притискани, а онда и шиканирани.

Шта се десило?

Десило се убиство и самоубиство у Нишу, и самоубиство дечака у Земуну. Пуно медија је, сазнаћу касније, искористило своје легално право да објави пуна имена и презимена погинулих, где су и 16-годишња девојчица и 15-годишњи дечак, али и њихове фотке.
Неколико нас је то приметило на Телеграфу и Куриру, а онда и на Алоу, Блицу, Новостима. Све смо објавили, баш из разлога што је тема јако озбиљна, а сви они су то објавили углавном на homepage-у, као ударну вест. Легално, као што рекох, али ружно. Без трунке емпатије према породици и пријатељима погинулих, без осећаја за достојанство, ни своје ни туђе. И да, ово јесте субјективно мишљење Николе Јовановића, без провере етичког кодекса новинара, закона или правилника. Само моје мишљење и став да породице и пријатеље погинулих треба оставити на миру, да жале за својим рођацима и пријатељима. Имена и фотке страдалих су, по мом мишљењу, брука и срамота за све те медије, и борба за лајк или РТ више, или продати примерак више. О “анализи” очинске љубави да и не причам. Не видим други разлог да неко то објави, заиста. Контам да у разним медијима има и разних “новинара”, али неко треба и да одобри ту вест, зар не?

Елем, мало након тих објава, добијам пар порука од Телеграфоваца, буде и кратка расправа са новинарком која нас убеђује да је скроз ОК објављивати имена и фотке, чак да је то пожељно “јер се тиме одаје почаст” и сл. А онда, спектакл. Добијам серију претећих и увредљивих порука од помоћника главног уредника Телеграфа – Александра Јовановића, на твитеру @SirOliverrr (обратите пажњу на време у твитовима, како бисте испратили ток претњи):

Након ове серије претњи, господин Александар Јовановић је побрисао твитове, а ја сам ове print-screen-ове послао преко твитера и тражио мишљење од више људи – адвоката, новинара, људи који стоје иза InternetGroup-а и Comtrade-а.

Јавило се пуно људи на твитеру, фејсбуку и блоговима (Махлат, Орган Власти, Ивана Ћирковић, Пискарало, Ненад Милосављевић…), али и телефоном и СМСом. Нудили сваку врсту помоћи – од правне до тога да ме прате на и са посла.

Добио сам и критике – како, отприлике, не могу да ме схвате озбиљно јер нисам прави новинар, да не разумем ја то. Јер ваљда само новинари смеју да критикују једни друге… Нико други не сме да оцени да је нека вест добра или глупа.

Онда сам добио сам и важно објашњење да, иако је Александар побрисао твитове, постоји добра основа за кривичну тужбу, јер је цела конверзација била јавна, а постоје и сведоци.

Од како је неко то и написао на твитеру (да имам право да тужим), добио сам и неколико порука да је Јовановић то писао са личног налога, а не са Телеграфовог, и то не у радно време, па да “имам у виду” кад пишем на блогу (претходно сам најавио блог пост на тему). Исто као што су они контакти пре ове ујдурме имали за циљ да ме наведу да пазим шта пишем кад је у питању Телеграф, тако су и ове поруке имале за циљ да ме наведу да пишем о личном сукобу, а не о Телеграфу.

Други су ми писали на ФБу. На жалост, нисам урадио print-screen-ове Истокових постова код мене на Facebook wallu пре него их је обрисао, а у којима ми је објашњавао да сам ја изазвао ту реакцију јер сам написао нешто глупо (као, он кад напише нешто глупо на блогу, он призна грешку). Ту мисли на то да ли је по закону објавити имена и фотке или не.

Е па, господо, није тако.

Исто као и код објава на Уредништво блогу, и овде понављам – баш ме брига шта је правно тачно, а шта не. Шта могу да докажем на суду, а шта не. Знате зашто? Јер ме суд не занима. Немам потребу да обраћам пажњу да ли је он, док твита са свог личног налога, само Александар Јовановић, или помоћник уредника Телеграфа, и да ли ради од 9-17х. Можда сам слеп, али мислим да Телеграф објављује постове и после 17х? А и без тога –  то и није била прва комуникација, и сви знамо да је он Телеграфовац и да је зато и реаговао. Као и @pavlesav, али без претњи.

И баш ме брига да ли је био пијан или не.

И управо зато тужбе неће ни бити, бар не за сада. Не занима ме све то. Разумем да ће многе то разочарати, али не могу, стварно. Ја волим да се борим са ветрењачама, мислим да је то важно, али против оних које ја одаберем и које су ми важније (едукација, образовање, предузетништво су теме које ме највише занимају).
Опростите ми што нисам прави Дон Кихот, иако сам од многих добио поруке у којима Уредништво поистовећују са борбом против ветрењача (занимљиво, пре само недељу дана сам добио нацрт логоа за ПећкоПиво блог од другара).

Ово – ово није моја борба, бар не преко суда и тужби.
Ни у најлуђим сновима нисам мислио да ће, 2 недеље након старта блога, ово да се деси. Кад кажем ово, не мислим на претње (то уопште нисам мислио, нити планирао, јер стварно мислим да не заслужујем то), већ мислим на оно што је изазвало, а то је да причамо о етици и моралу, о стању медија у нашем друштву, и о самом друштву. Десило се и да се једна особа инспирисала да пише предлог измена закона. Сјајно, зар не? И млади су се огласили кроз Кровну организацију младих Србије. Лепо, хвала, надам се да неће на томе остати.
Немам појма, ваљда нисам очекивао ни да ћемо имати 77 постова за 2 недеље, и да ће блог да скрене пажњу толико брзо.

Да се разумемо – можда ништа од целе приче не буде, можда заборавимо на све већ сутра (Телеграф добије свој публицитет, а ја се додатно разочарам и изгубим битку коју нисам ни желео), али макар ће остати овај блог пост (и сви они које сам горе набројао), са овим претњама и објашњењем како је до тога дошло, па можда неки студент журналистике некад прочита овај случај и научи нешто. А можда и неко релевантан у разним медијима прочита, па одлучи да нешто промени у уређивачкој политици.

А ја и даље чекам да се огласи неки медиј. Да се огласе НУНС и УНС и остале скраћенице које јавно (и оправдано) критикују кад неко напада новинаре. Да видим да ли ће сада да се огласе, кад новинари прете, и то врло јасно и конкретно, својим читаоцима.

Будите слободни да своје мишљење искажете у коментарима…