Вести

27. 01. 2021.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Брука, бре! Или о тоталној пропасти новинарских стандарда и срозавању професије у „случају Алексић“

У актуелном случају Алексић, баш као и у многим сличним, било би добро да се договоримо макар о најосновнијим правилима; да се присетимо жртава; да не заборавимо људска права, да не судимо и не изигравамо полицајце. Уколико нам је то тешко или немогуће, онда ништа. Имаћемо управо ово што нам се већ данима врти по киосцима, а што је већ сада обесмислило једну важну тему, осумњиченог већ ставило на гиљотину, а жртве поставило на стуб срама.

Случај Алексић показао је да ништа нисмо научили.

Сви силни тренинзи, препоруке, кодекси, закони, убеђивања, расправе… како ће се испоставити, били су узалуд.

На прву назнаку да је учитељ глуме Мирослав Мики Алексић наводно годинама силовао и на друге начине спроводио насиље над својим ученицима – медији, не само таблоиди, сервирали су публици читаве фељтоне у којима се помињу вибратори, гаћице, шта, како, и све што већ уз силовање иде. Немилице су се, до у детаљ, објављивале исповести ове или оне жртве, спекулисало се о разним аспектима догађаја, пласиране су фотографије намењене дисквалификацији жртава, на дневном нивоу су у јавност пуштане информације из истраге…

Захваљујући таквој медијској хистерији, на друштвеним мрежама паралелно је са харангом на жртве (Зашто су ћутале? Зашто су баш сад проговориле? Какав им је био циљ?) трајала и хајка на осумњиченог (требало би га спалити, обесити, силовати, не треба му адвокат ни суђење).

Све оно што се на медијском небу дешава поводом ове приче представља не само кршење Кодекса новинара Србије, Закона о јавном информисању и елементарних људских права већ најконкретнију могућу илустрацију тоталне пропасти професионалних стандарда, па и професије као такве.

О професионалном начину извештавања о насиљу над женама постоји више врло јасно написаних смерница и анализа које би требало да прочитају сви новинари и новинарке који се баве овим темама. Ипак, хајде да видимо шта су основе – још једном, по ко зна који пут, уз наду да ће медији коначно прогледати и помирити се с чињеницом да би пре свега требало да буду у служби грађана и грађанки и њихових права. 

Кршење права на претпоставку невиности

Ово право гарантовано је сваком човеку, какав год злочин да је починио, па чак и ако га је сам признао (јер се рачуна да човек можда није при себи, да не разуме своја права и свој статус). За медије то значи да га не смеју на било који начин идентификовати, открити било који податак који би могао да упути на њега, али и да га не проглашавају кривим док се то не докаже.

Дакле, нема да се објављује фотографија његове куће, нема да се (под пуним именима) интервјуише његова родбина, нема да се наводи чиме се бавио – као недавно у једном нашем листу, када је објављено да је осумњичени учитељ фрулице из села XY (као да у селу XY има бар 150 учитеља фрулице, па да се „Власи не досете“).

Ако је осумњичени јавна личност, скривање идентитета практично је немогуће. Ипак, колико год та јавна личност била крива или невина, не сме да се догоди да буде унапред осуђена, па и вербално линчована.

Не смеју да се догоде текстови у којима се описује шта га, као наводног силоватеља, очекује у затвору.

Не сме се одређивати његова евентуална казна.

Колико год да је та јавна личност злоупотребљавала свој ауторитет како би злостављала девојке, колико год све то гадно било – наводни силоватељ је невин до правноснажне пресуде. Нема о томе ни дебате, ни „мишљења“.

Објављивање исповести

Иако се уредници таблоида, али и уредници оних медија који се не сматрају таблоидима, убише да први објаве исповест ове или оне злостављане жене, то је област у коју би требало улазити као у минско поље: врло обазриво, уз сву потребну техничку подршку и само ако је баш неопходно.

С једне стране, ако се жена исповеди под пуним именом и презименом, она себе и своју породицу излаже суду јавности, крши своју и њихову приватност, а коначно нарушава и сопствену безбедност.

Тако је један таблоид детаљну исповест жене коју је партнер данима држао заточену, иживљавао се над њом и на крају је жигосао по челу, „платио“ тиме што јој је надокнадио трошкове операције и нашао јој посао. А када је насилник пуштен из притвора, објављено је само да жена стрепи за своју безбедност. Па, шта је сад, колеге? Хоћете ли ви да је браните? Или се она више и не рачуна?

С друге стране, свака детаљна исповест аутоматски значи да ће било која следећа морати да буде још детаљнија и сочнија: летвица се, наиме, диже на дневном нивоу и оно што је било занимљиво данас, сутра ће већ бити бајато и досадно. А то изазива бројне проблеме.

Ако се, рецимо, у причу о силовању убаци детаљ да је силовање обављено помоћу вибратора, несрећни родитељи чија деца умеју да читају и виде такве наслове, морају да објашњавају (или да избегну да објасне) не само шта је силовање већ и шта је вибратор. Ево, доживела сам, па вам кажем.

Далеко је опасније што се баш на тај начин медији очас посла претворе у порнографске фељтоне којима се наслађују разноразни још нерегрутовани педофили, манијаци и убице: тако је после убиства Тијане Јурић било више покушаја сличног злодела, а током још увек актуелног случаја који је инспирисао сву ову причу, гле случајности, на Ади Хуји силована је 14-годишња девојчица. Хоће ли неко да каже како је то случајност?! Тешко.

