Вести
02. 04. 2012.
Групни журналистички портрет с дамом
Лепша страна историје српског новинарства
Упућени тврде да новинарство није професија, већ позив. Четврти, уз она три света, већ канонизована: учитељ, лекар и судија. Да та тврдња није претенциозна и нескромна, доказује и једна изванредна књига-монографија „Великани српске штампе“ Димитрија Боарова и др Владимира Баровића. Издање је скорашње, а наслов се појавио у „Службеном гласнику“, у библиотеци симболичног назива „Сведоци епохе“.
Ова књига садржи портрете 26 врхунских новинара из 19. и 20. века, који су, по мишљењу аутора, обележили историју српске штампе. Међу њима је само једна жена – Милица Јаковљевић, познатија кроз књижевни псеудоним Мир-Јам.
Уз несумњиви допринос српском новинарству у својству сведока времена, одабране личности су забележене и у историји књижевности, преводилаштва, медицине, дипломатије, политике... Били су врхунски образовани, по ренесансном моделу, компетентни, независни, креативни - а такве способности су потребне и данашњим и будућим новинарима.
Боаров и Баровић су као предавачи на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду својевремено почели припреме и истраживања за курс Великани српске штампе. Тај посао је био подједнако и тежак и занимљив, а временом су схватили да од сакупљеног материјала може да настане вишеструко корисна књига.
Од идеје па до истоименог наслова прошло је пет година, а ово издање није само универзитетски уџбеник и сведочанство о значају једног позива, већ крајње занимљиво штиво свима који воле да читају.
– О историји српске штампе постоје добре студије Василија Крестића, Душка Попова и других, али о личностима српског новинарства нема много научне литературе – објашњава Димитрије Боаров.
– Српски новинари, нарочито они стари, најчешће имају биографијице, писане штуро и површно. Ту празнину смо желели да попунимо. Сем тога, живимо у времену у коме је достојанство новинарске професије прилично изгажено. А достојанства позива нема ако не посветимо заслужену пажњу оним новинарима из прошлости, који су били у стању да буду главни критичари свога времена и да утичу на позитивне промене. Мислим да је и књига „Великани српске штампе“ један од начина да то достојанство вратимо.
Боаров је аутор шеснаест портрета, а међу њима су и Димитрије Давидовић („Отац српског новинарства“), Теодор Павловић („Промотор српског родољубља“), Данило Медаковић („Први наш успешни издавач новина“), Јаков Игњатовић („Новинари су реалисти“), Светозар Милетић („Политичар као новинар“), Светозар Марковић („Борац за социјалну правду“), Пера Тодоровић („Легенда модерног журнализма“), те Слободан Глумац („Дар за медијско тржиште“).
– Многе наше колеге и други образовани људи, не знају ко је све од великана наше историје био новинар – каже Владимир Баровић.
– Запањујуће је да је о том делу њихових личности и јавног ангажмана, остало тако мало трагова. Људи се зачуде када сазнају да је Лаза Костић био оснивач првог струковног новинарског удружења, да је Пера Тодоровић био секретар, а Бранислав Нушић председник у два мандата. Мало је знано да су новинари били Јован Јовановић Змај, Милош Црњански, Раде Драинац, Милица Јаковљевић познатија као Мир Јам...
По Баровићевим речима, управо те чињенице и данас враћају самопоштовање новинарској професији.
– А ако новинари не поштују сами себе, неће ни други. То стално објашњавам нашим студентима, кроз примере из живота журналиста-великана. Да би неко могао добро да пише, мора стално и много да чита. И да чврсто брани сопствене ставове, због којих су многи стари новинари робијали. Помињем им и Владимира Дедијера, који је на почетку каријере три пута избациван из „Политике“, али су га увек враћали, због ауторитета његовог оца и стрица. Касније је Дедијер волео да каже како не би ни почињао у новинарству, да је знао шта га чека. Тако је и са младим колегама.
