Вести
15. 08. 2012.
Интерес јавности
Вест да је новинар „Времена” Милош Васић „радио у интересу јавности” објављујући текст о разговорима адвоката Биљане Кајганић и њеног тадашњег клијента Дејана Миленковића Багзија, тешко да би нашла своје место на новинским ступцима да постоји уједначенија судска пракса у случајевима од посебног јавног интереса.
Милош Васић је, заправо, пре осам година писао о разговорима Биљане Кајганић и Дејана Миленковића Багзија који се у то време налазио у бекству због учешћа у убиства премијера Зорана Ђинђића. Адвокат Биљана Кајганић је тужила новинара „због повреде части и угледа и наношења душевног бола и патњи”. Победила је у првостепеном поступку, али је Апелациони суд укинуо ту одлуку са образложењем да „интерес јавности преовлађује над интересом части и угледа Биљане Кајганић”.
Додаје се и да информације нису усмерене на личност или професионалну делатност Биљане Кајганић, већ на догађаје који би могли имати утицаја на ток кривичног поступка. У случају Кајганић–Васић, суд није улазио у то да ли су информације које су објављене тачне или нетачне, већ је пресудило да је довољно то што је Васић веровао у оно што је добио као податак и да је то исто проверио на више места.
Сви се слажу у оцени да би судска пракса у процесима против новинара требало да буде уједначена. А примера о томе у којој мери судије у Србији различито тумаче новинарско указивање на одређене ствари, има на претек. Најдрастичнији је онај из Јагодине, одакле су дописници јавили да извесни тужилац није покренуо поступак против мајке која је запоставила своје дете. Тужилац је покренуо приватни поступак против новинара, тражећи одштету због „укаљане части”. Процес се развлачио од суда до суда, док тужилац коначно није добио одштету од новинских кућа. Трагично је да је у том периоду, исто дете преминуло, а да је главна осумњичена за смрт управо мајка на коју је упозоравано.
Пресуда Апелационог суда у случају Васић–Кајганић није прва одлука те врсте у Србији, али је свакако реткост која помаже новинарима да се одрекну аутоцензуре, тачније да слободније и објективније пишу о важним догађајима, без да се плаше да ће неко због објављивања битнијих података постати „душевни болесник” са „укаљаном чашћу и угледом”.
Са друге стране, и сами новинари би требало да више воде рачуна, да буду одговорнији, када извештавају о појединим догађајима. Јер, постојање интереса јавности, мора се признати, не даје за право новинарима да вређају јавне личности, нити да објављују податке о њиховом приватном животу. Примера ради, није у интересу јавности да зна где нека јавна личност станује, али и те како је у интересу јавности ако се нађу докази да је та иста личност до истог тог стана дошла на нелегалан начин. Новинарство би, дакле, требало да буде омеђено само истином и јавним интересом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.