Вести

09. 11. 2020.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Цензоловка

Слобода или смрт? За медије и Републику!

За слободу говора се вреди борити, живети, па и умирати. У питању јесте право или слобода која је фундаментална, неотуђива и универзална попут људских права, односно попут права на живот, слободу и потрагу за срећом. Слобода говора је најбољи противотров и заклон против тираније

Да ли је слобода говора и изражавања вредна иједног изгубљеног људског живота? Пошто су због (ин)директне одбране слободе говора, у Француској недавно и брутално убијене четири особе.

Прво је у Паризу 16. октобра убијен наставник историје Самуел Пати зато што је својим ученицима педагошки показао карикатуре Мухамеда из француског сатиричног и култног листа Шарли ебдо, а у оквирима наставне јединице о слободи говора и изражавања.

Ученицима чија верска осећања могу бити повређена поручио је да чак и не морају да присуствују овом школском часу и тој смртоносној, а животној лекцији. Није вредело. Пати је добио на стотине претњи смрћу, а убрзо је и избоден на смрт. Деветнаестогодишњак пореклом из Чеченије му је главу одсекао ножем.

Француска јавност и председник Макрон реаговали су поносно, непоколебљиво, курчевито и храбро. Поручили су да основне вредности Републике и секуларизма неће устукнути, нити се повући пред претњама насиљем.

Ове исте карикатуре тада су пројектоване и по владиним зградама у Монпељеу и Тулузу. А затим је 30. октобра троје људи убијено у цркви у Ници. Избодени су ножевима, а једној је 60-годишњој жени такође готово одсечена глава. Узгред, француска полиција истог дана је убила и антимуслиманског екстремисту и неофашисту „Идентитарца“ који је у мајици „Одбранимо Европу“ (од ислама и/или миграната) махао ватреним оружјем у Авињону.

Тада се присетимо и да је у терористичком нападу на редакцију споменутог Шарли ебдоа 2015. године масакрирано 12 људи (а 2011. им је бомба подметнута у редакцију). Или, да су карикатуре Мухамеда у данском листу Јиландс постен 2005. године проузроковале спиралу насиља и смрти широм света, са најмање 250 мртвих.

И петнаест година након глобалне кризе због ових карикатура, дански новинар и уредник Јиландс постена Флеминг Роз и данас живи у пратњи тројице телохранитеља. Наиме, његово име налази се на Ал Каидиној листи за одстрел, односно на једној „Тражи се: жив или мртав“ потерници због „злочина против ислама“ у својеврсној перверзији потерница из вестерн филмова. Са овог списка прецртано је име Стефана Шарба Шарбоњеа пошто је 2015. успешно стрељан у редакцији Шарли ебдоа.

И зато, да ли је вредело? Да ли је слобода говора и изражавања, па и слобода беспоштедног вређања и богохуљења, заиста толико важна да неки људи тим поводом и дословно изгубе главу? Да њихова деца остану без мајке или оца? Да страдају новинари, карикатуристи, наставници, па и старији суграђани по црквама, путници по подземним железницама, пролазници по улицама?

Ако бисмо упитали канадског премијера Џастина Трудоа, није. Зато што је Трудо, осудивши терористичке нападе, био метиљаво и општеместашки додао да „слобода говора није неограничена“, те да „не сме да арбитрарно и беспотребно вређа“ одређене (верске) заједнице. А је ли, молићу лепо?

Својевремено је и релативно прогресивни папа Фрања поручио нешто слично, а то је да „не смемо исмевати веру других“, гледе Шарли ебдоа. Влада Саудијске Арабије, која иначе убија и каменује хомосексуалце, прељубнице, богохулнике и „вештице“, утврдила је да „интелектуалне и културне слободе морају бити светионик поштовања, толеранције и мира“, а не верских увреда.

А бивши премијер Малезије комотно је твитнуо да „Муслимани имају право на то да буду бесни и да убију милионе Француза због масакра из прошлости“ и да „Французи треба да уче свој народ да поштује туђа осећања“. Твитер му је обрисао тај излив лажне еквиваленције у мозак и на тастатуру.

