Вести
29. 04. 2022.
Савршени пројекат или савршена пљачка (I део)
Кроз серијал текстова под називом „Савршени пројекат или савршена пљачка“ у потпуности ћемо осветлити механизам бројних неправилности и злоупотреба новца грађана Ниша кроз Конкурс за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања на територији града Ниша, од самог увођења пројектног суфинансирања кроз сет медијских закона 2014. па до данас. Намера нам је да информишемо грађане о стотинама милиона које се 7 година нетранспарентно преливају у џепове појединих власника медија а кроз удружено деловање локалне самоуправе и комисија састављених искључиво од властима лојалних „удружења“.
Од 2014. и усвајања сета медијских закона у Србији и увођења модела пројектног суфинансирања медијских пројеката у јавном интересу у области јавног информисања па до данас, Град Ниш је у ту сврху определио и поделио на стотине милиона грађанских пара. Од првог конкурса 2015., на коме се делило 57.235.000, другог 2016. који је спроведен тек из трећег покушаја јер су га пратиле бројне неправилности и скандали везани за саставе и рад комисије када је подељено нешто више од 68 милиона динара. 2017.подељено је око 20 милиона, 2018. чак 54 милиона, 2019. 78,5 милиона динара. 2020. 89 милиона, 2021. 69 милиона док је за овогодишњи конкурс опредељено, како изборној години и приличи, поново 85 милиона. У тоталу око 521.235.000 динара грађанских пара је за 7 година готово комплетно завршило у џеповима свега неколико власника медија у Нишу. Оних блиских режиму или оних који су и сами део режима. Прерачунато у евре – близу невероватних 4,5 милиона евра.
(Овде је потребно нагласити да ове суме не укључују такозвана директна давања која су властодршцима остављена као могућност ад хоц интервенције мимо конкурса. Неких година, та посебна давања ка медијима су суму увећавала и за 20 милиона. Такође, ту не улазе ни средства намењена рекламирању јавних предузећа или новогодишњих честитки и огласа локалних властодржаца а по принципу јавних набавки и скривених уговора. То је посебна прича и заслужује самим тим и посебну пажњу.)
Оваква информација би у савршено уређеној имућној држави и граду можда звучала нормално јер, зашто не помоћи остварење права на јавно информисање грађана уколико је то могуће. Међутим, у случају Града Ниша сву накарадну примену медијских закона у овом домену заправо и лаик може да уочи, уколико анализира сваку годину конкурса понаособ а онда их међусобно упореди. Од саме чињенице да се у граду, који ни издалека није савршен и где се често суграђани у стварној животној потреби затекну пред тврдњом да „бисмо ми али пара нема“ – буквално пола милиона евра годишње троши на неколико медијских пројеката, занимљивије је само ко толике новце добија а ко их распоређује и какав је тај механизам који све то омогућава.
Такође је још занимљиво и изузетно важно којим се критеријумом орган власти који расписује конкурс води када 5 година за редом у комисију бира искључиво чланове такозваних „гонго“ медијских удружења, међусобно умрежених а упорно одбацује пријаве репрезентативних удружења, чију репрезентативност не споре ни нимало им наклоњени државни органи. Тај механизам одабира чланова комисија у Нишу, који је нажалост тренд у читавој земљи, њихову међусобну повезаност и „буразерску“ расподелу новца не само по систему партијске припадности и блискости већ и по јасним економско интересним везама (примера ради: у комисији у Нишу седи човек из Врања који додељује ненормалне своте одређеним нишким медијима, онда људи са тих медија седе у комисији у Врању и узвраћају по правилу највишим износима управо медијима у власништву члана нишке комисије, онда и једни и други седе у Пироту и додељују свом трећем другару, који је као случајно изабран и у нишку и у врањску комисију и тако укруг).
