Вести

19. 10. 2021.

Аутор: Јелена Гајић Извор: Данас

Намерне лажне вести све бројније, експанзија тек следи

Иако се лажне вести најчешће приписују непажњи и непрофесионализму новинара, оне данас све чешће настају намерно, промишљено и врло организовано.

Сваком кориснику друштвених мрежа и масовних медија добро су познати текстови у којима угледни јапански доктор, руски психијатар или „чудотворац из Србије” открива који је најефикаснији природни лек против короне, како да за пет минута излечимо одређени орган или, пак, како да на основу изгледа малог прста откријемо да ли је неко психопата. Овакви наслови не само што звуче надреално, већ су „стручњаци” по правилу измишљени, а саме вести лажне. У трци за пажњом читалаца као ограниченим ресурсом који издржава медије, често се дешава да нестручни новинари пласирају сличне сензационалистичке вести без претходне провере. Њих називамо случајне лажне вести. Иако у таквим случајевима најчешће не постоји намера новинара да се некоме нанесе штета, то не умањује ни одговорност аутора, ни негативне ефекте таквих текстова.

Међутим, сведоци смо све већег броја лажних вести које не настају као последица непажње, непрофесионализма или нестручности новинара, већ настају намерно, промишљено и најчешће врло организовано. У питању су намерне лажне вести које имају два основна циља – да се обманом јавности обезбеди лична корист и да се лажима или манипулацијом дискредитују неистомишљеници. Такве лажне вести често су политички или националистички обојене, у служби су таргетирања, дискриминације, деградације појединца или групе, односно у служби пропаганде. Оне су данас заправо постале један од најефикаснијих адута у борби против политичких, идеолошких или било којих других противника.

Колика је заступљеност лажних вести код нас показује и највећа међународна студија о стратешкој комуникацији у свету под називом „Европски комуникацијски мониторинг”. Према подацима ове студије, Србија је још 2018. године била међу прве три земље када је реч о утицају који лажне вести имају на јавност и уједно међу последње три када се посматра заступљеност дебата о овој теми у друштву. У међувремену, ситуација се није побољшала, али су намерне лажне вести постале још бројније и организованије.

Доминантна улога политике и таблоида

Истраживања показују да су најчитаније новине у Србији главни канали за пласирање лажних вести, доминантно се баве политичким темама, па стога не чуди што највећи број манипулативних вести долази управо из ове области. Провери текстова који се баве овом, али и другим друштвено значајним темама, попут здравства, економије, образовања и религије, мора се посветити додатна пажња јер управо они утичу на формирање јавног мњења, као и политичких ставова који могу бити претња по грађанска права, слободу и демократке процесе.

Новинарка КРИК-а и уредница на пројекту „Раскрикавање” Весна Радојевић сматра да чињеница да су највећи произвођачи лажних вести код нас уједно и најтиражнији медији указује на тренд некажњавања лажних вести од стране публике. Разлог за то проналази у одсуству критичког размишљања. „С обзиром да смо ми земља која има проблема и са политичким слободама, а не само медијским, јасно је да нам критички начин размишљања не иде од руке. Владајући режим своју власт чува тако што је „поробио” већину главних медија и мало се може учинити када има медија и новинара који су спремни да то трпе. То је иначе одлика ауторитарних друштава – да проглашавају новинаре за стране плаћенике и мрзитеље јер су им заправо професионални новинари, односно истина, и највећи непријатељи. У том зачараном кругу политика – медији – грађани, наравно да постоје грађани који у то верују и преузимају образац понашања”, истиче Радојевић.

Она наводи да су највећи кривци за поменуту ситуацију доносиоци одлука који не само да немају отклон према таквој врсти извештавања, већ га свесно и подстичу. „Оно што у Србији имамо нису таблоиди, то су једноставно обрачунски листови који служе за потребе владајуће партије. Преко њих се шаљу поруке, пишу хвалоспеви, уништава углед свих који мисле другачије. Служе за прљаве послове, али и за константно одржавање страха код одређеног броја грађана да смо нападнути, да морамо да се бранимо. Наравно, огромну кривицу сноси и струка и сами новинари који су спремни да поступају на такав начин, неетично, непрофесионално, уз небригу о јавном интересу”, наводи наша саговорница.

Менаџерка културних програма и развоја Центра за антиауторитарне студије (ЦААС) Ана Фотев Николић сматра да не чуди што имамо све више лажних вести које подстичу јаке емоције и изазивају бурне реакције јер су оне тржишно веома исплативе. „Велика концентрација моћи на једној страни која има неограничен приступ медијима, од којих су многи управо таблоиди, велики је проблем у Србији. Таблоиди су инструментализовани готово искључиво од једне структуре моћи, а исто је и са јавним сервисом. То неминовно води ка нарушавању поверења у медије и чини да се грађани окрећу алтернативним изворима информација, који немају нужно механизме, капацитете или интерес за утврђивање истинитости вести које шире, или пак имају јасне агенде које заговарају пристрасним и управо лажним вестима”, наводи менаџерка ЦААС-а.

Како открити лажне вести

Иако старе колико и оне „обичне”, лажне вести доживеле су своју експанзију са појавом интернета када је отпочела њихова масовна производња и ширење до великог броја читалаца. Можда је технолошка револуција олакшала дистрибуцију њиховим креаторима, али је олакшала и проверу њиховим конзументима. Тако данас, уз само неколико кликова и мало критичког размишљања можемо открити да ли је нека вест лажна или је бар означити као сумњиву.