Наравно, некад је исповест неопходна. Када, на пример, више глумица жели да раскринка познатог, цењеног и престижног учитеља глуме. Због његове моћи, утицаја и „познатости“, тада мора. Али, довољна је једна исповест. Не мора двадесет. Не мора сваког дана, не мора детаљно, не мора порно-филм.

Медији би и иначе требало да имају меру, што се посебно односи на ситуације у којима се ради о осетљивим темама, интегритету нечијег тела, насиљу, сексу, дубоким траумама, интими – што није случај у домаћим медијима, ни сада, ни иначе.

Достојанство жртве

Чак и када је жртва врло рада да исприча све што има, када је свесна последица своје исповести, медији су ти који би требало да је бране од ње саме и да заштите њено достојанство.

Када једном „изађе у јавност“, жртва ту остаје заувек: глумица која је изашла у јавност остаје запамћена пре свега по тој причи; до тада непозната жена постаје и остаје жртва. То аутоматски значи да ће по жртви моћи да пљује свако ко пожели (у коментарима, на друштвеним мрежама или уживо), да ће је нападати зато што је проговорила, зато што није проговорила раније, зато што се враћала насилнику итд., а да ће је (понекад и агресивно) присвајати свако ко се сматра позваним да је брани. Она тако постаје жртва и по други пут, вербално и медијски силована и развлачена, такорећи „јавно добро“.

Жене које свесно пристају на све ово, истински мењају друштво, отварају важне теме, али све то не значи да медији морају да објаве сваку реч њихове исповести, не марећи за њихово људско и женско достојанство. Јер та жена би требало да живи с тим, да буде упамћена баш по томе. Њена деца, деце њене деце, па и њихова деца – знаће да им је мајка, бака, прабака, тетка или ујна силована. Да ју је насилник жигосао/омаловажавао/силовао вибратором… С том ће сликом расти и одрастати бар две-три генерације њених ближњих.

И шта смо тиме постигли? Да ли је било неопходно? Да ли би јавни интерес био заштићен и с мање „богатом“ причом? Наравно да би, али зашто да медији и новинари уопште мисле о томе кад имају „ексклузиву“?

„Цурење“ података из истраге

Медијима је забрањено да објављују било шта што би могло да утиче на крајњи исход истраге – то се односи на форензичке налазе, фотографије, исповести, стање жртава, стање осумњиченог.

Све то, уколико се пласира „суво“, ван контекста, или пак превише „сочно“ и обогаћено различитим маштовитим украсима, лако може да промени тон читавог случаја: да осумњиченог окриви преко разумне мере или да (што управо гледамо у актуелном скандалу) релативизује кривично дело, компромитује жртве и учини их практично кривим за оно што су доживеле.

Објављивањем података из истраге, медији постају подложни превари – на њих можда желе да утичу адвокати или, из неког свог интереса, чак и истражни органи; неко можда жели да преко њих промени контекст приче, да намерно компромитује доказе.

Тужилаштво је на тај начин под притиском. Суд је под притиском. Јавност је под притиском. И управо тако поништава се свака будућа јавна дискусија, девалвира значај овог или оног случаја и потпуно поништава чињеница да је један насилник можда откривен и раскринкан.

Медији нису истражни органи. Медији не би требало да „помажу полицији“ (како многи новинари таблоида мисле). Новинари нису „полицајци са ширим овлашћењима“. У случају силовања или насиља, они нису ни форензичари, ни судски бележници, ни истражитељи – они су ту да извештавају, водећи рачуна о јавном интересу, али и интересу жртве, и поштовању стандарда и закона. Само то. Ништа више и ништа мање од тога.

Не говори, ћути

Током трајање истраге, па и судског процеса који се тиче силовања, медији не би требало да објављују ни изјаве жртава, али ни изјаве њихових породица или породице осумњиченог, пријатеља, евентуалних сведока, било кога осим (можда) адвоката – и то само у контексту тока процеса, не и препричавања онога што се дешава иза затворених врата.

Време истраге је време истраге и не бисмо га смели реметити дисонантним тоновима који, баш као и подаци из истраге, „муте“ комплетну слику и дају јој погрешан тон.

Нажалост, уместо да воде рачуна о томе, овдашњи медији не само да објављују изјаве комплетног окружења људи умешаних у случај већ за таквим изјавама и јуре – како би публици, сад већ „жедној крви“ – понудили најсвежији комад меса, нешто што нико други нема, нешто ново, занимљиво.

******

У актуелном случају Алексић, баш као и у многим сличним, има још правила којима би медији требало озбиљније да се посвете, да их проуче, да можда нађу и неки свој „пут“ који ће ипак бити у складу са стандардима. Било би, међутим, добро да се договоримо макар о најосновнијим правилима; да се присетимо жртава; да не заборавимо људска права, да не судимо и не изигравамо полицајце.

Уколико нам је то тешко или немогуће, онда ништа. Имаћемо управо ово што нам се већ данима врти по киосцима, а што је већ сада обесмислило једну важну тему, осумњиченог већ ставило на гиљотину, а жртве поставило на стуб срама.

Брука, бре!