Вести

30. 03. 2021.

Аутор: Јелка Јовановић Извор: Данас

Из досијеа о приватизацији медија: У раљама и на јаслама државе

Којим медијима данас „управља“ држава Србије, прецизније владајућа коалиција коју предводи Српска напредна странка?

И због чега се ни ова власт, као ни пређашње, не одриче јавног удела у власништву над Политиком, одржава на вештачким плућима Танјуг и због чега не пушта Радио телевизију Крагујевац из својих канџи?

Зашто су Вечерње новости уступљене непознатом тајкуну из Смедерева после пуних 27 година приватизације и, напокон, због чега је Телеком убачен као џокер на медијско тржиште, противно законима, иако је и приватизација овог некада јавног предузећа, као и Новости, на списку ЕУ од 24 спорне?

Има још сијасет питања која се намећу када се помене приватизација медија у Србији, како у погледу законитости, тако и у професионалном смислу јер је многе некада угледне задесила трагична судбина пуких пропагандних средстава власти попут Студија Б и РТВ Панчево или гашење као у случају крагујевачке Светлости.

Један је одговор очигледан: власт је законом предвиђен процес довела до бесмисла само да би обезбедила пуну контролу над – јавним информисањем, а медији су у том шкакљивом послу тек нека врста техничке робе.

Актуелна власт је ту „ствар“ довршила, али предходне су јој утрле пут одуговлачењем процеса и минирањем саме приватизације у кључним сегментима.

Примерице, иако је јавно информисање одувек било делатност од посебног друштвеног интереса, првим прописима није сужен круг потенцијалних нових власника, тако су – без намере да се неко занимање потцени! – многи буквално остављени на милост и немилост касапима, дрвосечама, трговцима, накупцима, политичарима.

Ко не верује нека се замисли над питањем Гвоздена Јовановића, купца крагујевачке Светлости: „Четвртком правите новине, а шта радите другим данима?“

Власник који је у првом таласу приватизације медија 2007. приграбио један од бисера српског новинарства са традицијом од 1935. године, пред редакцијом се декларисао као политичар, а није знао ни елементарну чињеницу да се недељне новине припремају и штампају данима раније да би на дан продаје стигле до читалаца!

Уследио је логичан крај – приватизација је раскинута 2011. после вишегодишње агоније и дугог штрајка запослених. И, ево већ деценију не излазе.

У овом уводу ваља рећи још две чињенице – нема евиденције колико је медија „променило власничку структуру“, колико их је нестало, ликвидирано, колико и како опстало, нити колико је новинара и других медијских радника потопљено са бродовима који су се нашли у олуји назови медијске транзиције.

Према доступним подацима у првом кругу приватизоване су 34 махом локалне новине, а крајем 2015, још 79 медија је дато на продају, при чему су неки попут Радничке штампе на концу повучени, јер су била друштвена, а не јавна предузећа и буџашто дати на дражби, са вредним пословним простором и архивом.

Заправо, РШ је до стечаја доведена изигравањем закона – нису давани завршни рачуни – иако је Танјуг том гимнастиком опстајао донедавно, кад је „жиг“ уступљен фирми естрадног уметника Жељка Јоксимовића на десет година, а државна новинска агенција, односно предузеће коначно угашено.

Али, како за Данас каже председник Удружења новинара Србије Владимир Радомировић, где је десет година, ту је и наредних 10, 20…

САПЛИТАЊЕ ОД ПОЧЕТКА

– После битке сви генерали су паметни! Тешко да се може наћи бољи опис оцене исхода изласка државе из власничке структуре медија који је започет пре скоро двадесет година. Од самог почетка опструиран и саплитан у непријатељском окружењу, овај поступак логично има незадовољавајуће исходиште. А тако није требало ни морало да буде – каже за Данас Саша Мирковић, државни секретар за информисање у Министарству културе и информисања у јеку другог приватизационог таласа, а пре тога челник АНЕМ-а.

Он не сумња како „очито нисмо сви делили истоветне пост-петооктобарске амбиције и идеале када смо наивно поверовали да политичари истински желе да не буду власнички и финансијски контролори медија“.

Да је тако, не би се догодило да се иницијални процес приватизације медија неуспешно растегне на скоро шест година у мандату политичара који су се декларативно заклињали у приватно власништво – под условом да се то не односи на приватизацију медијске сцене.

