Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Пример добре праксе
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

19. 04. 2021.

Аутор: Веран Матић Извор: javniservis.net

Пример добре праксе

Треба јасно и гласно рећи: активности и став Радне групе за безбедност и заштиту новинара након напада на Дашка Милиновића представљају модел како треба да функционише поменута група у случају оваквих напада.

Када се једном успостави овакав стандард, више нема назад. Могуће је само усавршавати постојећи модел на претходном искуству и фокусирати се на превенцију и спречавање да се овакви недопустиви напади уопште догађају.

Кренимо редом: након напада на Дашка Милиновића следила су бројна саопштења новинарских, медијских удружења и коалиција, која су, поред осуде, захтевала и хитну реакцију надлежних инстититуција.

Унисоно је осуђен напад приликом којег је само стицајем околности избегнут трагичан исход: Цензоловка, УНССЋФ (Славко Ћурувија фондација), НУНС.

Очекиване реакције невладиног сектора део су уобичајеног фолклора. Оно што је напад на Дашка Милиновића издвојило јесте промптна осуда премијерке Ане Брнабић, и министарке културе и информисања Маје Гојковић.

Већ су ове реакције биле новитет у односу на досадашње случајеве, када је изостанак овакве реакције представљао кључни разлог за напуштање Радне групе за безбедност и заштиту новинара. Овога пута је и Радна група је одржала хитан састанак сумирајући догађања након  напада. Истакнута је сјајна сарадња полиције и тужилаштва, која је, за само неколико сати, довела до конкретних резултата.

Министар унутрашњих послова је неколико сати након напада обавестио јавност о хапшењу једног од нападача, уз видео снимак његовог лишавања слободе.

Током викенда, јавност је обавештена да се пред Основним јавним тужилаштвом у Новом Саду води поступак против три особе осумњичене за овај напад.  М.Е. (31), из Београда, осумњичен је за подстрекивање на насилничко понашање, а У.С. (25) и Н.К. (24) из Сурчина за кривично дело насилничко понашање у саизвршилаштву, за које је запрећена казна затвора од шест месеци, до пет година.

Тако се ради. То је прави пут за борбу против некажњивости напада на новинаре. То је једини начин како је могуће повратити поверење у инстититуције система које оваквим конкретним делима показују како се треба борити за безбедно окружење за рад новинара и медијских радника. Недавно сам похвалио осуду и брзу реакцију црногорских власти и државних органа, која је уследила након напада на  тамошњег колегу.

Без жеље да истичем сопствену улогу, већ да доградим подацима, документарно, причу о моделу како треба да функционишемо:

Непосредно после објаве о нападу у програму Дашка Милиновића, добио сам поруку колеге из Сталне радне групе за безбедност новинара да Дашко неће принципијелно  да пријави случај. И колега који ми се јавио и ја смо контакт тачке испред новинарских удружења, који у оваквим ситуацијама представљају мост између угрожених новинара и институција, МУП и Тужилаштва.

Назвао сам Дашка, који је био у Ургентном центру и тада је било већ јасно да ће пријавити случај, а ја сам му објаснио процедуру, која може бити напорна, али је неопходна. Од њега сам узео основне информације и позвао генерала Малешића, заменика директора полиције, који је и члан радних група, али је и вршилац дужности начелника Полицијске управе Нови Сад. Преузео је од тог тренутка управљање истрагом. Потом сам обавестио Бранка Стаменковића, заменика Републичког јавног тужиоца, који је потом о случају обавестио тужиоца у Новом Саду, који  је контакт тачка у мрежи за случајеве претњи и напада на новинаре. Тако је покренут механизам који смо изградили у протеклих неколико година. Потом сам обавестио и надлежне, председницу владе, министарку за културе и информисање и председника Србије, јер сам проценио да овај случај захтева најснажнију тренутну и политичку осуду, поред ефикасне истраге. На случају напада на Дашка Милиновића укршта се  напад на новинара, али и напад на антифашистичког активисту. Уследили су резултати: идентификовање починилаца које је почело од брзог скидања снимака камера у околини где се догодио напад. Имамо ухапшеног једног учесника напада, оног који је прскао бибер спрејом односно  сузавцем, како би омогућио ефикаснији напад штанглом по глави Милиновића. Ухапшен је и инспиратор, практично налогодавац… док је други нападач у бекству, а његов идентитет је познат. Сви су дошли у Нови Сад из Београда, то јест Сурчина, са циљем да нападну Дашка Милиновића. Што значи да су и дан раније долазили у извиђање терена, када их је уочио Милиновић. У идеалној ситуацији, како би се максимално искористио успостављени механизам, и да је Дашко пријавио могућу претњу физичким нападом, можда су могли исто да буду искоришћени подаци нпр. камера, и да се, на тај начин, привођењем превенира напад. То је нешто чему треба да тежимо. А то захтева успостављање поверења или бар пренешеног поверења, ако не у институције, оно бар у сопствена удружења новинара, која имају своје представнике у радним групама са институцијама система.

