Вести
01. 11. 2021.
Даница Вученић: Девалвација професије на савести је свима нама
После паузе од неколико година повратак Данице Вученић на мали екран са новом емисијом „Иза вести” (радним данима од 19.30), обрадовао је све људе који у густој магли јавне сфере, у апсурду, свеопштој конфузији, лажи и баналности ипак разазнају где је истина
– Мој долазак на Н1 је повратак у медијски „меинстрим„, а не у новинарство, јер сам претходних година радила емисије за агенцију Фонет и за Истиномер. Често заборавимо да ипак широм Србије постоје мале редакције са храбрим новинарима који у екстремним условима дају све од себе да професионално раде свој посао. Рад у великим медијима с једне стране је лакши, јер сте део великог система, али је једнако и тежак, јер сте изложени на начин који је у Србији врло непријатан, често одвратан. Кад ово кажем не мислим само на власт и њене друштвене и медијске сателите, од којих заиста немам никаква очекивања, кад је реч о разумевању улоге медија и новинара. Разочаравајуће је да то неразумевање неретко еманира и део алтернативне политичке и друштвене сцене – каже Вученић.
Зашто се чини да је у овој поплави таблоида и телевизија са националном фреквенцијом који су заправо маркетиншке агенције власти, још теже бавити се новинарском професијом него 1990-их година?
– Ако говоримо о паралели са 1990-им можда нашој генерацији делује да је тада било лакше зато што смо у време Милошевића имали тридесет година мање. Није лако одговорити на ово питање јер и тада, као и сада, бављење новинарством није лагодно. Напротив. Можда се зато за новинарство и каже да није реч о професији већ о дијагнози, јер ко нормалан, свесно и вољно, пристаје да из дана у дан буде вређан, ниподаштаван, чак и физички нападан, и да још бори за голи опстанак.
Да ли би се догодио 5. октобар да се Милошевић толико појављивао на свим телевизијама и понављао своју мантру, као што то Вучић данас чини?
– Мислим да је пети октобар, као врло значајан датум наше новије историје, последица далеко комплекснијих околности од учесталости појављивања Милошевића на телевизији, и начина на који је третирао опозицију или медије који нису били под његовом контролом.
Уосталом, немојте да заборавите улогу коју су тада имали локални медији у градовима и општинама у којима је опозиција била на власти, а који су били окупљени у Анемовој мрежи која је била снажна алтернатива државним медијима. Тада су, у више од 90 општина и градова, и штампани медији, међу којима је и Данас, чини ми се лакше долазили до читалаца него што је то случај сада, кад свака друга трафика сакрива Данас испод гомиле таблоида.
Јавно мњење у ових десетак година постало је потпуно еутаназирано захваљујући пропагандној машинерији СНС. Шта треба да се догоди да би народ масовније почео да разазнаје ту маглу?
– Први предуслов, по мом мишљењу, је да, поред професионалних новинара и медија, и ови други одлуче да се врате професији.
Како је могуће да људи тако олако „попију” бизарна објашњења власти за страшне и опасне скандале под њеним окриљем – „Крушик, машине за млевење меса и Беливук, Јовањица, Колувија, „Пандорини папири„, Дијана Хркаловић, Небојша Стефановић..?
– Грађани су изложени бруталној пропаганди годинама уназад, и огроман број њих нема ни приступ професионалним медијима. Тешко је очекивати да ће сваки пунолетан становник Србије сваког дана тумарати по интернету и тражити алтернативне изворе информисања. И када сте сваког дана бомбардовани информацијама и причама да су лидери опозиције непријатељи народа, лопови, злотвори који раде Вучићу о глави, да је Србија нападнута са свих страна, онда почињете да прихватате те матрице, што је пре неки дан и показала емисија Петра Гајића на Н1 „Оператор умова„. Не бих спекулисала о нивоу медијске писмености становника, нити о нивоу образовања у земљи, али сам сигурна да то што ми овде тако лако подлежемо пропаганди власти мора имати везе и са тим.
Да ли је Јавни сервис Србије највећи кривац за девалвацију новинарске професије, јер би по закону управо он највише морао да штити истину и информације које су од значаја за све нас?
– Није само јавни сервис крив за девалвацију новинарске професије, иако сноси велики део кривице. Девалвација професије у целини је на савести свима нама који се бавимо новинарством. Нисмо успели да изградимо професионални фронт, професионалну брану од „јуриша” политичких и других интереса претходних деценија. Та брана је попуштала мало по мало, повлачили смо се мало по мало, и сада је сунула водурина која чисти све пред собом. Не могу професионални медији и новинари данас сами да воде битку за угушена права и слободе, ту битку морају заједнички да воде разни делови друштва, разне професије, и, наравно политичка опозиција. Тешко ми је да признам, али некако сам све више убеђена да је моја генерација промашила, да није успела, и да смо се сада нашли у ситуацији да живећи свој пораз пакујемо децу да оду и да се не врате, док ми остајемо овде да се батргамо и да чекамо да неко одсвира крај. Нисам сигурна да крај постоји.
На чему данас почива ваш оптимизам и вера у новинарску професију, упркос црним слутњама да је правом, критичком и ангажованом новинарству дошао крај?
– Из питања закључујем да сте песимиста и разумем такав приступ – и сама тешко да могу да будем оптимиста, што се види из мојих претходних одговора, иако не спадам у оне који мисле да су симс или конопац једини излаз. О значају професионалног новинарства говори Нобелова награда за мир коју су добили истраживачки новинари Марија Реса и Дмитриј Муратов. То што је Нобел отишао новинарима јавност у Србији једва је и приметила, иако се све десило у тренутку кад наши истраживачки новинари износе Пандора папире. У околностима у којима живимо, а реално нисмо никад живели у одличним, само је сада ужасније, наду ми уливају управо млади новинари истраживачких редакција, локалних медија, недељника, млади новинари који предано раде у мојој редакцији на Н1, а и у вашем Данасу је много храбрих, паметних, проницљивих и духовитих новинара. Није бог зна каква мудрост рећи да ће и ова власт проћи као и претходне, а професионално, одговорно новинарство које не зависи од карактера режима ће преживети. У то сам сигурна. У исправност тог става ме уверава и Нобелова награда новинарима.
|
СНС власт и правосуђе на ливади Усвојена је нова Медијска стратегија која би ускоро требало да донесе измене Закона о јавном информисању и медијима. Шта очекивати ако знамо да је овде и правосуђе обесмишљено као и новинарство? – Према ономе што сам чула од људи који прате промене закона о информисању, а пре неки дан је о томе у Данасу писао Вукашин Обрадовић, бивши председник НУНС, неће бити промена на боље, већ на горе. Уосталом, чак и да се усвоје најбољи закони овде је одавно на делу раскорак између нормативног и стварног, и често ми се чини да су наши новинарски аргументи, који би били логични у Немачкој, да се не поштује Устав или да се ради мимо закона, бесмислени јер је нормализовано стање непоштовања закона. Пре неки дан је судија Мајић баш у мојој емисији говорио о томе и рекао, да га парафразирам, да ако власт не жели правосуђе најбоље да га укине и да политичка власт на ливади одлучује о разводима, ко је крив, ко прав, са ким ће деца да живе и уопште о свему. |
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.