Вести
01. 03. 2021.
Правда за новинара – могу ли институције да заштите слободу медија?
Други основни суд у Београду осудио је у уторак Драгољуба Симоновића, некадашњег председника београдске општине Гроцка, на четири године и три месеца затвора због организовања паљења куће новинара Милана Јовановића.
Како је пренео портал Раскрикавање, судија Славко Жугић је том приликом изјавио да је штета коју је Јовановић претрпео преко 4,1 милион динара, али да му је пре свега повређено право на дом, једно од основних људских права према Европској конвенцији.
„Њему није запаљена јахта и викендица на Космају, него кућа у којој није могао спавати следеће ноћи. То је довољно да се ово сматра тежим делом јер су остали без дома“ – рекао је судија.
Новинарска удружења и Репортери без граница поздравили су ову пресуду а према писању Цензоловке аплауз се чуо и у самој судници од стране оних који су суђење све време пратили – пре свега колега новинара.
Сам Милан Јовановић је такође био задовољан стављајући нагласак на већи смисао у целој ствари.
„Жао ми је што ми се ово догодило, али с друге стране прихватам да будем жртва, да вама млађима сутра буде боље у вашем раду, да не морате да стрепите за оно што радите“ – изјавио је он.
А пратећи судски процес, утисак је да је био мучан. Покушаји одуговлачења поступка, свађе адвоката са судијом, ниподаштавање Милана и ценкање око вредности уништених ствари (као да неке ствари попут фотографија могу да се купе новцем) само су неке од тактика које су примењиване. Дошло је дотле да је судија Жугић, који је иначе пред пензијом, најавио покретање правног поступка ради „његове личне заштите и заштите части суда“.
Пресуда је првостепена и још има времена да се „преокрене“. Свакако то не би био први пут да се деси. Тако је рецимо и након неколико деценија, колико је случај Ћурувија чекао на бар некакво разрешење, та пресуда пала а суђење почело испочетка.
Међутим, чак и оваква пресуда, неправоснажна, ипак даје некакву наду новинарима који се својим послом баве у Србији. У атмосфери у којој се гнев грађана према политичарима, из власти или опозиције, редовно пребацује на саме медије стварајући од њих учеснике у политичкој борби. У атмосфери у којој је према подацима НУНС-а, 2020. пријављено трипут више физичких напада него годину пре тога и 14 напада на имовину за разлику од 2019. када је пријављен само један. У ситуацији када свако опијен анонимношћу и лажним осећајем недодирљивости на друштвеним мрежама мисли да има слободу и право да новинарима прети и упућује најгнусније увреде.
Е у таквој атмосфери, један новинар, до јуче мало познат широј јавности, дочекао је бар некакво задовољење правде у поступку који се водио против некадашњег функционера владајуће и најмоћније странке у Србији. Кажем бар некакво јер траума коју су преживели Јовановић и његова супруга пратиће их вероватно до краја живота. Јовановић тренутно има двадесетчетворочасовно полицијско обезбеђење, а како сам каже, његовој жени је здравље нарушено и има срчане и психичке проблеме. Иако је две године након паљења кућа обновљена, њихови унуци се још увек боје да дођу код бабе и деде.
Ово је, чини ми се, понајвише подстрек за новинаре који су скривени од очију јавности, чији рад не одјекне на друштвеним мрежама и не „врти“ се по другим медијима. Они се свакодневно боре да извештавају о ономе што сматрају да је важно и истражују ствари које многи не би јер како да се замераш у окружењу у којем се сви знају, у којем су ти они о којима пишеш комшије или их срећеш сваки дан на путу до посла. Како да пишеш о локалним моћницима, било да су на власти или да су њој блиски, ако ти је једина заштита подршка колега која је често кратког даха.
Због тога је важно да институције функционишу и стану у заштиту таквих људи, да са једне стране њима дају ветар у леђа да наставе да се слободно баве својим послом, а са друге, покажу како ће проћи они који их у томе спречавају и угрожавају.
А важно је и да новинари препознају важност сваког оваквог случаја, јер делом је и захваљујући њиховом извештавању извршен притисак да овај напад не буде само један у низу оних који су гурнути под тепих. На крају крајева, новинарска солидарност је пун сјај добила када је Милану, уз помоћ колега и организација обновљена кућа.
Ово суђење нам је свима било важно као да смо и ми жртве, а не само Јовановић.
Управо зато што, потенцијално, сви ми то заиста јесмо.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.