Вести

25. 12. 2021.

Аутор: Ивана Предић Извор: Цензоловка

Морамо снажно мењати културу и друштво који производе мржњу и насиље и за грађане и за новинаре

Представници Сталне радне групе за безбедност новинара истичу бољу комуникацију између представника новинарских удружења, тужилаштва и полиције, те поједине нападе који су ефикасно решени, али и упозоравају на бројне случајеве напада на новинаре који нису процесуирани, као и на одговорност оних који непрестано јавно прозивају представнике медија и тиме их претварају у мете насилника

Учесници онлајн трибине у организацији ОЕБС-а, на којој је представљен извештај Сталне радне групе за безбедност новинара од 2017. до 2021. године, оценили су да је током ових година постигнут значајан напредак у заштити новинара и реакцији државе у случајевима напада на њих.

Поменуто је да су уведени СОС телефон, сајт bezbedninovinari.rs, постављене су тзв. контакт тачке за пријаву напада, а новинари су боље упућени коме да се обрате када се напад на њих деси. Поменути су и неки случајеви напада који су ефикасно решени, као што је случај напада на новинара Дашка Милиновића у априлу, чији су починитељи већ осуђени на затворске казне.

На трибини је указано и на проблеме у вези са бројним нерасветљеним случајевима (посебно су истицани напади на новинаре током прошлогодишњих протеста), затим је указано на различите интерпретације напада од стране новинара и тужилаштва, разлике у базама података, неразумевање и неповерење које постоји међу новинарима, различита непримерена реаговања тужилаштва, као и на веома неповољну политичку климу и оптужбе према представницима медија које генеришу све више претњи и напада.

Мирослав Јанковић, правни саветник за слободу медија Мисије ОЕБС-а у Србији укључен у рад Сталне радне групе за безбедност новинара, закључио је да је неопходно установити превентивне механизме за нападе на новинаре, интензивирати рад на нерасветљеним случајевима, размотрити идеју (коју је изнео Веран Матић) о увођењу евиденције напада на новинарке и новинаре према њиховом полу, те подсетио да би ефикаснијој борби против претњи и напада требало да допринесу и измене Кривичног законика, најављене за наредну годину.

Преносимо делове излагања Бранка Стаменковића, заменика републичког јавног тужиоца и тужиоца за високотехнолошки криминал, Радета Ђурића из Независног удружења новинара Србије и Верана Матића из АНЕМ-а, председника Комисије за истраживање убистава новинара.

Бранко Стаменковић:

– Тужилаштво је изузетно озбиљно приступило овој теми и развијали смо се са свим члановима Сталне радне групе. Ово није исто тужилаштво као пре пет година, наши капацитети су већи и квалитетнији, комуникација је много боља, и чини ми се да се то и види у исходима важних случајева напада на новинаре. Ти предмети који су судски пресуђени показали су да заједничко професионално деловање може да доведе до резултата.

Чињеница је да је Стална радна група имала успоне и падове, и да је њен рад понекад био исувише окружен неповерењем, али чини ми се да смо током ових година успели да то почетно неповерење, можда и незнање, од стране новинара, који можда не разумеју најбоље како функционише наш систем, претворимо у поверење.

Контакти су учвршћени и сада се налазимо у поприлично доброј организационо-техничкој ситуацији јер се сада напади који могу да имају кривичноправну конотацију пријављују и нису невидљиви. Потенцијално оштећени имају право да добију обавештење и о исходу поступка и да буду учесници у поступку. Чини ми се да је та околност квалитет који прави разлику између тога како је то било, а како је сада.

Оно што недостаје од стране медијских кућа – док су удружења активна, и њима се захваљујем, и НУНС-у и УНС-у и НДНВ-у, као и Славко Ћурувија фондацији – јесте напор да се такве пресуде објављују. Медији у којима многи од вас раде, много више пажње посвећују догађају који се одиграо, а након тога, када правда бива задовољена, бар у првостепеном поступку, онда су вести које прате разрешења напада на новинаре ретке и кратке.

Треба да се постигне ефекат генералне превенције, да се одврате потенцијални извршиоци напада на новинаре и да се упозоре да ће таква врста понашања бити кажњена. То недостаје. Имамо, наравно, и ми наше пропусте, и полиција и тужилаштво, Имамо одлуке које су непримерене. Ми максимално утичемо на органе које су у хијерархији нижи да те одлуке исправе и активирају се законски механизми.

Вољни смо да учимо и да се развијамо са вама и наша намера је да у овоме останемо и да позитивно утичемо на околност да се ви осећате кривичноправно безбедније у овој земљи док вршите посао, а да потенцијални извршиоци буду одвраћени од тога да вас ометају у вашем послу кроз извршење. Ми ћемо тако наставити и вршићемо професионално свој посао у одбрани јавне речи, будите сигурни у то.

– Добра комуникација је изнедрила систем контакт тачака и брзог пријављивања напада на новинаре, који је показао да добро функционише у највећем броју случајева. Те контакт тачке су довеле до тога да се случај што пре пријави како би се стекла већа доза поверења код новинара и како би они разумели да надлежни органи желе да поступају. У тужилаштвима и полицији постоје прецизно одређена лица којима се пријављује случај и води се рачуна о томе да се пријављени случај бележи како треба и да ли се процесуира у складу с прописима.

У извештају смо издвојили појединачне случајеве, као што су напади на инаугурацији председника, где сматрамо да полиција није пружила адекватну заштиту новинарима. Након тога је и замрзнут статус унутар Сталне радне групе јер се већи број удружења повукао.

После тога имамо тежак напад на Милана Јовановића. Тај напад је био прекретница и у нашем раду, пре свега у унапређењу комуникације између свих чланова групе. Чини ми се да смо од тог момента почели другачије да реагујемо, пре свега смо стекли поверење и почели много другачије да комуницирамо. Полиција и тужилаштво су схватили да са нама могу да поделе нешто што до тада није било могуће.

Након тога имамо примере добре реакције институција у случају новинарке Зане Цимили или Дашка Милиновића, где имамо брзу реакцију тужилаштва и полиције. С друге стране имамо и случајеве који нису решени, а који се морају решавати, попут случаја Бојане Павловић, новинарке КРИК-а. У том случају сматрамо да је било пропуста, што је касније довело до тога да се комплетне чињенице не сагледају како треба, што је резултирало одбацивањем кривичне пријаве.

Стална радна група је постала место кроз које директно можемо да укажемо на проблеме полицији и тужилаштву. Остаје ипак бојазан да без нашег континуираног притиска на полицију и тужилаштво, овај ниво заштите тешко може да се одржи.

Када би се тензије у друштву спустиле, када бисмо имали представнике власти који допуштају критичко мишљење, не бисмо имали ту врсту негативних изјава и помињања новинара у негативној конотацији. Тада би се број напада на новинаре аутоматски смањио.

Веран Матић:

– Од почетка сам предлагао да се направи један озбиљан секретаријат који ће координирати рад Сталне радне групе, како би новинари сваког дана имали осећај да постоји озбиљна брига за њих. Ми још немамо некога ко ће примати позиве, организовати састанке, правити пројекте за едукацију свих учесника у целој овој причи. Најважнији аспект до сада је да смо ми из медијских удружења упознали рад тужилаштва и полиције, а они што су добили од наше партиципације како новинарство функционише.

Подаци говоре да сада имамо 137 нерешених случајева напада на новинаре. Мислим да би било потребно да у МУП-у постоји канцеларија која би се бавила тим нерешеним случајевима, јер сам убеђен да бисмо имали много већу ефикасност у решавању случајева.

Неправедно се заборавља на случај Жељка Маторчевића који је брутално пребијен (то је један од случајева који није решен) месец дана пре него што је запаљена кућа Милана Јовановић и када је покушано његово убиство. Да смо тада имали канцеларију у МУП-у (за нападе на новинаре, прим. ур.), коју би предводио, на пример, Драган Кецман, који је решио и потписао оптужницу за случај убиства Славка Ћурувије, да је он отишао да истражује овај случај, то би сигурно спречило паљење куће Милана Јовановића. Сви знамо да су у то били умешани припадници МУП-а, као и у, претпостављам, пребијање Жељка Маторчевића.

Где год имамо утицај политике – било да су вербални напади, клевете – имамо застој у реакцијама. Морамо да имамо превенцију, канцеларију за превенцију. Јако је важан шири аспект, а то је наша заједничка борба против говора мржње, претњи и насиља свима који су у јавном простору. Имамо угрожене уметнике, представнике невладиних организација. Мислим да нам је потребан акциони план о забрани говора мржње према јавним личностима, попут оног који има Шведска. Морамо снажно мењати културу и друштво који производе мржњу, насиље и опасност за све, самим тим и за новинаре.

Редакција КРИК-а је изложена притисцима који трају дуги низ година. У станове њихове три новинарке је проваљено и то још није решено. У питању је угрожавање живота свих чланова редакције и мислим да треба оваквим случајевима да посветимо пажњу. Мора да постоји институција која ће реаговати у овако специфичним случајевима угрожавања безбедности одређене редакције, као што су КРИК или Н1.

Расте број забележених инцидената и напада на новинаре

Новинарска удружења и тужилаштво користе различиту методологију бележења напада на новинаре, због чега се подаци о броју напада на новинаре разликују. Док тужилаштво бележи искључиво кривичне поступке, НУНС води евиденцију и о различитим врстама притиска на новинаре.

Подаци из базе НУНС-а показују да у последњих неколико година расте број забележених инцидената – физичких и вербалних напада, а повећан је и број притисака. У 2020. години забележено је озбиљно повећање, што је, према њиховим подацима, последица ситуације везане за ковид 19, ванредно стање и јулске протесте у Београду.

Прошле године НУНС је забележио 181 напад, а тужилаштво 56. Разликују се подаци и ове године. Од оснивања Сталне радне групе до данас јавним тужилаштвима поднете су кривичне пријаве о 316 догађаја извршених на штету новинара. У 73 предмета кривична пријава је одбачена, у 62 сачињене су такозване службене белешке којима тужилаштво утврђује да нема места покретању кривичног поступка. У 29 предмета донета је осуђујућа пресуда, а у 28 предмета донета је правоснажна пресуда. Пресуђене су свега три ослобађајуће пресуде.