Јавна је тајна да чланове нишке комисије бирају незајажљиви власници појединих медија, како би обезбедили да им се унапред договорени превисоки износ слије у џеп. А што је тајно, једном мора да постане јавно, и ми ћемо се управо тим везама упакованим у закон а у ствари најстрашнијом прескупом злоупотребом новца грађана, у овом серијалу посвећено бавити. Јер се не ради о личном чину појединих несавесних и некомпетентних чланова комисија, већ се ради о правој криминалној спрези која се дешава уз активно учешће власти. О медијско-политичко-економској хоботници са неколико глава и безброј пипака. А тужилаштво ћути.
Посебан део серијала биће посвећен занимљивом увећавању износа у изборним годинама, али и повећавању горњег прага за конкурисање, који је ове године достигао вртоглавих 20 милиона динара или близу 171.000 евра по пројекту. С обзиром да већина предложених пројеката неће трајати дуже од 6 месеци, заиста се мора поставити питање шта то грађани плаћају са целих 28.500 евра месечно по медијском производу, а што ће видети на телевизијама у власништву породица Видосава Радомировића, Братислава Гашића, Слађане Остојић или Звездана Миловановића, или што ће прочитати у „Народним новинама“, које је, као први транзициони плен, такође приватизовао Радомировић још за време власти која је претходила “напредњацима”.
Уколико расподела и на овом, тренутно актуелном конкурсу буде као у претходних 5 година, а нема разлога да верујемо да ће се појединци одрећи те масне синекуре, могло би да се деси да ће се управо овом малом кругу власника медија блиских свакој власти, па и актуелној поклонити бар четири петине конкурсом одређених средстава, без обзира на квалитет пројеката који пристигну. Јер, нажалост, јасно је да никога из наручених „стручних“ комисија то и не занима претерано. Јавни интерес је неважан, грађани су неважни, пројекти сами по себи су неважни, важно је једино како да се оно што је договорено – прелије у џепове – оних којима је обећано.
Додатни нонсенс је, да се учесници конкурса који не пристају да глуме декор за отимачину, упућују пред Управни суд, где иако докажу да су били у праву и да је незаконитости било, једина казна на коју могу да рачунају за починиоце се своди на намирење судских трошкова, који апсурдно поново одлазе из џепова грађана.
Посебно светло на целу ову причу баца и чињеница да је третман запослених на неким од медија у Нишу који добијају холивудске цифре из џепа грађана, више него лош. Не тако давно о томе је говорио бивши запослени “Народних”, ког су беда и нередовна минимална примања довела до вишедневног штрајка глађу, када је изнео бројне оптужбе о раду на црно, злоупотребама, прекаријату колега. И тиме ћемо се бавити у неким сегментима серијала баш као што ћемо се бавити и доделом средстава на неким конкурсима непостојећим, да добро сте прочитали непостојећим медијима у власништву истих људи како би се преварило правило „де минимиса“.
Није нам идеја да само изнесемо пред грађане чињенице и да их информишемо о феноменалних 4,5 милиона евра њихових пара, које су завршиле у овом подухвату у џеповима власника неколико медија у Нишу у протеклих 7 година, о начинима на који је то урађено. Идеја нам је да анимирамо надлежне институције да покрену по службеној дужности проверу комплетног процеса пројектног суфинансирања од јавног значаја у области јавног информисања и улогу свакога у том проблематичном ланцу политичких и економских замешатељстава интересних групација.
Као крајњи циљ овог серијала очекујемо да се грађани Ниша коначно тргну и да почну да доживљавају јавни буџет као свој а не као власништво било које, па сада и актуелне политичке гарнитуре на власти. Имају 4,5 милиона девизних или пола милијарде динарских разлога за то.
Па, да кренемо…
“МАМУ МУ, КО ЈЕ ПРВИ ПОЧЕО”
Да би некоме, а ко није медијски професионалац, већ тек конзумент садржаја, уопште било јасно о чему се овде ради, потребно је да се вратимо само на трен у 2013. годину, у време пре доношења сета закона о медијима и информисању. Неретко, данас се може чути аргументација да су репрезентативна медијска и новинарска удружења крива зато што су подржавала доношење закона, чија их накарадна примена буквално уништава.
