Вести
28. 04. 2021.
Главом о штанглу
Понекад више знају да заболе глупост и злоба од ударца металном штанглом. Ја нисам неки јунак и праг физичког бола ми је остао исти као и кад сам имао 4 године.
Једноставно, не волим да ме ишта боли. А ударац штанглом мора да боли. Моје слабо подношење бола довело је до тога да сам научио да се што боље одбраним од њега. Иако мрзим силеџије, морао сам да научим да им се адекватно супротставим њиховим средствима да не бих био у болу. Тако сам био у стању да моје нападаче прођем релативно неоштећен. Сузавац ми је пекао очи и кожу а штангла је пронашла само моју леву подлактицу и није направила бол и штету какву штангле иначе умеју да праве. Добро сам прошао за неког кога су саватали сабајле на путу до посла…
Онда креће онај тежи део. Керови са маргине која је и ове нападаче изродила и њихови савезници у средњој струји. Нема ко се није истресо ликујући и правдајући штанглароше. То је поразно и тужно. Јесу они били мањина и то прилично танка али су по природи свог посла јако гласни и напорни и њима увек некако неко подметне мегафон под гронике. Од „он је самозвани новинар“ па до „антифашисти су гори од фашиста“ а све умотано у „нисам за насиље али“. Из неког разлога ме је ово о валидности мог новинарлука највише изнервирало јер ако постоји неко ко јако оклева да се сам назове новинаром, онда стварно то јесам ја. Нисам новинар По Струци. Али сам цео свој живот провео стварајући садржаје разних новина и магазина, сајтова и осталих медија за читање и гледање. Писао, писао, писао, уређивао, видео и пробао ама баш сваки аспект Новина. Укључујући и онај који се бави уличном продајом истих, са све узвикивањем по улици. Али и даље оклевам да сам себи дам звање новинара. Зашто? Мислим да је то зато што ја и даље имам оно старинско поштовање према суштини позива новинарског: Храбрости, вољи и знању да се открива истина и о томе обавесте људи. Оно што сад зову Истраживачким новинарство а уствари је само новинарство. Био сам и то али ређе. Више сам јавност забављао својим опсервацијама базираним на туђем истраживању. Што нас доводи до питања: Треба ли онај ко није баш праааави новинар или новинар уопште да добија штангле у главу или руку, раном зором од оних којима се не свиђа то што пише? Јер, то се покушало рећи. Ја сам доста чврсто убеђен да не треба и не сме.
„Знаш ти шта је он писао о Владици и Светом Овом или Оном! И био је јако вулгаран!“ се онда надовеже. Ох, јесам! Јесам и још ћу. То је проблем са нама који не верујемо у бајке и свете краве. Можемо да пустимо да нас мозак одведе где год логика и истина покажу па онда језик само ради сходно томе. Из неког разлога се очекује да онај ко се залаже за људска права а против фашиста мора бити неки штребер који прича као најдосаднији прилог са ТВ Дневника… Да су тешке речи привилегија наших непријатеља. Онда попизде кад им покажемо да знамо много више речи од њих, па и безобразних. Па онда узимају штанглу и крећу. Не знају да узврате речима више. Ту су поражени. Ако наставе да тероришу и прогањају недужне људе, сазнаће још где су слабији од нас. Ум царује и неће да дозволи да га штанглом проспу по асфалту.
Дашко Милиновић, новинар
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.