Вести
14. 12. 2020.
Конкретна дела и помаци, а не звона и прапорци
Претње упућене путем Twittera заменици главног и одговорног уредника НИН-а Весни Малишић догодиле су се у истој недељи у којој је Влада одлучила да формира Радну групу за заштиту и безбедност новинара.
У овом тренутку, безбедношћу новинара се баве Стална радна група за безбедност новинара састављена од представника новинарских удружења, Републичког јавног тужилаштва и МУПа, Владина Радна група у оснивању и још једна група оформљена код Заштитника грађана. То је сасвим довољно инструмената којим би се променила досадашња пракса и проактивним приступом потиснула политика некажњивости. Под условом да постоји искрене политичке воље за реализацију договореног.
Досадашње искуство нас учи да код многих постоји оправдана скепса и, често и неоправдан, уграђен негативизам у погледу искрености власти да се ствари истински промене.
Поготово у недељи у којој се навршило пуне две године од паљења куће новинара Милана Јовановића без судског епилога. Двадесет месеци суђења за ово грозно дело показало је политичку недоследност и фрагилност система који није нашао довољно институтицоналне и политичке снаге да се избори са изазовима наметнутим од стране оптужених и њихових бранилаца. Интервју са Миланом Јовановићем речито говори о трагици тога напада који симболизује опасности које вребају овдашње новинаре и медијске раднике.
И зато се са правом изражава разочарање због чињенице да две године након почетка суђења оно није добило судски епилог.
Ако се настави са оваквом праксом, можемо оснивати још радних група за безбедност новинара, али би у симболичком смислу највише значило окончање суђења за нападе на Милана Јовановића и убиство Славка Ћурувије које је поново одложено.
Ефикасност напора унутар Радних група најбоље ће се видети на скорашњим примерима, попут претњи уредници ЦИНС-а Милици Шарић.
Драго ми је да је поднета пријава одељењу за Високотехнолошки криминал, чиме је испуњен формални услов и поштована процедура која ће омогућила даље кораке.
На тај начин се смањује могућност да и у будућности долази до различитих података о броју пријава, начину евидентирања и даље поступању.
Из личног искуства знам колико је битно добро и прецизно дефинисати дело које се инкриминише како би се смањила могућност да пријава буде одбијена као што се то догађало у пракси.
Зато сам се у Радној групи одувек залагао за пооштравање регулативе у овој области. Паралелно сам одувек охрабриавао и мотивисао новинарке и новинаре да се не обесхрабре услед бирократских заврзлама и да истрају у настојању да пријаве претње.
То је најјача одбрана против бесмислених навода из саопштења МУП-а о томе да су „претње Весни Малишић доказ да треба укинути анонимност на интернету“. И сам сам био мета овакве врсте анонимних напада, али не мислим да ће нам помоћи оваква врста иницијатива која ће пре бити тумачена као корак у погрешном смеру угрожавања слободе изражавања. Зато је за новог министра унутрашњих послова много битније да се вредносно и доследно одреди према недопустивим нападима и насиљу према новинарима и медијским радницима уместо да издаје овакву врсту саопштења.
Баш као што мислим да је значајан коментар новинарке Јоване Глигоријевић, која се и сама више пута нашла на мети нападача на друштвеним мрежама. Поводом напада на Весну Малишић, она је била довољно самокритична да призна да је 2018. године погрешила и да Весни Малишић дугује извињење што није била упорнија у пријављивању Тужилаштву за високотехнолошки криминал. „Извини Весна, што сам дигла руке још 2018. када је моја пријава против особе која ти жели смрт – одбачена“.
Овакво катарзично признање Јоване Глигоријевић можда најбоље осликава изазове пред којим се налази новоформирана Владина радна група за безбедност новинара.
Ако се прокоцка поверење и добра воља, опет ћемо се наћи у ћорсокаку. Зато иза речи и одлука треба да следе конкретна дела и видљиви помаци набоље.
Оно што се може одмах, а произилази из конкретног искуства:
Што пре покренути рад јединственог СОС телефона за све новинаре, медијске раднике, жртве претњи, прогањања, насиља, сваког облика насиља у дигиталној сфери, на којем ће моћи да добију прво тумачење дела којем су били изложени.
Затим да добију прецизне информације шта морају да ураде да би дело било пријављено у формату који прописује закон.
Да добију информације о контакт тачкама у полицији и у тужилаштву под чијом ингеренцијом се налазе, по месту у којем раде или месту почињеног дела.
Да, ако је потребно, добију подршку у конципирању исказа који ће најверније представити учињено дело и ефекте истог, као усмеравање ка одређеном члану закона који обухвата почињено дело.
Да добију бесплатну правну подршку ако се дело гони по личној тужби.
Свака редакција би била дужна да формира буџете за овакву врсту подршке својим новинарима, а фриленсерима и другим новинаркама и новинарима да то омогуће удружења новинара, или организације које се баве заштитом права на слободу говора, слободу медија …
Сваки медиј, морао би посветити пажњу редовном извештавању о случајевима говора мржње, претњи и насиља према новинарима, и то не само када се они догоде, већ да активно прате истражне и правосудне процесе.
Број претњи може се битније смањивати ако би редакције увеле строгу модерацију коментара, како би се спречило да они буду платформа за говор мржње и претње, јер одговорни уредник, поред садржаја самог медија, одговара и за све оно што се напише у коментарима.
Регулаторна тела морају активно реаговати на све случајеве које запазе, а не само на оне који буду пријављени.
Извршити процену угрожености новинарки и новинара који су под серијским нападима годинама, редакција које имају више случајева него што је уобичајено, случајеве који дају довољно разлога да је потребно одгонетнути због чега су изложени специфичним притисцима и угрожавања безбедности.
Формирати базу података починилаца који се често понављају на мрежама или на друге начине.
Има још корисних идеја које се могу врло брзо реализовати а што би створило повољније окружење за превенцију, али и ефикасније санкционисање. Ипак, остаје тежи посао, како мењати друштво којем је говор мржње и претњи прихватљив, како мењати политичку и сваку другу културу. Јер и када се догоде неки помаци, ако тај контекст не променимо стално ћемо се враћати на почетак. Као што је одлично описано у тексту Биљане Србљановић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.