Приватизација медија који су били у власништву локалних самоуправа, АП Војводина и Републике, предвиђена је Законом о приватизацији, а „заказана“ првим постоктобарским Законом о јавном информисању (2003).

Јуна 2005, образлажући измене Закона о јавном информисању, тадашњи министар Драган Којадиновић рекао је да је рок за приватизацију медија локалне самоуправе истекао 21. априла, те да би усвајањем предложених измена ти медији имали још годину дана за пријаве купаца.

Уследило је још неколико законских измена и уступака. Медији на језицима националних мањина су изузети – па је приватизација наводно окончана после новог закона о јавном информисању донетог 2014, али и према Закону о приватизацији који је као крајњи рок за приватизацију друштвеног капитала померио на 31. децембар 2016, с тим што су медији имали годину дана мање.

Упркос томе Политика и РТК су и даље државни, Новости препуштене новом власнику, иако као и у случају Политике нису јасно разрешена међувласничка потраживања на релацији ВАЦ-Милан Беко-Мирослав Богићевић.

– Нисам одушевљен коначним резултатом и то највише због тога што је ово још једна пропуштена шанса наше медијске транзиције. Више од свега ми смета накнадна памет оних који заборављају своје срчано и логично залагање за приватизацију медија у околностима у којима су понуђене алтернативе биле мимикрија за суштинско очување дотадашњих политичких, власничких, финансијских и информативних монопола – додаје Мирковић, уз оцену да је економска криза 2008. докусурила медијску сцену, те да се „на несолидном тлу бројних линија мањег отпора тешко могу градити солидни темељи аргументоване расправе“.

Према његовим речима у завршном таласу приватизовано је само преосталих седам одсто од свих постојећих медија, а оспорава и тврдње о хиљаду отпуштених медијских радника пошто, према подацима у АПР, толико их није било запослено у свих педесет медија приватизованих у последњем кругу.

– Неистина је и да су општински медији били јавни медијски сервиси и бастиони професионалног новинарства. Волео бих да дебатујемо зашто није било више примера попут приватизације РТВ Шабац? Зашто неки други појединци и фирме нису купили понуђене медије од којих су неки продати по симболичној цени? Зашто су многи чекали да постану опозиција да би се тек онда пожалили на до тада опструирани процес медијске приватизације? Зашто се медијски радници нису одважили да по слову закона коначно постану власници медија у којима су неки деценијама радили? Да ли смо ми то веровали више у њих него они у нас – пита Мирковић уз констатацију да је много питања а мало одговора у вези приватизације која, узгред, није била ни боља ни гора него у другим привредним гранама..

НАДМУДРЕНИ

Оцена бившег председника Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашина Обрадовића је директна – Вучић нас је надмудрио.

– Медијском стратегијом из 2011. и сетом медијских закона из 2014, било је решено, барем формално-правно, неколико кључних захтева готово комплетне медијске заједнице. Међу најважнијима су били излазак државе из власништва у медијима, приватизација државних медија и, уместо државног, систем пројектног суфинансирања садржаја од јавног интереса. Ко год шта данас говорио међу представницима новинара и медијских радника владало је умерено задовољство. На тренутак се учинило да је учињен важан корак ка ослобађању медија од државне стеге, успостављање равноправних односа на тржишту и битно смањење утицаја власти на медије – каже Обрадовић.

Како подсећа, Танјуг, Политика, Новости, Студио Б, силесија регионалних и локалних медија, били су абоненти државе која им је обезбеђивала леп и лагодан живот.

– Заузврат, они су били огласна табла сваке власти. Било је време да се раскине тај брак из рачуна. Било је и подозривих, али они су углавном долазили из медија који нису ни по коју цену хтели да се одрекну сигурних примања из буџетске касе.

Но, каже Обрадовић, скупо нас је коштало веровање да ће се есенесовска власт одрећи утицаја на медије.

– И представници међународне заједнице нису крили одушевљење Стратегијом и законима.

Како смо из тог стања дошли до ситуације да данас власт контролише медијску сцену од месне заједнице до телевизија са националном покривеношћу, пита и одговара: – Све оно што је било записано у законима извргнуто је у супротност.

Држава је финансирала Танјуг околним каналима, иако је ова агенција престанком Важења Закона о Танјугу требало да буде угашена; Политика и Вечерње новости ни до данас нису приватизовани у класичном смислу те речи, локалне и регионалне медије су покуповали људи попут Радоице Милосављевића, а пројектно суфинансирање се очас посла претворило у систем који је награђивао политичку приврженост.

