Вести
10. 07. 2012.
У гледању телевизије Срби претекли Американце
Сваки грађанин Србије у просеку проведе пет сати дневно гледајући телевизију, претекавши у томе чак и Американце. Корак са Србијом некако покушавају да одржавају земље региона, па се тако одмах иза ње по дужини гледања телевизије налазе Мађарска, Македонија, Грчка, и Хрватска.
Истраживачи медија наводе разне разлоге за то вишечасовно седење испред телевизијских екрана: сиромаштво, незапосленост, велики проценат старог становништва, идеолошку и политичку подељеност људи, а самим тим све то доводи и до све веће социјалне и друштвене дистанце. Људи су се некад више дружили, али сурова је чињеница да је и то дружење постало прескупо, упозоравају стручњаци.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и медијски експерт, каже за ДW како је основни разлог што грађани Србије толико пуно времена троше испред ТВ екрана једно кризно стање, које се некако неприметно продужило:
„Ми смо понекад помало били у заблуди да је криза завршена проласком 90-их година, и имали смо један известан оптимизам, поготову тамо негде 2001, 2002, или 2003, када је изгледало да ће се ствари променити. Али, сада видимо да та криза има један дужи континуитет. Дакле, људи су без посла, људи су врло угрожене егзистенције, а са друге стране постоји та нека врста интересовања за такозване нове садржаје којих све више има у медијима и на телевизијама. То не значи да су ти садржаји сада ни бољи, ни занимљивији него пре, ни креативнији, али то те људе који су без посла и који немају инвенцију како и чиме да се позабаве, држи сатима пред екраном“.
Социолог културе Ратко Божовић оцењује да смо дошли у ситуацију да људи све више виде стварност преко телевизије:
„То је она ситуација која помало личи на она истраживања енглеских теоретичара медија, који су пре десетак година утврдили да људи који дневно гледају преко 4 сата телевизију, у једном тренутку више немају перцепцију и не могу да виде шта се дешава у самој стварности. Дакле, уместо њих види телевизија, уместо њих живи телевизија, уместо њих је присутна телевизија, како би они били што више инертни, што више провинцијални, и што више седеће фигуре“.
Криза која и даље траје је изазвала, осим осиромашења људи, и страдање културе, култивисаности, и образовања, истиче Божовић:
„Дакле, након оне популистичке приче и популистичког утицаја који је дошао са временима 90-их година, сада имамо ту несрећу да је култура смештена у естради. А естрада је само друго лице или друга форма популистичког утицаја. Уместо да се наметне вредност, или да се на неки начин живи кроз те вредности, живи се једна кич самообмана. И људима у Србији, то је сада пример онога што се у њој дешава, више одговарају лаж и превара него истина и суочавање са истином“.
Предуги боравак испред тв екрана оставља велике последице на само друштво, сматра Вељановски, почев од занемаривања саме породице и породичних односа:
„А дабоме да при томе занемарују и неке своје одређене друштвене функције. При томе, ти програми које они у највећој мери конзумирају, не могу их оспособити за ону врсту грађанске активности која се од тога очекује. Иако би медији требало да донесу јако много информација, знања, и образовања, па да тиме људе који су толико дуго пред екраном оспособе и за неке друге функције, то се једноставно не дешава.
То је једно пасивно посматрање, потребна је само забава, и то лака забава, без селекције садржаја. Тако да нема никакве сумње да то продужава једну социјалну летаргију, која се враћа тиме да су људи све више апатични, и што све више имају осећај да се ништа у друштву не може променити“.
Носиоцима политичких функција и такозваној политичкој елити такво стање одговара, оцењује Вељановски. Они га на неки начин генеришу и подстичу све више јачајући свој утицај на медије. Њима то летаргично стање одговара, јер такво друштво без критичког мишљења није способно за промене, закључује Вељановски.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.