О свима је опширно и занимљиво писао Баровић у књизи „Великани српске штампе“, а ту су и Вадислав С. Рибникар („Српске „европске новине“), Крста Цицварић („Шампион наших таблоида“), Предраг Милојевић („Сведок и хроничар 20. века“).
Шта се у новинарству не мења, ни у протекла два, а ни у текућем столећу?
– Чак и када су новинари били веома поштовани, остајали су слабо плаћени – кроз смех нам је одговорио Димитрије Боаров.
– Многи од наших јунака из књиге издавали су новине, а то је увек био скуп и високо ризичан подухват у Србији; неписмени људи су се једва навикли да се информишу преко новина, а не у кафани и на улици. Увек је то био занат који је доносио економску штету и политичке невоље, а већина наших одабраника имала је проблеме са властима. Свако право новинарство је у готово хроничном сукобу с постојећим редом ствари и распоредом друштвене моћи, а ја мислим да тако треба и да остане.
Штампа је некада била главно поприште јавног живота, а данас се медијски простор драстично променио и увећао. Но, без обзира на невероватан развој технологије, оба наша саговорника верују да ће и будући читаоци/слушаоци/гледаоци тражити неког ко ће им једноставно објаснити шта је важно, а шта не. Данас се претерује у потцењивању ауторског новинарства, али ће оно опстати, кроз неке будуће медијске великане.
И Димитрије Боаров и Владимир Баровић свесни су ограничења сопственог (а и било ког другог) избора у овој књизи. И волели би да наставе истраживања – јер свака елита, па и журналистичка, заслужује округлу цифру, а лексикон од стотину водећих новинара у историји српске штампе био би права мера.
Антрфиле: Лаза Костић: На робији због енглеског
Србима је Лаза открио и приближио Виљема Шекспира, јер је преводио „Ромеа и Јулију“, “Краља Лира“ и „Ричарда Трећег“, а о енглеском барду написао је занимљиве расправе, наводи се у „Великанима српске штампе“.
Данас је енглески језик широко прихваћен и велики број образованих га разуме, чита и говори, али је Костић због преписке са Јованом Павловићем на том језику, око рата Србије са Турском, допао затвора. Пишући о тој животној епизоди и разлогу преписке на Шекспировом језику, Костић казује:
„Зашто енглески? Очевидно, да се Власи не сећају; јер у свој краљевини не разуме нико енглески осим њега и мене. За сав остали писмени свет у Угарској, то су праве шифре.
”Бранислав Нушић: Мужаствено-женствени позив
„Одиста, водити јавну реч врло је мужанствен позив, па ипак тај тако мужанствен позив састоји се из женских особина”, на свој је начин коментарисао Нушић.
„Добар новинар мора најпре бити необично радознао, мора завлачити нос у ствари које га се не тичу, мора бити лајав на перу и мора, то нарочито, умети да преувеличава ствар. А то преувеличавање ствари доноси му нарочита и свакодневна задовољства - јуре га жандарми са позивима; јуре га увређени са револверима; налећу на њега жене са амбрелима, пишу му анонимна писма, грде га, и за све то сатисфикација му је што га високо цене и што је ниско награђен”.
Пера Тодоровић: Није слобода за свакога
„Има научара, који траже потпуну слободу штампе, слободу неограничену”, писао је 1901. године Пера Тодоровић.
„Ми сами пре 25 година писали смо како закон о штампи треба да садржи један једини члан: У Србији је штампа потпуно слободна и нико јој никаква правила и регуле не може прописивати... Али, очевидно, такви захтеви неоправдани су и бесмислени. Потпуно слободне штампе не може бити као што у цивилизованом људском друштву уопште нема ни једне потпуно неограничене слободе. Ви сте слободни на свом имању, у своме дому, али ни ту ви не можете чинити шта вам је воља. У овако уређеном људском друштву свака је лична слобода ограничена. Граница је мојој слободи онде где моја слобода почиње да вређа твоју слободу. Ја сам слободан у толико у колико моја слобода не вређа туђу слободу и туђе оправдане интересе личне и опште. Дакле, и наша слободна штампа мора имати својих ограничења...”
Радмила Лотина
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.