Вести
29. 05. 2012.
Нека Јакшић докаже тврдњу
Бошко Јакшић у свом тексту „Челична јутра” („Политика”, недеља 27. мај) између осталог каже...
Бошко Јакшић у свом тексту „Челична јутра” („Политика”, недеља 27. мај) између осталог каже, у контексту улоге медија које демократе наводно „систематски стављају под своју контролу”, како моја маленкост (у друштву још неких непоменутих поименце, али поменутих тако да се препознају) „све по упутствима газде, није научила лекцију из Милошевићевих времена: претерана контрола медија се пре или касније олупа о главу наручиоцу послушности”.
Жао ми је што Бошку на овај начин одговарам, али чини ми се да ово што је написао заслужује да се јавно демантује. Не само због садржаја изреченог, већ и због чињенице да је то написао новинар кога лично и ценим и чије мишљење понекад уважавам.
У цитираном делу остало ми је нејасно да ли Бошко има проблем са наводном појавом да „контролишем” медије, или да их „претерано контролишем”, јер би читалац могао да закључи да контрола постаје проблематична тек кад постане претерана.
Претпостављам да је то само случајна трапавост која доприноси осећају да је поменута тема једно од општих места у кафанским политичким ћаскањима уз преподневни дупли виски са три коцке леда, више него што може бити плод било каквог озбиљног промишљања.
Кад сличну, или идентичну неистину каже Љиљана Смајловић, деманти и није потребан јер је потпуно јасно да она такве ствари изговара извршавајући свој партијски задатак, као и због личног анимозитета везаног за неке догађаје из прошлости.
Кад Александар Вучић небројено пута изговори ову исту лаж, он то ради јер је блаћење људи његов највиши политичко-цивилизацијски домет, па ме то нити чуди, нити тангира.Кад је и кандидат за председника Србије Томислав Николић у изборној кампањи у неколико наврата ову научену мантру јавно поновио, ни то ми није било нарочито изненађујуће.
Чак ни чињеница да је током кампање, од стране двојице руководилаца СНС-а, све то бивало појачавано и допуњавано помињањем „фашистичке, хитлеровске и гебелсовске пропаганде” којом се ја (скупа са својом „кликом”) наводно служим, није ме нарочито узнемирила. Имао сам такав осећај: с обзиром на то ко ми каже и не љутим се.
Међутим, њихово је стање прогресирало, следиле су индиректне и директне оптужбе за криминал, злоупотребу положаја, некакве приватизације и питај бога шта још све, да би Вучић у другом кругу избора јавно устврдио да сам ја онај који је у друштву са још некима „осмислио и организовао незапамћену изборну крађу”. (Уколико је то тврдио и г. Николић, у шта овог тренутка нисам сигуран, извињавам се што га овде неправедно изостављам.)
Те оптужбе изговаране на митинзима и у медијима, у мени су изазвале изузетно велики душевни бол и нанеле ми огромну штету, а пошто су биле изговаране јавно, у атмосфери најављиваног насиља и могућих сукоба, оне су представљале веома озбиљну претњу за безбедност моје породице и мене, јер су сваком огорченом навијачу СНС-а могле да послуже као јасан позив да слободно узме правду у своје руке. И представљају то још увек.
Због тога ћу г. Николића и г. Вучића тужити суду.
То ће бити одлична прилика да они, ако се не сакрију иза својих имунитета, изречене оптужбе лепо докажу и да тиме покажу да читава она представа није била најобичнија превара. И биће прилика да се апострофирани кривац за озбиљно кривично дело какво је крађа избора, ако се оптужбе докажу, адекватно казни. Међутим, то ће бити и добра прилика да они који са таквом лакоћом клевећу, оптужујући лажно политичке противнике за најгоре ствари – једном и одговарају.
Извињавајући се због ове дигресије, враћам се на Бошка Јакшића.
Дакле, пошто је и он, у хору са Смајловићком, Вучићем и Николићем, запевао исти бесмислени сонг, имам потребу да га демантујем. Ако неко заиста мисли да ја „контролишем” уреднике који су током свог новинарског живота пребацили преко главе и преживели Милошевића и све његове сатрапе, у које рачунам и некадашњег по злу познатог министра информисања Вучића, па онда све оне потоње мрачне ликове који су остављали, и још увек остављају, трагове (који им смрде нечовјештвом) по српској медијској сцени, онда тај или нема најбољи контакт с реалношћу, или има неки свој мотив због кога приступа хору са оваквим калибром певача.
Сваки пут када се таква лаж каже, она осим што увреди моју маленкост и пар других људи за које Вучић и Николић тврде да чине нашу „хитлеровско-гебелсовску криминалну банду”, увреди и све уреднике штампаних и електронских медија, од којих већину чине угледни људи несумњивог личног и професионалног интегритета, јер их ставља у позицију марионета и послушника.
Зато сам понекад зачуђен што они мирно слушају те неистине не осврћући се на њих и дозвољавајући да тако падне сенка на њихов професионални рад.
Не видим шта је проблем да кажу ако их ја или било ко од оних који се помињу контролише, цензурише или притиска. Шта је проблем да Бошко Јакшић напише и изнесе чињенице и докаже своју тврдњу?
Овако како је то урадио, наноси штету и себи и „Политици”.
На крају, али не и напослетку, наноси је и мојој маленкости, због чега молим да се овај мој деманти објави.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.