Као пословична мета напада и врећа за ударање материјализовао се француски председник Емануел Макрон, а због одбране и заштите слободе говора и секуларизма француске Републике му. Макронова слика спаљена је на масовним демонстрацијама у Бангладешу, док је, иронично, у карикатурама у иранским медијима приказан као – ђаво или Сотона лично.

Па ипак, колико нам је познато, француски терористи не планирају митраљески упад у редакцију иранских листова, зар не?

Најзад, турски председник Ердоган апеловао је на муслимане да бојкотују француску робу и услуге, и поручио да је „Емануелу Макрону потребан третман на менталном нивоу“. Узгред, Шарли ебдо је на насловници од 27. октобра приказао Ердогана како у доњем вешу подиже сукњу жене у хиџабу и открива јој задњицу, а она поручује „Ух, пророк!“

С тим у вези, биће да дојучерашњи министар културе и информисања Владан Вукосављевић у нашој Републици има поједине глобалне саборце у мишљењу, у (бе)смислу његових сматрања и саопштавања о шатро скаредним карикатурама групе „Момци“, те лаичких и етнонационалистичких упуштања у естетику и психоанализу извесног Кењкавца. Да ли су то православни фундаменталисти и четнонационалисти у Србији можда требали да поваде ножеве и каме (а не само сузавац) у свом разбијању изложбе стрипова, да бисмо храбро и непоколебљиво осудили овај, реално – интерни тероризам?

* * *

А за слободу говора се вреди борити, живети, па и умирати. У питању јесте право или слобода која је фундаментална, неотуђива и универзална попут људских права, односно попут права на живот, слободу и потрагу за срећом из Декларације о независности још давне 1776. И о чему понајбоље сведочи сународник политички прекоректног Џастина Трудоа, когнитивни научник и публициста са Харварда Стивен Пинкер.

За Пинкера, слобода говора је фантастична дрангулија и просветитељска измишљотина која, прво, имплицира да уопште разговарамо у том неком друштву. Да међусобно делимо мишљења, ставове, идеје и сматрања, уместо да, рецимо, обарамо руке, боримо се у двобојима или такмичимо на изборима за „Мисс“.

И, друго, да најзад живимо у свету у којем врачеви, пророци, папе, патријарси, митрополити, имами или гуруи више немају тапију или монопол на истину. Баш као ни мушкарци, белци, очеви, старија браћа и васколике газде и моћници, краљеви, мандарини, премијери и председници. Јер, треће, слобода говора је најбољи противотров, бедем или заклон против тираније.

У том смислу, како су фашисти уопште били стекли власт у Европи у првој половини 20. века? Тако што су њихови парарелигијски и наоружани фанатици малтретирали, застрашивали и прогонили своје критичаре и противнике.

А слободна реч и мисао је прва ствар која умире и страда када они и њима слични преузму власт. Отприлике као што новинаре и данас прогоне, хапсе, затварају, убијају и трују у Русији или у Кини.

Немогуће је преценити значај овог друштвеног и културног открића – слободе говора. А које се, узгред, појавило управо у француским салонима, кафеима, ресторанима и кафанама.

Јер баш као што је Њутн у Кембриџу открио гравитацију, Дарвин на Галапагосу еволуцију путем природне селекције, а Тесла у Њујорку снагу наизменичне струје, француски филозофи просветитељства попут Волтера и компаније у Паризу су открили – друштвену снагу слободне речи. Слободе говора и изражавања.

Тада су аргументовали и дефинитивно објаснили зашто и обични буржуј, занатлија, радник, сељак или кмет, има право на то да слободно говори, мисли, пише или пак трабуња и вређа унаоколо, не обазирући се или не бендајући танана осећања и интересе племића, краља, попа или бога.

Уосталом, знају ли и разумеју ли Трудо, Ердоган, Вукосављевић и остали Саудијци шта је све било увредљиво за веру и верске заједнице у не тако давној историји? Папа Фрања вероватно зна.