Дакле, година је 2013., месец је март. После одржаних јавних расправа у Београду, Новом Саду и Крагујевцу, на реду је Ниш. Општа атмосфера на медијском небу је усијана и веома поларизована. Са једне стране се налазе репрезентативни НУНС, УНС, АНЕМ, НДНВ и Лоцал Пресс, који активно подржавају израду новог сета медијских закона, а кроз њих и излазак државе из власништва у медијима. Идеја о пројектном суфинансирању медијских садржаја у јавном интересу у области јавног информисања, чини се, у том тренутку, као фер решење јер пружа једнаку стартну позицију свим медијима, укључујући и оне који ће се тек приватизовати. Ту идеју подржавају здушно мали приватни независни медији који су преуморни од Сизифове борбе на готово непостојећем медијском тржишту са “државним” медијима у које сваког месеца са буџета одлазе милиони грађанских пара.
Са друге стране, веома брзо се организује екипа оних који не би да сиђу са државних јасли и кроз новостворену Коалицију ЗУМ крећу у својеврсну турнеју аутобусима, како би ометали доношење закона а самим тим и предвиђен излазак државе из власништва над медијима у којима су, у том тренутку, тек – руководиоци. Кључни човек, а како ћемо касније показати то је и данас, те Коалиције је Зоран Величковић Зуја, тадашњи директор РТВ Врање, постављен на ту функцију по партијском СПС кључу, као добар кадровик из СИМПО царства. Са Нишке телевизије му се придружује Милан Петковић, тадашњи заменик директора НТВ-а а у коалицију приступају и државне телевизије из Пирота, Аранђеловца, Владичиног Хана, Бујановца, Крушевца, Крагујевца, Бора. Мантра, коју ће у бесконачност понављати, упадајући на све скупове на којима је требало да се говори о конкретним законским решењима, а које би требало нови сет медијских закона да садржи, јесте та да неки тобожњи страни плаћеници желе гашење локалних медија у власништву државе. Тако је, веома брзо, од разговора и покушаја смислених преговора о самом будућем сету медијских закона, читава прича претворена у причу о регионалним јавним сервисима, иако у тада предложеном тексту закона није било ни речи о тој теми.
Посебно ће бити напето, па и агресивно, на покушају јавне расправе у Нишу, 14. марта 2013. у простору тадашње Галерије Србија а уз посредовање мисије ОЕБС-а. Данима пре одржавања јавне расправе, са екрана Нишке телевизије су грађани позивани да дођу и “бране” НТВ од тобожњег гашења. Ти захтеви су касније преартикулисани у петицију за формирање Регионалног јавног сервиса, испред галерије је монтирано и озвучење а пролазници у крцату салу увођени уз објашњење “да неко покушава да нам отме НТВ “.
Коалиција ЗУМ, предвођена Зораном Величковићем Зујом је превезла аутобусима запослене са медија из Врања и осталих градова који су испунили две трећине сале. Трећину су чиниле збуњене домаћице и домаћини који су кренули на пијацу а које су ЗУМ-овци уводили у салу. Добацивало се, викало, звиждало. Вређало. Радило се све осим онога због чега је јавна расправа и заказана. Сваки покушај смисленог разговора о самом сету закона је ометен.
Драгана Соломон из ОЕБС-а, Гордана Предић из Министарства културе и остали гости, а суштински домаћини, јавне расправе о будућим медијским законима су у једном тренутку и физички нападнути а атмосфера у сали је била готово циркуска. Тек неколико присутних је покушало да причу врати на саме законе и сви до једног су извређани.
ВЕЧИТА ЉУБАВ ПОЛИТИЧАРА И КАМЕРА У НИШУ
Зашто је баш овај догађај важан да би се разумела суштина свега што ће уследити И што траје до дана данашњег? Зато што ће се на том циркуском перформансу јасно искристалисати ко ће бити ти кључни играчи у будућем политичко-медијско –могулском замешатељству.