Нема разлога да сада не истакнемо у позитивном смислу све оне које смо оправдано критиковали због одсуства реакције или пасивности током ранијих напада (последњи је био напад на редакцију КРИК-а и Стевена Дојчиновића). Све оно што је уследило након напада на Дашка Милновића, показује да је могуће радити другачије ако постоји политичка воља.

Овакве реакције треба да представљају успостављен стандард, а не изузетак. Тако не бисмо дошли у ситуацију да дође до непремостивих проблема са којима се суочила Комисија за истраживање убистава новинара. Увек је било и биће другачијих мишљења, али поздано знам да је у датим околностима достигнут максимум, на који са правом указује Јелена Ћурувија. Жао ми је што и у случају поменуте комсиије и радне групе, у јавност много више излазе аргументи који нас раздвајају, уместо неспорних постулата којима се међусобно подржавамо и храбримо.

Такав конзистентан приступ морамо да задржимо и у наредној фази, предвиђеној Акционим планом Радне групе за безбедност и заштиту новинара. Фокус на стварање позитивне атмосфере уместо оптужби и тензија треба да нам буду идеја водиља у даљем раду. Зато је досегнут стандард у реакцији након напада на Дашка Милиновића, нешто што ће се убудуће подразумевати. Желим да верујем да ће управо оваква  реакција одвратити многе од могућих покушаја ове врсте.

Пошто  је ово помало нетипичан случај, желим да укажем и на тај други аспект: нападнут је и активиста антифашистичког покрета. Не комунистичког, како се то често повезује. Већ покрета који је настао јачањем профашистичких и неонацистичких група, врло често ослоњених на националистичке покрете, идеје величања сопствене нације као надмоћне, и заговорнике обрачуна, често и коначног, са припадницима народа који се перципирају као непријатељски.

Не само да имам осећај, већ се  може навести и читав низ доказа, да институције државе неонацизам не прихватају као сталну друштвену опасност, као врсту смртоносног канцера, недопустиву, нарочито у нашој земљи која је незапамћено страдала од фашизма… И данас имамо управо прво најављен антифашистички скуп, инспирисан нападом на Дашка Милиновића, а онда дан касније, најављен скуп на истом месту профашистичких организација и покрета. И уместо да се јасно забрани одржавање скупа неонациста, имаћемо ситуацију у којој ће се грађани наћи у некој позицији која антифашисте и фашисте третира равноправно; имаћемо полицију која ће се према једнима и другима понашати исто, имаћемо запаљиву ситуацију  која може да се претвори у сукоб у којем ће иницијатори и ко је први почео бити замаскирани ко зна чим… И спиновања, итд…

И да се вратимо поверењу. Биће га онда када буде јасних, снажних реакција на недопустиве прекршаје, када успоставимо јасне координате о томе шта је то што снажно угрожава слободе, када јасно дефинишемо говор мржње и лажне вести који, сви заједно, прозводе насилну атмосферу. Па потом, јасно дефинишемо насиље и створимо услове да не буде некажњиво.

Ово је, дакле, прича о насиљу оних који са собом носе расистичке идеологије, али и делују на тим основама. О онима којима је насиље идеологија. И о онима који су у једном тренутку фокусирани на непоћудне новинаре, а већ у следећем на научнике, потом на припаднике националних мањина.

Дакле, ово је вишеструка претња на коју се мора тако и одговорити. У новинарсој сфери имамо  неку структуру која може да представља добар модел који сам описао, али нешто слично нам је потребно и генерално, како да  заштитимо  све оне који су у јавном простору изложени говору мржње, претњама, и насиљу. Могуће је, опет, само  ако има и политичке  воље, и ако је не негирамо и минимизирамо онда када се појави. Јер је неопходно да је претворимо у трајно стање.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси