Вести

02. 03. 2021.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Цензоловка

Медијско описмењавање: Треба ли нам школа за информациону писменост?

Очарани идејом о свеопштем медијском описмењавању, које ће нас научити како да разликујемо истину од лажи у свемоћним таблоидима и телевизијама, на свеприсутним фејсбуцима и твитерима, заборављамо да то није нимало једноставно извести без – знања, без чињеница. Наша урођена сумњичавост без њих је само још једна лаичка и племенска пристрасност, предрасуда, стереотип или теорија завере

Борба против дезинформација и тзв. лажних вести данас се води на многим фронтовима. Од разних и одважних fact-checking медијских операција, преко влада, министарстава и дубоко забринутих европских институција које издашно пишу и пилотирају своје стратегије, све до компанија попут Твитера које и америчким председницима трајно суспендују налоге када ови дезинформишу јавност.

Међутим, шта мислимо о томе да се боримо, штитимо и лечимо некако – превентивно? Није ли школовање отприлике као масовна вакцинација која у становништву ствара антитела на виралне дезинформације? Другим речима, зашто не бисмо пробали са – образовањем?

Још средином седамдесетих година библиотекари уводе концепт информационе (или информацијске) писмености. Једноставно речено, у питању је способност или вештина да ефикасно идентификујемо, пронађемо, проценимо и уопште користимо – информације. Ова писменост се понекад назива и медијска или дигитална писменост, а у блиској је вези и са вештинама критичког мишљења.

Узгред, информациону писменост не треба бркати са оном информатичком (а која се односи на коришћење рачунара). Дакле, уместо претеране регулације и мрске цензуре у јавности, зашто не бисмо једноставно школовали или научили грађане како да разликују информације од дезинформација, оне стварне од оних лажних вести? Звучи секси, зар не?

Да бисмо информационо и/или медијски описменили грађане, са тим просвећивањем свакако ваља почети што раније. Значи, у школи. Неки планови и програми овог типа већ увелико постоје. На пример, Италија је 2017. увела „препознавање лажних вести“ у свој национални курикулум, односно као пилот пројекат у чак 8.000 средњих школа. Ученици по школама тада штребају како да проверавају изворе разних медијских садржаја, да раскринкавају дезинформације и томе слично.

Затим, у Великој Британији новинари ББЦ-ја од 2018. започињу сарадњу или гостују у око 1.000 средњих школа, такође подучавајући адолесценте како да препознају лажне вести. Организују чак и некакав путујући шоу (назван Reality Check), а који ће да пристиже у школе и да медијски и дигитално описмењује на просветитељску ползу човечанства. Директор ББЦ-ја Џејмс Хардинг тада изјављује и да „никада није било важније да млади људи развију своје критичко мишљење, да буду медијски писмени, и да стекну вештине разликовања лажи од истине“.

Најзад, у Финској и фамозном јој образовном систему деца се припремају за борбу са лажним вестима – још у основној школи. На пример, педагошки користећи бајке о лукавим лисицама које слаткоречиво варају друге животиње по масовним медијима. Информациона писменост и критичко мишљење постали су основа националног курикулума у Финској још 2016. године, па се тако на часовима математике изучава и како се манипулише статистиком, на часовима историје анализира се и политичка пропаганда, на часовима матерњег језика препознаје се злоупотреба језика у масовним медијима итд. Узгред, ова стратегија је покренута пред изазовом пласирања лажних вести из суседне Русије. Пренео је и Н1.

Супер за сада или со фар, со гоод. А да ли је заиста? Сви ови пројекти охрабрују и представљају кораке у добром правцу. Али је (критичко) мишљење овог социолога и колумнисте да они – нису ни изблиза довољни. Зашто?