Окупљенима ће се обраћати један за другим локални политичари: Зоран Перишић, тадашњи градоначелник Ниша испред СНС-а, Дарко Булатовић, тадашњи председник ГО Црвени Крст, Перишићев наследник на градском трону. Говориће и Бранислав Бане Јовановић , у Милошевићево време члан СПО-а, а 2012. коалициони партнер властима из УРС-а а данашњи опозиционар. Из свег гласа ће бранити НТВ, а заправо своје право, да кроз даље директно буџетско финансирање буду неформални уредници те локалне државне телевизије.
Издвојиће се и обраћање Слађане Остојић, тадашње глодурке НТВ-а, која је на ту функцију прешла са у Нишу вољене ТВ 5 која је, такође, пропала и нестала са медијске сцене. Она ће тада тада емотивно говорити о томе како НТВ не треба да се приватизује јер неће моћи да ради без сигурног јавног буџетског финансирања, “јер то је лебац који сви једемо”, што је њој која долази са две телевизије којих више нема-познато.
Остојићка ће бити једна од главних јунакиња даље приче о Конкурсу у Нишу и изузетно је важно задржати се на њој још мало. Наиме, Нишлије су веома емотивно примиле вест о гашењу популарне “Петице”, којој је такође била Остојићка глодур у тренутку гашења. За судбину ове најпопуларније телевизије у граду кривили су државу и чињеницу да иако је ТВ Пет конкурисала за националну фреквенцију није је добила због наводне “централизације” те да је стога и доспела у дуговања која су је коштала одузимања и регионалне дозволе за емитовање програма. Оно о чему се у Нишу, међутим, никада није говорило, бар не јавно, јесте то да је разлог да се ускрати тражена национална дозвола овом медију био удео у власништву Оливере Недељковић, сестре браће Карић, која је у том тренутку била суочена са оптужбама за привредни криминал.
Оно што се такође није говорило јесте и то да је “Петици” неколико година за редом умањено финансирање са јавног буџета. О томе ће сама Остојићка говорити за “Данас” након гашења телевизије:
“Локална самоуправа нам, рецимо, у последње три године није дала ни динар пореских обвезника, иако су они најчешће гледали нашу телевизију. Средства су одлазила ка неким другим приватним медијима са далеко нижом гледаношћу или утицајем” – изјавиће, на тај начин отворивши потпуно нову тему.
Наиме, већина приватних медија у Нишу никада није имала приступ државном новцу, нити је знала да има било какву могућност коришћења истог. У Нишу, од 1996. до 2012., када је Петица угашена – демократском граду (са две године мандата Нове Србије 2006.-2008.), поред НТВ-а, плаћаног по одређеној буџетској ставци у износу од близу 45 милиона динара годишње, очито је постојала и нека друга, мање видљива линија којом су и претходне власти плаћале “услуге” одређеним медијима, готово искључиво телевизијама. Оног тренутка, када је дошло до неких грађанима невидљивих унутарстраначких политичких промена у Граду, Петици је ускраћено финансирање а средства су усмерена ка новој звезди И будућем медијском могулу – Видосаву Витку Радомировићу. Од естрадног менаџера и власника мале фотографске радње, па до најпре власника прве приватне радио станице “Belle Amie”, Радомировић ће, за неколико година, изградити читаву локалну медијску империју, вешто кокетирајући са свим властима које су се једна, за другом у Нишу смењивале. Нимало гадљив на политичаре свих боја и намаза, као да поштује реченицу која се приписује директору СИМПА, Томићу “У свакој влади има чивилуче за моје капуче”, Радомировић који у међувремену, у зла времена инфлације 1993., оснива и истоимену телевизију, негујући имиџ незаинтересованог авантуристе, плете озбиљну мрежу у коју успешно хвата све политичаре, који претендују да буду власт.