Независни и слободни медији су се нашли још у тежој ситуацији него што су били пре тзв. медијске реформе и већина њих се угасила или наставила да животари.

Оцену о злоупотреби пројектног суфинансирања дели и Радомировић, подсећајући да је УНС у то време захтевао да у закон уђе обавеза о два одсто локалног буџета – са изузетком Београда – за суфинансирање, јер би тај новац многим медијима омогућио не само опстанак, него и професионалан рад. И отклон од воље властодржаца, без обзира које су боје.

ФЕНОМЕНИ МИЛОСАВЉЕВИЋ И РТ ВРАЊЕ

Радоица Милосављевић, власник предузећа за производњу пластичне амбалаже Слога у Крушевцу и функционер Социјалистичке партије Србије у том граду, постао је прави медијски могул пошто је у врло кратком времену покуповао више важних медија из порфолија Агенције за приватизацију објављеног крајем 2015: РТВ Крушевац, РТ Крагујевац, ТВ Пирот, РТ Брус, Центар за информисање Нови Кнежевац, ТВ Пожега, РТ Димитровград и РТ Панчево. Према подацима о пословању Слоге и других фирми Милосављевић није поседовао капитал за трансакције, а спекулисало се да медије купује за рачун утицајног суграђанина из СНС-а, сада шефа БИА-е Братислава Гашића, чија породица има раширен медијски бизнис.

Да тајна није тајна показало се кад је постао један од 27 чланова конзорцијума који је даровао службени простор СНС-у на Новом Београду новембра 2017. године.

Нонсенс је да је, примерице, у случају ТВ Цариброд на првом локалном конкурсу за пројектно суфинансирање Милосављевић готово надоместио „цех“ који је дао за ову телевизију.

Посебан пример је приватизација РТВ Врање, чијих је 16 запослених успело да прво убележи 33 одсто власништва, а потом у дугом ходу кроз институције, постану готово апсолутни власници, пошто део од 0,00001 одсто има Акцијски фонд.

Радомировић наводи РТВ као добар пример ангажовања самих запослених на одбрани својих права, пошто су сви запослени имали право на трећину фирми, али то нису користили. Многи из наивног уверења да ће их уздржавање од таласања сачувати тамо где јесу.

Кључно, међутим, у читавој причи јесте да се приватизација медија свела на приватизацију утицаја и моћи, а да се лајт мотив читавог процеса, јавни интерес и интерес грађана, изгубио потпуно.

РТК, изузетак који потврђује правило

Према речима некадашње директорке РТК Јованке Маровић Николић, сада власнице портала Глас Шумадије, приватизација ове куће три године тапка у месту, откако Радоица Милосављевић није успео да испуни законске услове, па је приватизација поништена.

Но, иако је РТК практично у државном власништву, не боли их глава пошто је у буџету Града ове године за њих издвојено 50 милиона динара кроз субвенције, што прописи не дозвољавају и што је пет пута више него што је први пут расписаним конкурсом за пројекте предвиђено суфинансирање.

Како се види из приложеног графикона у периоду 2015-2019. из буџета Крагујевца за РТК је издвојено безмало 195,5 милиона динара.

– Прича о РТК није само слово о стављању у неравноправан положај свих других крагујевачких медија, већ и стављање у други план грађана. Нема дебата, не само политичких, већ ни о једној важној теми за грађане, који финансирају плату директорке која је већа од зараде градоначелника. Можда је још важније питање шта је са архивом једне од некада најзначајнијих РТВ станица јужно од Београда? Јер тонски, видео записи и фотографије могли би једног дана да буду вредна историјска грађа за некога ко ће писати историју Крагујевца. Под условом да су сачувани и да се у њиховом чувању није руководило политичким интересима – каже наша саговорница.

Распон зарада у РТК је од 58.000 до 147.200 динара.

Јованка Маровић Николић подсећа и да је „у годишњем програму пословања РТК, који су усвојили одборници Скупштине Крагујевца, изнета и ‘самооцена’ да је ово једина медијска кућа у граду која производи и емитује само проверене и тачне информације, чим је другим медијима пресуђено да су неодговорни и непрофесионални“. – Занимљиво да приликом усвајања програма пословања, крајем децембра прошле године, није реаговао нико од одборник/ица на ове оцене – каже она.