Вести
08. 12. 2020.
IN MEMORIAM Душан Митровић и Грујица Спасовић
Добри дух и душа Данаса
Крајем октобра у размаку од неколико дана преминули су Душан Митровић и Грујица Спасовић, суосновачи Дан Графа, први пуне 22 године директор овог предузећа које издаје дневни лист Данас, а други безмало деценију његов главни уредник
Иако су, како је први слоган 1997. обавештавао људе, оснивачи и оснивачице (њих 17) Данаса имали више од 400 година радног стажа, искуство, знање, храброст и упорност Душана Митровића и Грујице Спасовића учинили су Данас препознатљивим у домаћим, али и много ширим медијским и друштвеним оквирима.
Можда је, нехотице свакако, значај Данаса који су они, са још неколико десетина новинара и новинарки, стварали описао Војислав Шешељ неумесном опаском на једном од бројих суђењу вођених против Данаса – “кад видим читуљу у Данасу, знам да је умрло неко вел’ко ђубре!” Неотесана и свакако лишена људскости, ова реченица сведочи о светлосним годинама раздаљине која је делила и још дели Митровића/Спасовића/Данас од ригидние власти којој ничија друга, а посебно другачија реч, није важна.
Рођени буквално у два дана - Спасовић 19. августа 1950, Митровић 20. августа 1950. – са исте генерације Факултета политичких наука, потом на различитим пословима колеге у омладинској организацији, после неколико година бављења другачијим пословима поново су се нашли у тзв. Сташиној Борби, наставили у Нашој Борби и УГС Независност, па се “укотвили” у Данасу. И водили га заједно десетак година као први оперативци у годинама које се и даље препознају као најгоре, најтеже и најопасније по независно новинарство у Србији. Због тога их сви који су радили са њима и данас препознају као доброг духа и душу Данаса.
У данима одлазака Душана Митровића и Грујице Спасовића исписано је много дирљивих речи, читаве странице на којима су људи са многих меридијана сведочили о њиховој посвећености не само Данасу, већ професији која је последњих деценија доживела низ тешких удараца и искушења. Митровић је прво као директор продаје, а од 1998. као директор фирме, учинио немогуће, преврнуо небо и земљу да Данас допре до читалаца и опстане. Наоко миран, извесно тих, али несумњиво снажан и истрајан, упорно је тражио сараднике и савезнике који ће омогућити и штампаном Данасу, а последњих година и истоименом порталу, не само да преживе, већ и укотве се на важном месту у домаћој јавности. Спасовић је, пак, својом повремено бујичном енергијом и кад је све изгледало безизлазно – а често је било, посебно током бомбардовања и званичне цензуре – успевао да све конце тог неретко опасног посла држи у својим рукама.
Иако су онима који их нису познавали деловали као два света, Дуле и Груја су, заправо, два неопходна лица новинарства, оног које нам све више измиче из орбите, професионалног, посвећеног, објективног и, што да не рећи, храброг, спремног и спсобног да пронађе и пласира информацију очишћену од свих наслага и такву чисту и убојиту да публици. Спасовић је богатство свог карактера, домишљатости и знања показао и касније на осетљивом положају амбасадора СРЈ у Сарајеву, одакле, као и из Данаса, постоји мноштво сећања и анегдота. Тамо је успео чак и да “савлада” компјутер, коме “из предострожности” дуго није прилазио. Митровић је, пак, своје искуство, снагу и знање буквално до краја даровао Данасу у данасовцима/кама.
Но, иако умогоме сагласни, па и слични, Душан Митровић и Грујица Спасовић у једном су се озбиљно разликовали; први је увек и по сваку цену хтео да задржи сваког новинара/ку, сарадника/цу и у редакцији и у стручним службама, док су другоме одласци, иако тешки, били некако нормални. “Иди, сунце, ако ти је тамо боље”, знао је да каже. Захваљујући и томе данас практично нема медија у коме нема бивших и садашњих данасоваца/ки.
Овде свакако треба забележити и Митровићево настојање да новине не буду само престоничке, далеко било из круга двојке, већ да странице Данаса буду отворене и за друге градове у Србији, да допру и до људи којима су умногоме вести ускраћене. Тако су настали посебни додаци, прво вишегодишње издање Војводина, па Браничево, Санџак, Кикиндске, са надом да ће и Ниш, Крагујевац, Ужице, Шабац... имати стално и посебно место на страницама Данаса. И није то једина идеја која остаје као нека врста аманета настављачима Данасове традиције. Баш као што ће, с друге стране, других двадесет година Данаса морати неко други да напише уместо Спасовића. Не због тога што је Данас посебан, иако у много чему јесте, већ што је он показна вежба наше стварности, новинарске и друштвене.
Душан Митровић и Грујица Спасовић су се октобра 2020, после дугих и тешких месеци болести, придружили плејади медијских величина нове Србије, међу којима су и суоснивачи Данаса Никола Бурзан, Рашко Ковачевић, Саша Никашиновић. Милован Јауковић и Шиме Вучковић, новинари/ке попут Милета Вељковића и Тање Станковић... За српско новинаство то је поприличан ударац, за Данас посебно, пошто је њихов одлазак означио и крај једне епохе у којој је новинарство сматрано часним и важним послом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.