Вести
18. 02. 2022.
Хроника смрти, претњи и забрана
Тужан је и шокантан детаљни извештај Међународне федерације новинара о убиствима новинара и медијских радника током прошле године. Остајете без речи када се суочите каква опака и непријатељска окружења постоје на овом свету
На тлу Турске, Грчке, Азербејџана, Грузије и Холандије животе су изгубиле европске колеге које су само радиле своје посао. Широм света страдало их је 47 током прошле године. У притвору је њих 365, затворени су због извештавања, што је значајно повећање у односу на 235 током 2020. године.
Недавно смо у региону сведочили о претњи Бојана Ивошевића, заменика сплитског градоначелника који је вербално напао и извређао уредницу Градске рубрике Слободне Далмације Николину Лулић. Из низа увреда и претњи посебно се издвојила: „Напит ћу вам се крви“. Једино добро је да је Ивошевић накнадно признао да је погрешио, због чега се извинио. Све остало је за осуду.
Да је ово изолован инцидент, било би нам много лакше. Али, истовремено до нас стижу вести о телефонским претњама новинарима и њиховој деци у Пољској која постаје све опасније место за новинаре и медијске раднике. Посебно плаши да се у оваквим претњама користи софистицирана технологија тзв. „спуфинга“ уз помоћ које особе које позивају некога телефоном користе бројеве који нису њихови, али су познати особи коју позивају.
Жалосно је да се Пољска у оваквим извештајима све чешће спомиње у друштву Русије или Турске, које различитим мерама ућуткују професионалне и критички настројене новинаре и медије који нису по вољи власти. Зато смета када се у том контексту помињу и непопуларне мере које примењује америчка администрација која је недавно забранила новинарима да имају приступ њиховим трупама стационираним у Европи.
Ниво те врсте опструкције професионалног рада неупоредив је са државама где се медији забрањују а новинари и новинарке хапсе, рањавају или убијају. Проблем је што такви гестови дају за право онима који тиме релативизују оправдану критику овдашњег стања. Зато нам је потребна доследност која елиминише аргументацију о постојању двоструких аршина на овом пољу.
Недим Сејдиновић је пре неколико дана пријавио грозну претњу са говором мржње (а не зна им се број колико их је добио до сада), са ФБ профила лика који, судећи по подацима на профилу, живи у Паризу. Надам се да ће међународна правна сарадња бити успешна као и у случају сличне претње Марку Видојковићу када је починилац са боравиштем у Аустрији брзо идентификован, ухапшен приликом уласка у земљу, признао кривицу и осуђен.
Марко Сомборац је пре месец дана такође пријавио сличну претњу угрожавањем живота. И у његовом случају већ постоје нерешени случајеви.
О свим актуелним случајевима можете прочитати евиденцију коју у оквиру Сталне радне групе за безбедност новинара води Републичко јавно тужилаштво.
Прави изазов представљаће решавање случајева у којима дуго времена нема помака. Недавно се појавила иницијатива да се за неке од тежих случајева, или вишеструких угрожавања безбедности чланова једне редакција, ради ревизија и да им се посвети много више пажње.
Наравно, остаје највећи изазов а то је превенција, и како смањити на најмању могућу меру претње новинарима и насртаје на новинаре и редакције. Надам се да ће се ускоро обновити рад на изменама закона којима би се створили услови за брже откривање идентитета починилаца, и како би се у краћем временском периоду починиоци санкционисали.
То је само један али неопходан камичак од бројних активности које треба чинити да би се направили системски помаци када је реч о насиљу над медијима, у политичком животу, и уопште.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.