Вести

25. 02. 2021.

Аутор: Бранко Чечен* Извор: Цензоловка

Медијска магарад и зелена трава

Немојте рећи да вам је свеједно да ли су вести које сви прождиремо као махнити тачне, комплетне, актуелне и заиста важне. Јер, стварно нису више „заиста важне“, то су биле раније. Сада у драматично већем броју случајева чине разлику између нечијег живота или смрти. Не верујете? Прочитајте извештај Ројтерсовог института за изучавање новинарства који најбоље објашњава стање новинарства на планети погођеној пандемијом

Годишњи извештај о стању дигиталних медија Ројтерсовог института за изучавање новинарства, и иначе чисто злато, а први који је заиста захватио период великог поремећаја живота и постојања на нашој планети, па и медијског рада и утицаја, најзад је стигао.

Претходни је, фрустрирајуће, рађен у „нормалној“ години, а изашао када је епидемија била једина тема на свету. Аутори су додали брзометну анкету, како би га бар мало актуелизовали, али заиста корисни подаци стигли су тек сада.

Ако бисмо рангирали налазе извештаја по очекиваности, свакако нас неће изненадити да је пандемија и тако брзу селидбу медија на интернет и друштвене мреже учинила очевидно неопходном, па тиме и још бржом.

НИК ЊУМЕН

Аутор Годишњег дигиталног извештаја Ројтерсовог института за изучавање новинарства је Ник Њумен, и то ради још од 2012. године. Овог пута, аутор је у погледу њихових очекивања од развоја медија и индустрије интервјуисао 234 лидерке и лидера индустрије из 43 земље. Институт је истраживање спровео уз помоћ Google News Initiative.

Брза реакција на промене

Више од три четвртине свих испитаних лидера у индустрији већ је покренуло своје медије у том правцу, у којем и јасно виде будућност. Иако та будућност у светлу економске кризе која се крчка под површином планетарне економије вероватно за многе није светла, или је уопште и нема, тиха је утеха да је кредибилно новинарство на већој цени него раније.

Па опет, промењене навике и потребе конзумената информисања у свету тек ће ове године, заправо, показати колико су трајне и фундаменталне. Медији, међутим, немају времена за чекање на дугорочне статистичке показатеље. Брза реакција на промене за многе значи разлику између живота и смрти.

Оријентација на интернетско оглашавање и претплату само је логична последица драматичног мешања виртуелног и стварног света. Медији који се ослањају на штампу и емитоване рекламе суочавају се са новим процесима оптимизације, смањивањем трошкова и – отпуштањима. То неће помоћи квалитету њиховог новинарства, а то значи ни корисницима њиховог садржаја.

Велике платформе су се најзад сетиле да размисле о границама слободе изражавања на њиховим, финансијски врло плодним, пољима. Уз намерно одсуство осврта на питање правовремености скорашњих, много конкретнијих регулаторних мера у односу на раније, углавном козметичке, као и на то шта је морало да се догоди да нешто озбиљно предузму, те колико су и те нове мере адекватне, рецимо само да треба да очекујемо још снажнију и систематскију регулацију садржаја на друштвеним мрежама и интернету уопште, свуда у свету.

Дебата о подели колача

Наравно, великим платформама су у овом процесу одлучивања помогле и развијене државе које су, у сусрету са директном опструкцијом покушаја да изађу на крај са пандемијом, најавиле да ће саме некако покушати да регулишу садржаје на интернету, и обезбедити боље финансирање кредибилним (дакле неопходним) медијима, па и од стране великих платформи, које медијске садржаје користе без финансијске надокнаде.

Од законских и других решења којима би део зараде платформи био враћен медијима који су садржај створили, платформе се, пандемија или не, бране и рукама и ногама. Тест-сукоб Фејсбука и Аустралије, који је управо у току, треба помно пратити како би се видели могући правци решавања овог проблема, али су активности извршних и законодавних власти толико озбиљне да је сасвим извесно да ће промена заиста и бити – парламенти се ретко упуштају у вишегодишње формулације закона који неће бити у некој форми изгласани, а више таквих поступака је у току, у САД (домовини великих платформи), ЕУ (најнапреднијој у овој игри) и поменутој Аустралији.

Сви остали пажљиво посматрају шта ће се догодити, како би донели своје одлуке.

У исто време, Фејсбук је одлучио да стимулише (и финансијски) кредибилне медије и њихове производе. Сам гест је позитиван и може га се модификовати у нешто ефикасније и раширеније међу великим платформама, а како сада стоје ствари са преговорима у Аустралији, сасвим је могуће да ће то бити део пакета решења надокнаде за рад новинара и уредника на многим местима у свету.

Одмах се, дакако, отворила и дебата о расподели колача. У овом истраживању, на пример, док половина (48%) испитаних сматра да би само мали број „квалитетних“ организација требало да добије новац, око трећине (32%) сматра да би новац требало распоредити на основу тога колико је чијих производа доспело до мрежа, а то значи и равномернију расподелу.

Исплате само одређеном броју медија би можда довеле индустрију у ситуацију сличну европском фудбалу и повлашћеним великим клубовима који владају Лигом шампиона без икакве, ма и филмске шансе за мање организације да значајније расту и напредују у погледу квалитета информисања.

