Вести

30. 07. 2012.

Аутор: Виктор Иванчић Извор: Новости, Пешчаник.нет

Урлици из провинције

За прошли број „Новости“ писао сам о атмосфери линча која је у Љубушком створена поводом пројекције документарног филма Светлане Броз „Неђо од Љубушког“, филма о Недјељку Галићу, човјеку који се 1993. јавно супротставио етничком чишћењу Бошњака из Љубушког, те многе од њих спасио и помогао им да не заврше у логору Хелиодром.

 

За прошли број „Новости“ писао сам о атмосфери линча која је у Љубушком створена поводом пројекције документарног филма Светлане Броз „Неђо од Љубушког“, филма о Недјељку Галићу, човјеку који се 1993. јавно супротставио етничком чишћењу Бошњака из Љубушког, те многе од њих спасио и помогао им да не заврше у логору Хелиодром.

На дан кад су „Новости“ биле штампане, Штефица Галић, супруга покојнога Недјељка и главна уредница портала тачно.нет, брутално је премлаћена у средишту Љубушког. Била је то готово неизбјежна посљедица харанге која је трајала данима: од најаве приказивања филма, којег дотад нитко није видио, Штефица је била изложена безобзирном вербалном насиљу и пријетњама смрћу, локални портали натјецали су се у томе тко ће покојнога Неђу Галића ефектније заваљати по блату, проглашавали су га „комуњаром“, „народним издајником“, „четничким сурадником“ и „доушником југославенске тајне полиције“, редатељица филма Светлана Броз, „крвникова унука“, обасута је најпогрднијим увредама, морална паника посијана је у сваки кутак херцеговачког градића, хистерија је узимала маха, племе се дигло на ноге и наоштрило очњаке, да би на дан премијере полиција штитила гледатеље од руље која се окупила пред опћинском вијећницом и киптјела од домољубне срџбе. Три дана након приказивања филма, у четвртак навечер, Штефица Галић вратила се кући изударана.

„Слободна Далмација“ није објавила информацију о нападу на Штефицу Галић. Није објавила ни ретка о вишедневним националистичким оргијама, сијању мржње и припремању физичког обрачуна. А онда се, четири дана касније, у понедјељак, на страницама листа појавио извјештај Петра Милоша о томе због чега су житељи Љубушког споменути документарни филм „доживјели као увреду за град, опћину и Хрвате Љубушког“. Слободарски сплитски дневник најприје је дакле професионално багателизирао физички атак на уредницу портала тачно.нет, а затим се, преко Петра Милоша, потрудио понудити разлоге због којих је Штефица Галић требала бити претучена.

„Љубушки није фашистичка ни терористичка средина, ми смо обични радишни људи који поштују своје сусједе“, цитира Милош тајницу Удруге удовица из домовинског рата. „Немамо среће с Брозовима“, цитира Милош предсједника Хрватског правашког блока. Па онда наводи како су „на површину испливали документи из којих се види да је Неђо Галић био Удбин доушник“. Па онда преписује писмо становитога Мирсада Коњихоџића, дистрибуирано по локалним порталима, с тврдњом како „Неђо Галић јест сређивао гарантна писма за стране земље, али је то масно наплаћивао“, што је вјешти уредник истакнуо у поднаслову чланка. У међувремену су Бошњаци из Љубушког заједничком изјавом то демантирали као биједну подвалу, и чак устврдили како особа под именом Мирсад Коњихоџић уопће не постоји, али њихов иступ неће наћи мјеста на страницама слободарске „Слободне Далмације“, него ће, преко Петра Милоша, „Удбин доушник“ бити денунциран класичним контраобавјештајним методама.

Истога дана, у понедјељак, назвала ме телефоном госпођа која се представила као Здравка Солдић Арар, новинарка „Слободне Далмације“, казавши како жели са мном разговарати „о случају Љубушки“. Љубазно сам јој саопћио да о томе с новинарком „Слободне Далмације“ немам намјеру причати, пошто „Слободна Далмација“ има Петра Милоша који располаже обиљем свјежих информација, укључујући оне контраобавјештајног поријекла, али госпођа је упорна, вели да сам се дужан о томе предмету изјаснити, није јој, каже, јасно „како Штефица Галић може водити портал ако није завршила новинарски факултет“, па кад сам јој, у трену згађен, рекао да ја новинарки „Слободне Далмације“ нисам дужан ништа, поготово не изјашњење, јер ми је одмах синуло да и она трага за разлозима због којих је Штефица Галић требала бити претучена, госпођа је крештавим гласом отворила карте и обавијестила ме да за „Слободну Далмацију“ ради тему о томе како ја особно стојим иза портала тачно.нет, материјално, политички и уређивачки, на што сам госпођу приупитао је ли при себи, је ли то код ње привремена ствар или трајно стање, а она је одкрештала да је сасвим при себи, само здраво размишља и логично закључује, пошто на том порталу редовито преносе моје текстове, понекад за њих нешто и напишем, к томе сам се у доста наврата исказао као хрватомрзац, пита ме одакле се портал финанцира, она је чула да дио средстава долази из Америке, те сам напосљетку и ја био принуђен отворити карте, казао сам госпођи Здравки Солдић Арар да свакога мјесеца уплатим договорену своту на рачун једне мостарске банке, премда је то заправо новац из фонда Удбе, пошто сам с Неђом Галићем као удбашки конфидент некоћ био увезан у истој ћелији, не вјерује ваљда у службене приче да Удба више не постоји, госпођа углавном има моје допуштење да те информације аналитички обради и искористи у својем истраживачком чланку за „Слободну Далмацију“, а ако то не умије, нека их прослиједи колеги Петру Милошу.

