Вести
27. 01. 2021.
„Исконска жеља за позледом жене“
Често се дешавало да у Б92, а и у другим институцијама у којима сам био ангажован, будемо провучени кроз блато, са грозним дискредитацијама и претњама, када се заложимо за жртве било да су то жртве ратова, педофилије, када смо штитили слабије, када смо тражили правду...
И најчешће је био у питању врхунац лицемерја јер је било потпуно јасно да се нама говори оно што нападач мисли о жртвама, слабијима… али због кукавичлука не сме то директно да каже, већ то чини преко нас који смо пренели причу.
Данас се то догађа најангажованијим активистима који представљај снажну подршку девојкама које сведоче о злостављањима и силовањима којима су биле изложене.
И онима који желе да поставе слику у шири план, да сведоче о масовности сексуалног злоставаљања, педофилије, културе сексуалног и сваког другог подчињавања жена и мушкараца, деце од стране силоватеља, насилника…
Наводим само један пример који је прошао поред јавности изигнорисан. Биљана Србљановић написала је пре неколико дана на свом фејсбук профилу:
„данас сам гостовала на н1, говорила о насиљу над женама и младим девојкама и представила платформу коју смо управо направили, заједно са студентима, на мом факултету, која омогућава пријаву сваке врсте насиља и непримереног понашања професора према студентима.
део сам те групе која ради на платформи, паралелно се бавим својим основним педагошким радом у овом тешком моменту.
ово доле је огромна већина коментара на мој наступ, на званичном фејсбук профилу наше најозбиљније тв станице, дакле, нису у питању таблоиди и треш медији и није у питању мој лични профил, већ страница медијске куће. ево о чему говорим, кад кажем да силовање, понижавање, вербално насиље и исконска жеља за позледом жене, код нас представља апсолутни мејн-стрим.
ПС: ако вам је мрско да читате, издвајам најупечатљивије:
„ову ни мика није хтео“, „фукса, кучка, курва, клошарка“, „збабила се, пропала, копни, смрди“, „наркоманчина и четникуша“ – то је о мени, а много значајније „афера је напакована да би упропастиле успех и упис младјих и лепших“, „тресла се гора“, „ко га примио тај је победник“, „вештачки створена афера гракћу у један глас, сви на прст у гузу са овом влашћу“, „глумачка ујудурма и папазјанија, свуда се гурају зато истрпе да би дошли до успеха“ – о жртвама силоватеља које су иступиле у јавност.“
Овако се гради култура која гради друштво у којем постоји „исконска жеља за позледом жене“. Када се на исти бруталан начин сасецају иницијативе и иницијатори стварања механизама за превенцију педофилије, сексуалног узнемиравања, силовања…
Медији морају преузети одговорност и за коментаре на сопственим друштвеним мрежама, јер су и они део уређивачке политике. Мора се увести строга модерација или ако је то немогуће, онда затворити могућност коментарисања.
Психотерапеуткиња Весна Брзев Ћурчић је у Утиску недеље рекла да су пуно пута покушали да направе едукативне скупове за новинаре о стандардима извештавања о жртвама силовања, сексуалног узнемиравања и да без обзира колико се трудили да то буде у што привлачнијем окружењу (добар хотел, са ручком после итд.), никада није било заинтересованих. Због тога има пуно наношења нових рана жртвама, свакодневно. Уз то само један део разлога везан је за незнање, јер ко хоће да сазна има могућности. Постоје врло доступни стандарди извешавања у оваквим случајевима, да опет наведем Смернице за извештавање о насиљу према женама Групе „Новинарке против насиља према женама“.
Али верујем да је преовлађујућа мотивација материјалне природе, тиражи, кликови, посећеност, читаност… спирала насиља.
„Мучно ми је од боли, осећаја немоћи и кривње кроз коју сваки пут пролазим када ми спочитавају да ово радим прекасно или из неког властитог интереса. Бол и тежину потиснуо сам, а страх којим сам био бескурпулозно манипулиран био је толико моћан да је владао са мном све до сада. Тко ће ми вјеровати, тко ће ме послушати, је ли икоме довољно стало?“
Ово је исповест америчког лекара хрватског порекла, жртве педофилије од стране локалног сеоског жупника у околини Задра. И у овом случају јавиле су се и друге жртве коју је као децу жупник злостављао, охрабрене потезом прве храбре особе која је одлучила да не буде више жртва већ преживели. Системи, било онај Католичке цркве било правни систем, учествовали су у релативизовању и умањивању почињеног зла.
У случају оптужби за педофилију и сексуално злостављање дечака од стране владике Пахомија исто се догодило, српски правни систем, политика и црква спречили су да се дефинитивно утврди кривица и да жртве добију одређену сатисфакцију.
Тема силовања у последњим ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, снажно је табуизирана. Када год се говори о силовањима, креће снажна офанзива квази патриота, снажно негирање, релативизовање… а велики број жртава, превелики је колики год да је, живи и даље у срамоти, присилном ћутању, у сенци новог насиља кроз које би пролазиле ако би се огласиле.
Велики грех је на свима нама када ћутимо и о једном силовању, сексуалном злостављању, када неделањем штитимо силоватеље, када допуштамо да свако ко покуша да заштити жртве или настоји да спречи да се злостављања догоде, буде изложен тортури говора мржње и претњи.
Бићемо вечно заробљени у културе насиља са „исконском жељом за позледом жене“ ако не подржимо снажно жртве хероје које су проговориле и све оне који им помажу да савладају бројне препреке, ново виктимизовање како би се дошло до правде. И не смемо пропустити шансу коју су нам кроз своју храброст и нову жртву дале ове младе жене да едукујемо децу о томе како да препознају насиље и злостављање, како би са својим родитељима и друштвом спречавали на време да до најгорег дође. Да градимо културу у којој ће непорециво бити осуђивани покушаји или гестови, а нарочито само сексуално насиље и злостављање.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.