Вести
07. 07. 2012.
Документ о почетку агоније политике великодржавног национализма
Реч на промоцији књиге Грујице Спасовића „Данас, упркос њима. Првих хиљаду дана“, Дан граф Београд 2012.
Грујица Спасовић је потврдио опште искуство: много је лакше преживети једно време него то исто време описати. „Док сам због овог рукописа“, каже он на почетку своје књиге, „прелиставао Данас из првих година излажења више пута сам се шокирао, запрепастио, уплашио, облио ме хладан зној. Много тога сам заборавио, затурио негде дубоко у себи, јер је то био једини начин да се, колико толико, настави нормално даље. Боже, зар нам се све то заиста догађало?
Зар су нам заиста све то радили? Да ли је цео пројект (покретање листа Данас - Л.П.) био лудост, наивност, неодговорност, храброст? И како смо све то, ипак, преживели?“
Па, шта су то хтели данасовци? У опису њихових амбиција као скромних у Србији 1997. године, Грујица Спасовић је потресно безазлен: „хтели смо да, бар мало, сачувамо самопоштовање, да не певамо у хору, да се као слободни људи бавимо својим послом, да се одупремо примамљивом зову сензационализма и примитивизма, шовинизма и милитаризма, фашизације и клерикализације. Па макар и не били увек у праву“.
Та „скромна“ амбиција редакције, коју ће она више пута поновити у првих хиљаду дана листа, наишла је на бројне препреке: дискредитовање новинара као страних плаћеника, позивање новинара на информативне разговоре, хапшење новинара, политичка суђења. Убијање независних новинара. Буквално, борба на живот и смрт. Грујица Спасовић није патетичан и ту борбу не драматизује. Нема ни потребе: сама стварност коју он - без обзира на накнадни шок, запрепашћеност, страх и хладан зној - веома мирно реконструише и илуструје, подижући своју књигу на ниво прворазредног документа о почетку агоније политике великодржавног национализма која је као грозница тресла земљу пуних десет година, да би је, најзад, довела до политичког и војног слома.
Ситуација је успоставила приоритет. И за лист је било разумно да се концентрише на један циљ: на уклањање Слободана Милошевића као персонификације режима. У свету који се брзо мењао, алтернатива је за Србију још била далеко, у магли.
Пријатељи, као пољски интелектуалац Адам Михњик, саветовали су данасовцима: „Већ данас људи у медијима требало би да отворе простор да би се потражили одговори на нека кључна питања. Каква ће бити Србија после Милошевића?
Какве поруке новине треба данас да шаљу својим читаоцима? Какво је психичко стање нације и друштва?“
За одговоре на ова питања није, међутим, била довољна само инвенција данасоваца и других независних новинара. Била је потребна и свест да је Слободан Милошевић консензуални аутократа, који је на таласу антибирократске
револуције и на темељу савеза левог и десног популизма постао вођа свих Срба. Као и свест да је током његовог „ујединитељског“ похода створено једно друштво које ће се, из интереса, опирати променама, пре свега владавини права.
И то су јасније видели страни пријатељи Данаса. Дописник Норвешког и Данског радија Даг Халверсен писао је: „Сви ми пишемо о демагошким и аутократским лидерима, али проблем може бити и у томе да смо суочени с једном новом цивилизацијом, једним амодерним начином живота, у коме преживљавају само најснажнији“. То јест, неком комбинацијом анархије и узурпације, сведозвољености и безобзирног отимања онога што је при руци.
Осећали су то и данасовци. У коментару поводом убиства Жељка Ражнатовића Аркана речено је: „Хероји ратова у којима Србија није учествовала задобили су посебан статус изнад закона и регула које важе за остале грађане. Обичан пук се, као у средњем веку, овим новокомпонованим витезовима и диви и плаши их се.
Све је то могуће у друштву и времену које је изгубило компас, у коме су побркане представе о стварним историјским и политичким интересима, а затим озбиљно пољуљане и многе темељне вредности и мерила“. Такво је српско друштво уочи октобарских промена. Без биланса једне поражавајуће политике и алтернативе, са захтевом: само нека ови оду.
И наслов књиге Грујице Спасовића је Упркос њима. Али, ко су они социјално, идеолошки, политички? Одакле су дошли и шта су оставили за собом? Први број Данаса изашао је 9. јуна 1997. године. Јавио се на трагу оног разумевања промена у свету које је показала већ Борба са Станиславом - Сташом Маринковићем а затим либерална, европска Наша Борба.
За Србијом је већ била деценија пораза: антибирократска револуција, распад Југославије, ратови, злочини. Па, шта је
научено? Отворена питања, положај Косова и однос са Црном Гором, решавана су по већ историјски истрошеној матрици. Земља се све више удаљавала од света и затварала. Излазак из историје, како је Стојан Церовић насловио своју књигу после убиства реформског премијера Зорана Ђинђића. Насиље је модус операнди: злочин се враћа кући, пише Данас. Лаж постаје политика државе. Закони о универзитету, медијима, судству имају за циљ успостављање тоталне контроле друштва којој је циљ да укине друштво.
Верујем да је намера Грујице Спасовића била само да напише књигу поводом петнаестогодишњице јубилеја Данаса. Али, тренутак у коме се појавила његова књига превазишао је њен повод. На политичкој сцени су Спасовићеви „јунаци“ у новим, „спаситељским“ улогама. То није неочекивано. Непосредно после октобарских промена Зоран Ђинђић је упозорио на тесан избор пред којим Србија, након свега, стоји. Или ћемо ми, рекао је, успети са темељним реформама или ће се они вратити. Трећег нема. Није се тај „повратак“ догодио ни на нелегитиман већ на демократски начин, вољом народа. То се, наравно, може рационализовати на разне начине. Али, суштина је да ни дванаест година после уклањања Слободана Милошевића, није јасно шта је стварни приоритет Србије: решавање српског националног питања као државног питања или реформе које би земљу водиле постепеном споразуму са духом времена, то јест недвосмисленом прихватању европских интеграција. Књига Грујице Спасовића је драгоцена, јер у конфузији која влада, као кључно, изоштрава баш то питање.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.