Тешко је заборавити његов јавни загрљај 1999. са младим министром информисања Александром Вучићем, који управо из Витковог студија маше папирима и прети петоколонашима и домаћим издајницима, страним плаћеницима а међу којима се налази и мали забрањени нишки City радио. Још је теже не сетити се 5.октобра 2000., када међу првима, Belle Amie окреће сателит ка Радио Indexu купивши статус опозиционара или најблаже речено неутралног посматрача. Лојалан свакој власти, отвара врата и новој, мења слику на зиду – и профитира од грађанских пара.
Тако ће истиснути “Петицу” И ТВ Зона са јасла. Јужне Вести су истраживале у то време дошли су до закључка да је Радомировић у периоду од 2008.-2011. и у периоду када су ове две телевизије угашене са градског буџета инкасирао 65 милиона динара. У истом периоду, град Ниш је финансирао и друге две телевизије – ТВ 5 са 8 милиона а ТВ Зона са 11 милиона. И једна И друга ће се угасити крајем 2012. због вишегодишњег неплаћања надокнада за емитовање.
Посебно је спорно, што ће Видосав Радомировић у том истом периоду купити још један медиј – једини штампани лист јужно од Београда “Народне новине”, који је до тада био у власништву града. За ту куповину ће одвојити 16,7 милиона динара, а већ наредне ће од града узети више од тога, тако да је практично испало да је уз Народне добио и новчани поклон.
За разлику од бројних колега са угашене “Петице”, поготово са радија 5 који су најстрашније настрадали у пропасти те медијске куће, јер им нису плате уплаћиване преко годину дана због чега су и штрајковали, Слађана Остојић, Данијела Иванковић и Драган Стојановић Жика, популарно ТВ лице, ће се “ухлебити” без икаквог конкурса у државној Нишкој телевизији, која се већ у највеће суочавала са неизвесном будућношћу. За такав ангажман, извесно је морала да постоји политичка одлука некога на власти, а добро упућени тврде да је том трансферу, као привременом решењу, кумовао управо Бранислав Јовановић.
У том тренутку Нишка ТВ је имала већ преко 100 запослених , јер је практично свака нова гарнитура на власти од 1996. до 2015.и коначне приватизације у то јавно предузеће баш као и у друга у граду убацивала своје партијске другове. Према речима неких некадашњих радника, у једном тренутку се догодило да се колеге из два дана узастопних смена нису препознавали.
Како је прича о приватизацији постајала актуелнија изгледало је као да се смишљено радило да се то предузеће што више задужи и учини јефтинијим за како се већ нагађало унапред познатог купца. Занимљиво је да је у то време о коме говоримо, Видосав Радомировић био наклоњен новом Закону . Вешт трговац је заправо схватио много пре својих конкурената какве се неслућене могућности за будуће марифетлуке тим сетом закона за њега и његов џеп, отварају. Са Остојићком је вербално ратовао саопштењима и са стране је изгледало да се њих двоје не налазе на истој политичкој, нити пак интересној страни.
Онда се у читаву медијску причу умешала политика. Овог пута не баш тајно. У девастираној Нишкој ТВ чији се дуг 2015. ближио цифри од 22 милиона, а чију су судбину коначне продаје на лицитацији два пута гласањем потврдили одборници Скупштине Града Ниша, врућ кромпир спорне приватизације у најави је стављен у руке Бобана Рајковића, честитог радника и врсног сниматеља.
Паралелно са тим у Нишу је настајала нова телевизија – ТВ Зона Плус. Поједини новинари су тврдили да су на разговор за посао одлазили у Градску кућу, где их је дочекивао лично Братислав Гашић, те 2015.године министар одбране а данас дирецтор Безбедоносно информативне агенције – БИА. Телевизија је отворена на име Гашићевог сина Владана, да би у међувремену, 2019. власништво пребачено на другог сина Николу.
Слађана Остојић постаје директорка и главна и одговорна уредница ове телевизије, а њена заменица постаје Данијела Иванковић.
Аутор: Ивана Петровић, главна и одговорна уредница City Smart Media, пројектна менаџерка и активисткиња
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.