Вести
19. 05. 2021.
Зашто у Крагујевцу ове године није додељена „Ђурђевданска награда” за новинарство – Признање које новинари не би ни примили
И ове године за Дан града – Ђурђевдан, 6. маја уручене су у Старој скупштини (Србије) градска признања „Ђурђевданске награде” у знак сећања и обележавања датума када је 1818. године у манастиру Враћевшница одлучено да Крагујевац постане престоница Милошеве Србије.
Признање „Заслужни грађанин” добио је легендарни боксер Мирко Пузовић за изузетан и вишегодишњи допринос афирмацији града у земљи и иностранству.
„Ђурђевданске награде” добили су: Дом здравља и његови запослени у области хуманитарног рада, Игор Јанковић за храброст и пожртвованост приликом спашавања суграђана из Лепенице страдалих у саобраћајној несрећи, постхумно др Бора Евтов из области медицине, Удружење грађана „Опера Нова Крагујевац” из области уметности, др Маја Анђелковић у области науке, Илија Витошевић, Петар Михајловић и Митар Арсовић из области образовања…
Али, упада у очи да ово највеће признање Града Крагујевца није додељено за новинарство иако је у Јавном позиву Скупштине града за предлоге за ову награду предвиђена и та могућност. Наиме по Јавном позиву који се објављује сваке године „Ђурђевданска награда” се „додељује за дело које представља највредније достигнуће у Крагујевцу у областима: привреде, приватног предузетништва, проналазаштва, уметности, науке, медицине, архитектуре и урбанизма, новинарства, образовања, спорта, доприноса у акцијама хуманитарног карактера и другим областима значајним за Град”. Због чега је то тако?
Пре свега политичка одлука
Један од најпознатијих и најискуснијих крагујевачких новинара Мирослав Јовановић, дугогодишњи уредник градских недељника „Светлост” и „Крагујевачке” имао је од почетка резерву према начину додељивања „Ђурђевданске награде”.
– Мислим да уопште није добар начин кандидовања за ово признаје. Добро је што је омогућено свим појединцима, грађанима и институцијама да предлажу кандидате за „Ђурђевданску награду” међутим како су одмицале године све више је преовладавао принцип „ја теби – ти мени”. Друга ствар је селекција. Не знам ко су људи који праве прву селекцију приспелих предлога за све области и колико су они компетентни да процењују јер су у питању: урбанизам и архитектура, здравство и медицина, уметност, спорт, новинарство, хуманитарни рад… И, треће, на крају коначну одлуку о лауреатима доноси Скупштина града – то је, дакле политичка одлука, сматра он.
По његовом мишљењу и ранији предлози нису били баш најадекватнији.
– Можда неки новинари и јесу заслужили да добију „Ђурђевданску награду” али највећи број оних који су заиста требали да је добију или нису „прошли селекцију” или их једноставно нико није ни кандидовао – није их се „сетио”, истиче он.
Сада већ неколико година чак и нема кандидата за њу.
– Прво, у Крагујевцу је током последњих година „преполовљен” број новинара или да будем прецизнији „преполовљен” је број оних који су се бавили новинарством а колико су заиста новинари то би била сасвим друга прича. Друго, одборници у Скупштини града гласају појединачно о сваком предлогу који је прошао прву селекцију, па неко од новинара који не слове за прорежимске него се професионално баве својим послом да је био и кандидован не би прошао на седници Скупштине града, каже Јовановић, набрајајући као „немогуће” да ово градско признање добију дописници телевизија Н1, „Нова С”, портала „Нова.рс”, листа „Данас”… или локалних објективних медија као што су Портал „Глас Шумадије”, „Крагујевачке недељне новине…
За њега девалвација ове награде за новинарство је толика да и када би се додељивала она не би имала никакву вредност и постала је потпуно „непривлачна” за новинаре.
– Зато више и нема кандидата за њу јер би правим новинарима, сада после свега и ко је све њу добијао, мало и дегутантно да је приме јер потпуно обесмишљена, сигуран је Јовановић.
Слизавање новинара и власти
Понавља да су је примали људи који то заиста нису заслуживали и наводи пример за ту своју тезу:
– Наш колега који је пре неколико година био предложен и то од стране грађана за изванредну серију историјско-докуметарних репортерских текстова које су објављивале „Крагујевачке” новине није „прошао селекцију” а „Ђурђевданску награду” је добио колега који приредио и уредио један портал. Ни најмање не потцењујући портале – зна се шта је право новинарство, каже он.
Иначе и сам Јовановић је пре скоро две деценије био предложен за ово признање Града крагујевца.
– Тај прелог је прошао први круг и комисију која прима предлоге за награду међутим није добио већину гласова на скупштинском заседању. Гледајући из садашњег угла, баш ми је драго што је нисам добио, јер најбоље је када власт, да тако кажем, „не воли новинаре”. То значи да он на професионалан и објективан начин ради свој посао. Слизавање новинара и било које власти не води добром ни за новинарску професију а у крајњој линији и на дуже стазе ни самој власти. То добро видимо данас када у новинарству има све више улизица властима и режиму било да је реч о градским инстанцама или државном нивоу, искрен је Јовановић, не заборавивши д анапомене да у „његовом случају” када је био кандидат за награду није био у питању овај, садашњи режим. Напротив, био је онај претходни тзв. „демократски период” а за њега као лауреата „Ђурђевданске награде” нису у градској скупштини гласали представници ДС-а и ДСС-а који су у том тренутку „нешто били љути” и „замерали” крагујевачкој „Светлости” коју је он уређивао.
Без лажне скромности Мирослав Јовановић као најзначајнију чињеницу истиче податак да од када се ова награда додељује (2005. године) њу никаданије добио ни један новинар недељника „Светлост” (која је имала изузетно добру и бројну новинарску редакцију) и „Крагујевачких” а у питању су најзначајнији градски штампани медији у којима је радио велики број овдашњих новинара.
– Нико и никада од ових новинара није добио „Ђурђевданску награду” а убеђен сам да сада не би ни пожелео да је има, поново закључује Јовановић.
Па, ионако се и не додељује.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.