Весна Радојевић саветује да када читамо вест обратимо пажњу на то да ли текст обилује емотивним порукама, да ли је језик хладан и који су извори вести. „Манипулативне вести су пуне емоција, без јасних извора, а њихов језик није непристрасан, већ обилује епитетима. Њихов наратив изазива код људи страх или сличну емотивну реакцију. Ако су извори анонимни, а других нема, већ се ради о закључцима редакције без потпоре и аргумената, ту вест би увек требало читати са резервом. Сви бомбастични наслови, искључиво написани да привуку читаоце да кликну су такође знак за узбуну. То није и не треба да буде стил професионалних новинара. Ако је такво извештавање карактеристично за неку редакцију, онда би тај медиј једноставно требало избегавати”, објашњава Радојевић и додаје да није посао новинара да манипулише, већ да ради у интересу грађана.

„Добри новинари ће се увек трудити да вам покажу ко су извори вести, даће вам додатне информације, биће хладни и информативни. Неће имати емоцијама набијене реченице, нити оптерећивати непоткрепљеним реченицама”, закључује наша саговорница.

Некада је потребно само прочитати вест и схватити да је лажна јер нам здрав разум говори да је готово немогуће да новинар има приступ тајним документима обавештајних агенција или поверљивим информацијама са састанака светских лидера. Неке информације ипак захтевају детаљније проучавање, као што су провера података истраживања на које се новинар позива или веродостојност нечије изјаве, тј. да ли је саговорник заиста то изјавио и у том контексту, односно да ли је уопште нешто изјавио.

Сви подлежу „тесту кредибилитета”

Откривањем лажних вести бавила се и Међународна федерација библиотекарских удружења и институција. Њени чланови су кроз неколико смерница указали читаоцима на начине који би могли да им помогну да одвоје лаж од информације. Саветују да се почне од истраживања извора, односно странице која је објавила сумњиву вест, да се провери ко је главни уредник, а ко чланови редакције, и да ли уопште постоје. Чак и када се ради о познатим медијима и новинарима изтраживање не би требало да изостане, јер сви треба да подлежу тесту кредибилности.

С обзиром на то да су кликбејт наслови све заступљенији, саветују и да се наши закључци не базирају само на њима како не бисмо упали у замку сензационализма, већ да текст прочитамо у целости и проверимо га из још неколико додатних извора. Преиспитивање сопствених ставова, како бисмо осигурали да не утичу на наш суд, као и контактирање одговарајућих стручњака или надлежних институција још неки су од предлога који могу да разреше дилему.

Ана Фотев Николић указује и на важност оних примарних, наизглед логичних и једноставних „алатки” које се често могу и превидети, а то су свест о лажним вестима, редовно информисање и опште образовање. Она саветује да се запитамо коме објава таквих вести користи или штети, да посебну пажњу обратимо на лажне вести које су, као довитљив вид правне заштите, представљене у форми питања, а указује и на новитет којим ће друштвене мреже покушати да помогну.

„За препознавање лажних вести на друштвеним мрежама, које су у последење време препознате као простори посебно погодни за њихово ширење, тренутно се развијају и фацт-цхецкинг механизми који комбинују људски рад и алате вештачке интелигенције. Наравно, ти алати нису ни савршени ни апсолутно непристрасни, а питање је и да ли ће икада бити, али су свакако корак напред и подсетник да свакој вести треба критички приступити”, каже Фотев Николић.

Експанзија лажних вести тек следи

Иако ће алати за откривање лажних вести несумњиво бити све бројнији у годинама које долазе, експанзија лажних вести по свему судећи неће се зауставити. Растући тренд поготово је приметан у периодима важних политичких процеса, сукоба, демократских, друштвених, хуманитарних, здравствених или било којих других криза. На то упућује и годишња анализа за 2020. спроведена у оквиру пројекта „Раскрикавање” која открива да је на насловницама пет новина (Курир, Ало, Информер, Српски телеграф и Вечерње новости) објављено скоро 1200 лажних вести само током прошле године.

До забрињавајућих налаза дошло је и прошлогодишње истраживање „Спољнополитичке последице ковид-19 кризе по Србију” које је спровео Савет за стратешке политике (ЦФСП). Истраживање је обухватило 2.673 насловне стране Вечерњих новости, Данаса, Блица, Курира, Политике, Информера, Алоа и Српског телеграфа објављене у периоду од 1. јануара до 31. децембра 2020. године, а резултати показују да су лажне вести чиниле 16,8% садржаја насловница, односно свака шеста вест била је лажна.

Последице таквог извештавања медија већ живимо или ћемо тек живети, а права борба са намерним лажним вестима тек нас очекује. Њихова експанзија несумњиво следи, посебно ако знамо да нам уз све актуелне проблеме и кризе већ током 2022. године долазе и нови избори.

Библиотеке против манипулативног извештавања

Адолесценти у Минхену још од 2012. године имали су могућност да похађају курсеве медијске писмености које организује Градска библиотека, а једна од тема коју су обрађивали је и заштита од лажних вести. Осим стицања теоријског знања, важан део радионица била је и њихова практична примена кроз дискусију, анализе, истраживања.

Како наводе из Гетеовог института у Београду, деци се указивало на недостатак импресума, правописне грешке, линкове ка сумњивим странама или имена која се минимално разликују од оних која је могуће пронаћи у поузданим изворима. Још један интересантан пример добре праксе је и интерактивна игра „Лов на неистине” на којој је радила Централна библиотека Шлезвинг-Холштајна. У њој ученици преузимају улогу детектива ангажованог од стране новинске агенције са задатком да открију да ли један интернет портал објављује лажне вести. Слични пројекти били би изузетно драгоцени и у Србији јер развијају капацитете младих да препознају лажне вести и непоуздане медије, а управо та способност биће им све потребнија у будућности.