Како у изврсној, па и на српскохрватски језик преведеној студији Замке перцепције (Дерета, 2019) сведочи професор јавне политике и некадашњи директор ИПСОС-а Боби Дафи, својевремено је био водио инспиративан разговор са једним владиним статистичарем и (анонимним) професором који се професионално бави погрешним перцепцијама и кривотворењем статистика. Убрзо су почели да разговарају и о потреби за информационом писменошћу и критичким мишљењем, а које би се тада изучавали као предмети у школама. Његов одговор ваља пренети у целини:

„Сматрао сам да постоје три начина како да остваримо неку друштвену промену. Кроз промене у школском плану и програму, кроз веће ангажовање политичара, или кроз фокус на медије. И, прво сам пробао да утичем на политичаре и на медије. Нека ти ово да представу о томе колико је тешко утицати на школски план и програм.“

Слично томе, амерички професор психологије Данијел Вилингам још 2007. објављује рад „Критичко мишљење: Зашто се тако тешко поучава?“. А његов одговор? Напросто, па зато што је тешко мислити критички. У питању није процес који нам долази природно и лако, јер људски мозак није толико еволуирао да мисли, колико да – не мора да мисли.

Нобеловац Данијел Канеман о томе сведочи у фантастичној (и такође преведеној) студији Мислити, брзо и споро (Хеликс, 2019). Наиме, много чешће „мислимо“ брзо, инстинктивно, из стомака или препона, уместо критички, рационално, аналитички и споро. Школски програми који поучавају информациону писменост и критичко мишљење зато се не боре само са хектолитрима дезинформација на интернету. Већ и са милионима година еволуције човека као релативно пристрасне, конформирајуће и ирационалне животиње.

Из тих разлога, када су у Сједињеним Државама поодавно уведени поједини пројекти образовања за критичко мишљење, њихови резултати или исходи учења били су поражавајући. Да, ученици су на часовима били поучавани како да разматрају две стране у сваком мишљењу, како да трагају за логичким грешкама, како да проверавају чињенице и томе слично. Али у оном стварном животу или ван учионице – остајали су једнаке жртве дезинформација, лажних вести, обмана и лажи. Деценије образовања за разне информационе, медијске, дигиталне и сличне писмености (па и за тзв. мета-писменост) нису спречиле младе (и данас одрасле) људе да прихвате баш оне дезинформације које им когнитивно одговарају и емотивно пријају.

Као што то и сваки родитељ добро зна, васпитно убеђивање младих људи путем некакве логике и чињеница – најчешће је крајње узалудан посао. А исто је и са ама баш свим људима на кугли земаљској. Када нас суоче са информацијама које се супротстављају нашим укорењеним веровањима, ставовима и вредностима – ми радије одбацујемо те информације уместо да мењамо наша веровања, ставове и вредности. И нема тог образовања за информациону писменост које ће то (једноставно) да промени. Пред изазовом нелагодних информација, само се додатно укопавамо у своје идентитетске ровове. Каква писменост, какво мишљење, какви бакрачи.

Проблем са образовањем за информациону писменост јесте и тај што ученике неретко третира једино као пасивне и наивне конзументе информација. Као сунђере, а не као сапијенсе. Или као особе које ће, само уколико их адекватно (пре)васпитамо, магично користити медијске и друге информације на један разборит, рационалан и сувисао начин. А неће.

Уосталом, старо је правило: ако желимо да огадимо неку ствар младима – само направимо школски предмет од те исте ствари. Сваки школски план и програм ће остати неуспешан уколико се састоји једино од предавача који нешто брбља и труби испред школске табле, те уџбеника по којем ученици шкрабају флуоресцентним маркером.

Напросто, и те како је могуће добити петицу из предмета о медијској и информационој писмености у учионици или школи – и остати медијски и информационо неписмен у оној много сложенијој друштвеној реалности. Крајње су различити контексти домаћих задатака из уредних уџбеника и радних свезака, и контексти медијског блата и мочвара на интернету.

Свако знање се активно конструише, а не пасивно преноси. Знање није лист папира, поморанџа или упаљач који се просто додаје из руке у руку, или са школске катедре у школске клупе. Да би се заиста запатило у умовима деце и омладине, знање мора да провоцира и да заинтересује ту децу и омладину. И тек затим може да направи озбиљну промену у самом бићу ученика или особе.

