Вести
07. 02. 2022.
Последњи поздрав Ксенији
У то време било ми је велико олакшање ако је затекнем да седи тамо – њу, колегиницу Ксенију Јанковић. Свакодневни радни задатак ми је био да направим симболични политички круг по центру Београда
То је значило да кренем из редакције у Борбиној згради прво на Теразије у седиште Ђинђићевог ДС-а, и спрат испод Мићуновићевог Демократског центра.
Затим кроз Кнез Михаилову па у седиште СПО код Вукових. Потом низбрдо у Краља Петра, до седишта ГСС, још је тамо седео и Миљенко Дерета.
Онда да избијем у Браће Југовића код Коштуничиних. И напослетку да се спустим ниже у Француску улицу у седиште радикала.
Посао ми је, по речима Славка Ћурувије, био прост – „пратићеш све важније странке и обе скупштине, мораш да имаш све што кажу свакога дана званично, и све што неће да кажу свакога дана, али незванично“.
У том другачијем времену од садашњег, новинар је био тај који је доносио приче, а и основне информације типа кад странка има скуп, кад и где потписује коалициони уговор, где ће њен лидер да гласа тачно ако су избори… Ништа није стизало већ спаковано и лагодним посредним путем од разних прес-сервиса и агенција за професионално одржавање односа са јавношћу.
У том другачијем времену од садашњег, круг је имао другачије значење него сад. И просторно и политичко.
Тако је угледни Београдски круг интелектуалаца још увек био круг у коме су били и људи конзервативног опредељења. На пример, и Весна Пешић и Владета Јанковић. Прелом на полукруг у коме ће остати да се кругом зову само заговорници крајњег либерализма, који се одвијао поступно и годинама, још се није довршио.
У том другачијем времену од садашњег чинило се да једино Ђинђић и Шешељ заиста схватају да се политика одвија и води према законима телевизијског забавног програма, с тим што се први није сасвим мирио са тим, а други је настојао да то што беспоштедније искористи.
У том другачијем времену од садашњег, кад сам улазила у седиште радикала и у канцеларију генералног секретара странке, који је обављао и дужност портпарола, парадокс тог доласка био би данас мерљив једино тиме да новинар Информера има свакодневни задатак да закуца на врата седишта Ђиласове странке.
С једним битним изузетком – под условом да преноси верно и изјаве страначких челника, и да их не ставља у измишљени и насилно исконструисани контекст.
Или да новинар новина Нова редовно иде у седиште СНС у старом Меркатору, тражећи од Владанке Маловић да пита тог и тог напредњака за коментар те и те теме.
У оном другачијем времену, када год бих ушла у старински салонски дорћолски стан високих плафона, чије је широко предворје било крцато уредно наслаганим пакетима са радикалском штампаном пропагандом, и када год бих видела њу, Ксенију, колегиницу, како тамо седи и она нешто или неког чека, парадокс је губио снагу и постојао подношљивији.
Могла сам барем да сачекам са њом, док ме не удостоје одговора о томе шта сам дошла да их питам – кад им долази руски пријатељ Владимир Жириновски, шта ће с њим да раде по Београду, или шта је већ била прича…
И зато последњи поздрав Ксенији, и том времену другачијем од садашњег, у коме су остали многи добри људи с обе стране круга…
Коментари (1)
Остави коментар08.02.
2022.
Ксенија
Спокој душе Ксенијине.
ОдговориНажалост, писац ових редова у Данасу а пренео УНС, слика своју штуру биографију. И хоће причу да наслони на Ксенију, што је крајње непоштено.
Није Ксенија била ни њена другарица, колегиница ни истомишљеник.
Само да се зна.