Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
17. 04. 2012.
Ћурувија, стоти пут
Је ли вам досадило да слушате о томе како власт у Србији за тринаест година није успела да открије и казни убице Славка Ћурувије?
Је ли вам криво што је Србија данас земља у којој слобода штампе постоји само за власнике медија и њихове политичке газде?
Уколико је одговор позитиван, онда размислите и о трећем, контролном питању:
Увиђате ли везу између то двоје?
Иако се не види на први поглед веза постоји, и то директна, узрочно-последична веза.
Волели га или не, Славко Ћурувија убијен је само зато што је јавно говорио и објављивао оно што власт није хтела да се чује.
Свиђало вам се то што је говорио или не свиђало, плаћене убице су у Славка испалиле 17 метака, а затим га "овериле" и једним пуцњем у главу, у недељу, на Ускрс, пред кућним прагом, само зато што се служио слободом изражавања, основним људским правом загарантованим Европском конвенцијом. Због тога су на његову сахрану, у испрепаданом и бомбардованом Београду априла 1999, дошли и они који га нису волели, само да покажу да их није страх.
Неки од њих су одмах после сахране у страху напустили Србију. Због тога је Зоран Ђинђић по повратку у земљу, на првој протестној шетњи опозиције после НАТО бомбардовања, запалио свећу на месту где је Славко одстрељен, у Улици Иве Лоле Рибара, и обећао да ће "када ми дођемо на власт" Славкове убице бити пронађене и кажњене.
Све странке некадашње Демократске опозиције Србије, сви у чије име је Зоран Ђинђић обећао то што је обећао, у међувремену су се изредали на власти. Нико није испунио обећање, укључујући и Ђинђића који је ускоро и сам убијен. А простор медијске слободе у Србији је у међувремену драматично сужен, чак и у односу на Славково време.
Другим речима, ми који смо Славка наџивели нисмо умели да сачувамо слободе које смо 5. октобра двехиљадите сматрали коначно освојеним. А требало је да знамо шта нам се спрема чим смо приметили наизглед неприродну равнодушност нових владара Србије (а наших некадашњих савезника) у односу на судбину не само Славка Ћурувије, који је и званично признат за једну од икона демократске револуције, већ и у односу на нашег јагодинског колегу Милана Пантића, који је убијен 2001. године.
Резултат је да је штампа у Србији данас једноличнија него што је била 4. октобра 2000. Нова је партијска линија и други је човек на врху, али је култ личности исти, а владајућа пропаганда протерала је критичку мисао на периферију. По личном признању једног од главних пропагандиста режима, новинарство је у Србији данас само "симулација живота".
Српски новинари су томе допринели; можда су и они, као и народ Србије, само добили вође какве заслужују. Али нико није заслужио да тринаест година лежи у гробу и да ни под земљом не дочека правду, да му се убицама не знају имена. Најмање је то заслужио Славко Ћурувија, који је имао храбрости да издаје новине у којима су људи могли слободно да мисле и да пишу.
Знали смо да му је живот у опасности и сви су му саветовали да се склони из Србије. Али чим је НАТО издао наређење за бомбардовање Југославије, Славко је опет био у Београду са својим новинарима и читаоцима. Неколико дана пре него што је убијен у "Експрес политици" и на РТС-у су лагали да је тражио бомбе. Славко није тражио бомбе. Као и сви ми остали, тражио је слободу и демократију.
Живот је чудо, па стицајем околности у Београду у америчкој амбасади данас службује човек са којим је Славко у Стејт департменту разговарао приликом судбоносне посете Вашингтону у јесен 1998. године, када је сведочио пред Хелсиншком комисијом Конгреса САД о ситуацији у Србији. Повод је било драконско кажњавање часописа "Европљанин", када је суд наредио да се, по експресно усвојеном закону о медијима, плени имовина "Европљанина" ако Славко у року од 24 сата не плати казну од 240.000 долара...
Ћурувија не само што у Вашингтону није "тражио бомбе", него је службенику Стејт департмента јасно рекао да је америчка политика према Милошевићу била погрешна. Критиковао је читав дијапазон те политике, од Холбрукове некритичне подршке Милошевићу када је гасио Студио Б, до претњи због Косова.
Славко се и раније противио сваком америчком покушају да се његова битка против Милошевића искористи у сврхе политике војног притиска према Југославији. Те јесени он је био једини српски новинар који је јавно одбио да се сретне са Хавијером Соланом и Веслијем Кларком, који су посетили Београд после Милошевићевог потписивања споразума са Холбруком у вези с Косовом. Био је жестоки противник бомбардовања. На дан када су почеле да падају бомбе, одржали смо последњи редакцијски састанак на ком је рекао: "Ми смо против Милошевића, али смо и против овог незаконитог, нелегитимног и неправедног напада на Југославију".
Тешко је рећи какве би новине Славко Ћурувија данас издавао, али врло вероватно му не би била по вољи штампа која своје праве газде крије као змија ноге, а потезе власти прати са страхопоштовањем. Такве се штампе нико не плаши: зато ниједна власт није хтела да због Славка жртвује своје новостечене контакте у тајним службама бившег режима, да открије њихове тајне и да их отера у затвор, а себе лиши драгоцених контаката.
Коме је уопште данас у интересу, сем грађанима и новинарима, да се откривају тајне српског друштва? Власти свакако није. Тек смо недавно сазнали да је и председница Врховног касационог суда Ната Месаровић једним малим делом била укључена у судски прогон Славка Ћурувије и његових новинара.
За објављивање неспорно нетачне информације о функционеру ЈУЛ-а Миловану Бојићу Славко је са двојицом новинара "Дневног телеграфа" 5. марта 1999. осуђен на петомесечну казну затвора.
Пресуда је по жалби отишла у Окружни суд у Београду, који је 5. маја 1999. потврдио казну Срђану Јанковићу и Зорану Луковићу. Славко је тада већ био мртав, али нема разлога да се мисли да би веће (у ком је поред садашње председнице Врховног суда и Високог савета судства био и председник Окружног суда у Београду Синиша Важић) према Славку поступило блаже него према његовим новинарима.
Госпођа Месаровић је пре две недеље на конференцији за штампу саркастично рекла да је "чудно што се сад то помиње, а док сам била судија Милораду Улемеку и земунском клану у Специјалном суду нису смели ни да се појаве, јер их је било страх". И тако је ваљда постала недодирљива...
Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.