А то је већ изузетно тежак и компликован задатак, и о којем се расправља још од Сократа и Платона до данас. То јест, у питању је много комплекснији посао од пар згодно апдејтованих курикулума за медијско описмењавање спроћу лажних вести са Фејсбука у некаквој Италији и Енглеској. Па чак и у пословичној Финској, у којој је хладно, али зато образовни стандард.

Међутим, не треба очајавати. Нити одустајати. Ефикасно поучавање или едукација из информационе писмености и критичког мишљења можда није довољна вакцина спроћу грешног људског ума. Оног који је природно склон логичким погрешкама, когнитивним пристрасностима, па и прослављању сопственог етничког или политичког племена насупрот чињеницама. Можда је образовање само – прва доза вакцинације, да употребимо ту јефтину коронашку метафору? Свеједно, ваља критички мислити и о – критичком мишљењу.

Ваља охрабрити све школске планове и програме за информационо, медијско, дигитално и/или критичко описмењавање, а који упадљиво не постоје у нашој Републици. Али они не смеју да буду усредсређени једино на просте техничке вештине о томе како разликовати поуздане и непоуздане изворе информација, или како функционишу алгоритми на друштвеним мрежама. Или на поучавање да у потрази за информацијама, ето, понекад треба кликнути и на ону другу страницу Гугла.

Деца то знају, баш као што знају и да децу не доносе роде. Курикулуми за информациону писменост не смеју да заличе на још једну предвојничку обуку, или на одбрану и заштиту против фејк њуза као најновијег спољашњег и унутрашњег непријатеља. Већ морају да, прво, социолошки разматрају и односе друштвене моћи, неједнакости, политике и власти, као и да, друго, разматрају психолошке механизме који нас чине толико склоним лажним вестима са насловних страна моћних таблоида.

Другим речима, много је важније образовати децу и омладину како да препознају своје когнитивне, емоционалне, идентитетске и трибалистичке пристрасности, да не би наседали на дезинформације и лажне вести. Уосталом, информациона писменост је океј, али где се деде она стара, добра – писменост?

Никада се у потпуности нећемо отарасити дезинформација, јер оне постоје од када постоје и информације. Да ли то онда џаба кречимо (зидове наших учионица и њихових школских програма)? Па, џаба кречимо уколико критичко мишљење и информациону писменост сматрамо за некакве баналне, просте и обичне вештине које је могуће научити једноставно као и читање и писање. И које ће затим ученици комотно примењивати у фамозној пракси, односно у разним контекстима, онако као и обичну писменост – од читања поезије у читанкама, преко читања мејлова, до читања списка састојака на етикети шампона или нуспојава на папирићу из кутије лекова.

Најзад, уколико је информациона писменост вештина која се тако једноставно „преноси“ – тада би и учитељи, наставници и професори били „имуни“ на дезинформације и лажне вести. А Фејсбук и резултати избора су нам сведок да нису.

Ако је веровати Декарту и Хјуму, сви ми, људи, већ природно сумњамо у све и у свашта. Али да бисмо тада заиста мислили критички, као и да бисмо писмено процењивали информације, требају нам и – чињенице. А као да смо на њих заборавили у међувремену? Треба нам – знање. У супротном, наша урођена сумњичавост само је још једна лаичка и племенска пристрасност, предрасуда, стереотип или теорија завере.

Без чињеница или знања, наша сумња, скепса или критика информација само су најобичнији и јалови цинизам. Управо зато, уместо најновијег и готово нарајцаног фокуса на разне вештине свега и свачега, хајде да не испустимо из ума и оне старе, добре – чињенице. Да, на те мрске и школске научне чињенице о природи и друштву, о себи и о свету. Чињенице су и даље важне када је реч о медијима, о школи, као и о нашој колективној информационој (не)писмености.