На пример, била је крајње верски увредљива једна блесава Коперникова, Брунова и Галилејева идеја да се планета Земља окреће око Сунца, а не обрнуто. Баш као што су увредљиве биле и идеје о старости космоса, Земље, о фосилима, диносаурусима, настанку живота, еволуцији човека, о циркулацији крви, о смањивању патње анестезијом и антибиотицима итд.

Све је то некада и такође било веома увредљиво за веру. И управо је слобода мишљења, говора и изражавања омогућила да ове идеје – научна истина – дођу до јавности, школа и људи.

Другим речима, постоје и историјски, морални, научни и практични разлози зашто је неопходна једна ватрена и непоколебљива одбрана слободе говора као друштвенонаучног открића и праксе. Она није тек „симболички талисман“, бројаница, зечја шапа или амајлија попут националне заставе или секси слогана у (гео)политичкој борби и лажном сукобу цивилизација. А због филозофског, али и крволочног наслеђа Револуције, у Француској је традиција борбе за секуларизам и слободу говора и изражавања вероватно снажнија него било где другде на свету. И управо зато је Република Француска под сталном опсадом најновијих бораца против слободе говора, под хронично нејебичарским и јаловим бомбама и митраљезима.

У протеклих тридесет година, многи људи јесу били страдали због вредности секуларизма, модерности, просветитељства и слободе говора и изражавања. Писац Салман Ружди је 1989. осуђен на смрт, а његови преводиоци на италијански и јапански језик избодени су ножем (један и смртно).

Египатски колумниста и борац против верског фундаментализма Фараг Фуда убијен је 1992. године. Холандски режисер Тео ван Гог убијен је 2004. године због филма о положају жена у муслиманским земљама.

Главни и одговорни уредник суданских новина Мухамед Ахмед убијен је и обезглављен због свог чланка о пророку Мухамеду 2006. године. Насиље и убиства због карикатура у новинама Јиландс постен и Шарли ебдо већ су споменуте, а најновији мученик у име слободе говора је наставник Самуел Пати са периферије Париза.

Али никада не заборавимо да су жртве друштава и држава у којима владају теократија, клерикализам и полтронска шлихтања религији и верским вођама – неупоредиво веће. У историји, као и дан-данас.

Због измишљања нових богова убијени су и Сократ и Исус из Назарета и Ђордано Бруно, али и дословно милиони других анонимних људи – Јевреја, муслимана, богумила, Албижана, Хугенота и других неверника, безбожника и јеретика који су својим веровањем, понашањем и постојањем вређали нечија пахуљичаста верска осећања.

И тако је било у непрекинутим столећима крсташких и верских ратова који су крвљу натопили тло Европе, уз паралелну инквизицију, контрареформацију и ловства на жене, односно вештице. Срећом, временом се укапирало да ово – није ваљало. И да је значај тога да слободно и слободоумно пишемо, говоримо, цртамо, верујемо и понашамо се другачије од већине и мејнстрима, чак и ако тиме некога увредимо и веома нервирамо, заправо важнији и фундаменталнији од свега осталог.

И зато „Слобода изражавања јесте фундаментална слобода“, пинкеровским речима председника Европског савета Шарла Мишела, а „Слобода говора и слобода изражавања јесу фундаментална права која морамо бранити“, речима председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, поводом најновијих напада на исту у Француској.

И то није фраза, напротив. „Нападнути смо због наше вредности слободе говора, и нећемо се предати“, још борбенији био је Емануел Макрон. И нека је.

Уосталом, „Ако атеизму требају мученици, само ми јавите, и моја је крв спремна!“, поручио је француски просветитељски филозоф Маркиз де Сад још 1791. године.

И зато су и Макрон и Де Сад у праву. И зато не смемо да се повучемо, нити уплашимо. И нико и ништа не сме да нам буде свето. Ни власт, ни богаташи, ни вера, ни традиција, ни конвенционални морал, ни добар укус. Пуцајте, обезглављујте, бомбашки (само)убијајте – француско просветитељство планети још увек држи час.