И сада чекам да новинарка Здравка Солдић Арар објави свој истраживачки рад на страницама „Слободне Далмације“. У међувремену се забављам питањем због чега је слободарска „Слободна Далмација“ прешутјела брутални физички напад на уредницу портала тачно.нет, а сада се тако упиње изнаћи разлоге због којих је Штефица Галић требала бити претучена? Уопће не сумњам да ће се у трећој фази огласити и нетко од угледних колумниста либералне провенијенције да поручи опћинству како, ето, није лијепо тући људе на цести, поготово из националистичких побуда, тек да се задовољи „равнотежа“ и оствари уређивачка концепција провизорне шизофреније, а „Слободна Далмација“ осигура хуманистичку амбалажу за потицање насиља и још једном се потврди као тискани рудник цинизма.

У томе, разумије се, није једина. У суботу је у „Дневнику 3“ ХТВ-а уредник Синиша Ковачић објавио прилог Миљенка Карачића о „незадовољству у Љубушком поводом документарног филма“, без и једне ријечи о садржају документарца, без спомињања физичког насртаја на протагонистицу филма, јер се заправо хтјело цијењеноме гледатељству сервирати разлоге због којих је Штефица Галић требала бити претучена, па је напосљетку морала интервенирати и новопечена уредница Информативног програма Сања Миклеушевић Павић, казавши како „у овом случају нису поштовани постулати наше професије“, будући да „гледатељи нису добили и другу страну приче која се односи на саму тему филма“, најавивши санкције против одговорних, иако, што се мене тиче, има при руци кориснију педагошку мјеру: објавити фамозни филм на ХТВ-у.

Три дана касније, у уторак, „Вечерњи лист“ доноси причу на страници с егидом „Страствено“, пошто је она пласирана у пакету с илустрираном темом о „голим олимпијкама“, о „еротици и спорту“, а ствар је „страствена“ због тога јер се – према наднаслову – „у Љубушком не стишавају страсти“. Дивљачко млаћење супруге покојнога „доушника Удбе“ ту је представљено као „обрачун између оних који тврде да је у филму вјерно приказана истина о ратним збивањима у том херцеговачком градићу и оних који тврде да је ријеч о пропагандном памфлету којим се желе оцрнити љубушки Хрвати и њихова улога у рату“, а том су обрачуну „знатан допринос дали сарајевски медији“ својом „кампањом“. Чланак Дејана Јазвића завршава „пуном истином“ о режисерки филма, Светлани Броз, констатацијом како – сада молим мало додатне позорности: – „Титов праунук Иван Голубовић тврди да је његова мајка лажна хуманитарка која је малтретирала и свог оца“!

Има ли крчме с толико раскалашеном клијентелом и толико дегутантним асортиманом трачева и псовки која може парирати хрватскоме истраживачком новинарству? Пуно љубави према истини, правди и домовини оно је својски запело осмислити разлоге због којих је Штефица Галић требала бити претучена, али гле: то више нису егзотични локални портали окићени гротескним шаховницама с бијелим почетним пољем, то је средишњи национални медијски погон, с бордо краватама на уредничким котама и факултетски образованим новинарима, који марно опслужује урлике и шаке из провинције. То је иста она митска телевизијска сцена с Дијаном Чуљак која се усред рата снима испред неког херцеговачког логора и с микрофоном пред њушком објашњава уваженим гледатељима како Бошњаци у томе логору имају „ако не удобан, а оно барем сигуран смјештај“.

Обзнанити данас у водећим хрватским медијима како је у ратно доба било погрома Бошњака једнако је неприхватљиво као прије двадесетак година, а уз то и у супротности с „Декларацијом о Домовинском рату“ коју је једногласно усвојио хрватски парламент, гдје се пак службено тврди како је у свим ратним околностима Хрвате запала улога невиних жртви. Ратна је истина окована челичним оплатама, довољно чврста да сватко тко покуша продријети испод површине сконча с разбијеном главом. То се догодило Штефици Галић: барбарски је премлаћена у суровој провинцији, док ће јој уљуђени политички центар приредити накнадно журналистичко ципеларење, верифицирати заслужене хематоме, и можда чак истурити покојег либералног колумнисту да се у опћенитоме смислу заложи за њено право да живи без разбијене главе, кад је већ схватила да треба држати језик за зубима. Тај растегнути свеждерски сустав, паукова мрежа нације, садржи многе нијансе, али ни у једној од њих нема трагова стида.

Ето згоднога радног задатка за госпођу Здравку Солдић Арар, истраживачку новинарку „Слободне Далмације“: нека покуца на врата главнога уредника, кад су јој већ далеко она на Пантовчаку или Маркову тргу, и приупита – тко финанцира недостатак стида?

Новости, 28.07.2012.

Пешчаник.нет, 26.07.2012.