Сви се, међутим, слажу у једном – велике платформе могу и треба да учине много више у подршци добром новинарству које тако лакомо (и бесплатно) користе.

А кад талас запљусне Србију…

Биће посебно забавно видети шта ће (ако ишта) урадити Србија у том погледу, једног дана, када овај талас запљусне и наше мало острво. Власт ће бити у позицији да преговара о финансијском оснаживању медија које систематски и немилосрдно маргинализује и више или мање дискретно уништава већ годинама. Једва чекамо да видимо како се Ана Брнабић и Синиша Мали боре за финансијско оснажење истраживачких новинара и независних медија. Живи нисмо.

До зелене гране (прихода од великих платформи) дуг је и неизвестан пут и магарад која не желе да липшу (медији) окренула су се рекламирању на интернету и разним видовима претплате. За ова два извора новца, свима је, пре само пар година, било јасно да могу да одрже само мале медије са ограниченим утицајем, и то у богатим друштвима са вишком новца и слободног времена у грађана.

Пандемија их је, међутим, не само промовисала у кудикамо исплативије видове стицања прихода (због веома значајног повећања броја корисника интернета у сврху информисања) већ у много случајева и – једине на располагању.

А то већ одлуке о изворима финансија чини много лакшим, ако не и пријатнијим. Ево и примера – ове године је 76 одсто испитаних лидера индустрије вести навело претплату као веома важан извор прихода. Прошле године проценти су били отприлике једнако распоређени, али у обрнутом смислу – већина је претплату видела као мање битан модел финансирања.

Време је да разговарамо о вештачкој интелигенцији

На крају релативно тужног пописа најважнијих проблема и праваца развоја медија који треба да информишу грађане света неспособног да изађе на крај са неколико вируса, али сасвим у стању да се сатре нуклеарним ратом или самонанесеним климатским променама, из прикрајка се намеће вештачка интелигенција.

Запањујући напредак на овом пољу развоја информативних технологија у комбинацији са светском кризом извео је АИ (artificial intelligence – вештачка интелигенција), како каже аутор ове студије, „из истраживања и развоја у редакције“ и то без адекватне јавне дебате и безбеднијих форми тестирања, а камоли ичега налик на задовољавајућу регулацију. Као извор уштеде, АИ је очигледна алатка за којом ће посегнути испрва ретки, а касније сви, како то увек и буде. Време је да разговарамо о томе. Пре него што буде касно. Као са говором мржње и теоријама завере на интернету, на пример.

Јер, када велике платформе, свикнуте на лак новац, буду бирале између производа рада живих људи који треба да плате, и аутоматски генерисане вести… Мислим да сви знамо за шта ће се одлучити.

На крају крајева, учесници у истраживању великом већином сматрају да ће АИ донети корист великим медијима који ће моћи да је приуште, што ће бити још један ударац за мале и локалне медије.

Забринутост за добро новинарство

Занимљиво је и како испитивани лидери индустрије виде будућност. Што се тиче преживљавања, 73% су мирни у погледу будућности својих компанија, али само 53% и у погледу – доброг новинарства. Као разлоге за забринутост, већина наводи раст количине дезинформација у јавној сфери, нападе на новинаре и финансијску (не)одрживост малих и локалних медија, за које сви знамо да су камен темељац сваког информативног новинарства.

Поверење новинара у политичаре доста се јасно види из страха испитаника од могуће злоупотребе државних борби против дезинформација, односно строжих рестрикција слободе говора под таквим изговором. Не само да је потпуно извесно да ће земље као Русија и Кина, али и чланице Европске уније као Мађарска и Пољска наставити да дистортирају законски оквир, политичке праксе и друштвене норме како би сузбиле слободу изражавања, већ је сасвим јасно да ће се сличне мере појављивати и у развијеним демократијама. Добар пример је Француска, у којој је донет закон о ограничавању, практично забрани, снимања полиције на задатку.

Скок свести о значају кредибилног новинарства и једновремени пораст његовог сузбијања, иако наизглед збуњујућ, заправо је једноставна реакција свих који желе да сакрију своја посла од јавности.

Реакција политичког сектора на све боље новинарство увек је настојање да се оно сузбије на овај или онај начин, ма колико политичарска уста била скаредно пуна „важности слободе штампе за демократију“.

Колико год се чинило депласираним драмити око медијских слобода у време помора, важна је то тема. Затворени у куће, са много неизвеснијим животним веком и потпуно промењеним погледом на истинске вредности у животу, немојте рећи да вам је свеједно да ли су вести које сви прождиремо као махнити тачне, комплетне, актуелне и заиста важне. Јер, стварно нису више „заиста важне“, то су биле раније. Сада у драматично већем броју случајева чине разлику између нечијег живота или смрти.

Зато је важно да проучавамо како се дигитални медији мењају и да дамо све од себе да их сачувамо. Због будућности свакога од нас. Чак и неизлечивих теоретичара завере. Чак и за њих, кредибилно информисање је једина шанса за нормалнију будућност, а ако не, онда нешто за шта ће да нам објасне да смо будале што му верујемо.

* Аутор је директор Центра за истраживачко новинарство Србије