Вести
10. 05. 2022.
„Имате ли ви ишта друго да објавите осим моје смрти“
Рано оде Веса, бре. Веселин Симоновић, једно од последњих великих имена српског и југословенског новинарства, главни и одговорни уредник портала Nova.rs преминуо је у недељу у 63. години.
Отишао је тај тихи човек који је могао да направи огромну буку, тај тихи човек кога су се моћници плашили.
Привилегија је била радити са једним од најбољих уредника у историји журнализма на овим просторима.
Имало се шта и научити од таквог човека и професионалца.
„Имате ли ви ишта друго осим моје смрти, има ли живих људи у овој Србији да пишете о њима Бог вас јеб‘о. Шта ради политичка, шта ради култура? Шест текстова од јутрос. Хоћу да знам шта све поскупљује и колико поскупљује и то за сат времена да видим на порталу. Немој да ми ошљарите. Убрзајте се мало“, сад би ми рекао Веса.
Ми бисмо се онда растрчали да случајно не би дошао други пут да нам каже. Када је реч о професионализму ту није смело да буде компромиса.
Само неколико сати пре ове тужне вести Веса нам је слао поруке, а у њима идеје за теме којима треба да се бавимо. Професионалац до краја. Како је живео, тако је и отишао.
Веса је често знао да нас изненади. Ово последње изненађење било је сурово. После успешне каријере у Борби, Времену и Блицу подигао је портал Nova.rs и новине Нова. Бдео над редакцијом пратећи све наше дечије болести и држао нас за руку док нисмо проходали. За мање од годину дана увео нас је у клуб најчитанијих. Отишао је изненада и као да нам је поручио „даље ћете сами“.
Био је човек који није знао за одустајање. Када су све штампарије у Србији одбиле да штампају новине Нова сви смо помислили да је то крај. Сви осим Веселина. „Штампаћемо се“, подигао је тон тај тихи човек и у року од неколико дана камиони са свеже штампаним, оштрим насловима Нове јурили су преко границе са Хрватском да би на време стигли у Београд на развоз по Србији.
Бескомпромисни борац за људска права, човек који је увек штитио слабије. Орјентир у овом лудом времену.
Чувао нас је од притисака колико год је могао. Једном приликом отишао сам са новинарком на информативни разговор у полицију. Да нам инспектор није рекао да су по Весу дошли у два после поноћи не бисмо то ни данас знали. Ћутао је да би нас заштитио од било чега што би нам скренуло фокус са тема или проблема којима смо се бавили. Не би се тај „похвалио“ ни претњама које је добијао. Такав је човек био наш Веса. Чврст карактер, строг, правичан, а срце веће од Маракане.
У тешким животним тренуцима био је више од пријатеља. Нисам стигао да му се захвалим за пријатељске савете, подршку и разумевање, очински прекор, топли загрљај и осмех који би провирио испод браде.
Весо, друже, много ћеш недостајати.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.