Вести

12. 10. 2020.

Аутор: Ивана Атанацковић Извор: Данас

Шта радити када сте жртва говора мржње на интернету?

Појава која ишчезава – тако бисмо данас могли окарактерисати аргументовану расправу на интернету.

Нестаје цивилизовано сучељавање мишљења, саговорници се дискредитују, а са аргумената се прелази на напад, увреде, агресивност и говор мржње. Није страно ни да садржај објављен на интернету буде окидач за физички напад.

Тако је једна фотографија објављена на Фејсбуку била мотив напада на Мона Ђураја, власника пекаре „Ромаˮ у Борчи.

На фотографији један од запослених рукама показује албански симбол, што је био повод групи десничарски оријентисаних грађана да се окупи испред пекаре.

Скандирали су и позивали пролазнике да ту више не купују. Снимак инцидента поделила је на свом Твитер налогу Софија Тодоровић, активисткиња за људска права и координаторка пројеката за БИРН.

Бес и мржња окупљених потом су се преселили на друштвене мреже. Софији Тодоровић су потом стигле бројне увреде и претње.

Заједно са својим адвокатом се обратила Тужилаштву за високотехнолошки криминал и доставила све поруке које је добила. Поднела је и пријаву против одређеног лица за прогањање. Међутим, епилог још увек чека.

„Поднели смо и захтев Европском суду за људска права (ESLJP) за усвајање привремене мере након што су институције у Србији остале неме на низ претњи и онлајн таргетирање којем сам била континуирано изложена. Убрзо након тога, ESLJP је тражио од Владе Србије да одговори на питања о предузетим мерама да ми се осигура безбедност. Након ове преписке, добили смо прилику да поднесемо представку суду која ће се разматрати по убрзаној процедури. То смо и учинили. Може се рећи да смо у ишчекивању разних епилогаˮ, објашњава Тодоровић и додаје да би државни органи требало да буду много ефикаснији у проналажењу починилаца.

„Имамо институције које би требало да се баве овом врстом угрожавања појединаца а које немају капацитет да то раде. Мимо тога, показало се небројено пута да је веома битно ко је тачно угрожена страна јер експедитивност органа зависи од тогаˮ, каже наша саговорница.

Заштиту личног налога на друштвеним мрежама, документовање претњи и неупуштање у расправе, види као тренутно најбољи начин борбе против комуникативне агресије на интернету.

„Модерација садржаја на друштвеним мрежама је готово непостојећа када су овакви напади у питању. Начини да се заштитиш су минимални осим уколико не пристанеш на то да угасиш све мреже – што те опет не штити већ само чини да не видиш. Заиста не желим да прихватим да је једино решење и ултимативни савет који сви добију да се налози на друштвеним мрежама угасе. То није прихватљиво, нити то решава проблем интоксикације онлајн простора и некажњивости насиља на интернетуˮ, поручује Софија Тодоровић.

Обрисати налог на друштвеним мрежама свакако није решење јер се говор мржње јавља и у комуникацији ван интернета. Било да се ради о говору мржње у онлајн или офлајн простору – законска регулатива не прави разлику. Не постоји специфична регулација за интернет, каже Милош Стојковић, правник Београдског центра за људска права, и напомиње да није заступник теорије да све мора специфично да се регулише.

„Имамо неколико прописа који уређују говор мржње на одређени начин. Пре свега то је кровни Закон о забрани дискриминације који говор мржње третира као тежак облик дискриминације и с тим у вези не би требало да буде уопште релевантно да ли се тај говор мржње дешава у онлајн свету или у офлајн свету. Имамо, наравно, и Кривични законик који, у зависности од тога каква је конкретна реченица изречена на друштвеним мрежама, може да долази у обзир. Када су медији у питању, говор мржње је санкционисан и Законом о електронским медијима и Законом о јавном информисању и медијимаˮ, појашњава Стојковић.

Додаје да постоје најразличитији механизми заштите од говора мржње и дискриминације, али су „веома разуђени и на први поглед обичном грађанину је тешко да се снађе и да у сваком тренутку зна коме да се обрати.ˮ

Коме се обратити?

У Србији постоји неколико правних и институционалних механизама у борби против комуникативне агресије на интернету, а први и основни јесте да случај пријавите полицији или Тужилаштву за високотехнолошки криминал, посебно уколико се ради о претњама по вашу безбедност.

Од почетка 2017. до краја прошле године на адресу Тужилаштва за високотехнолошки криминал у Београду стигло је укупно 410 кривичних пријава.

Од укупног броја пријава, против 381 особе је поднета кривична пријава због кривичног дела угрожавање сигурности, а тек седам одсто особа  пријављено је због извршења неког од кривичних дела са елементима говора мржње.

Укупно 214 предмета је правоснажно окончано, док су остали у току. Дужина трајања поступка првенствено зависи од специфичности и сложености доказа које је потребно прибавити, објашњава Тужилац за високотехнолошки криминал Бранко Стаменковић.

„По пријему и завођењу кривичне пријаве, најпре се спроводи анализа навода кривичне пријаве и приложених доказа, те поставља правна квалификација евентуалног кривичног дела. У највећем броју случајева, када постоји основ сумње да је одређено лице извршило кривично дело, доноси се наредба о спровођењу истраге, односно предузимају се доказне радње уколико је реч о кривичном делу за које је као главна казна прописана новчана казна или казна затвора до осам година. У току истраге, односно поступка предузимања доказних радњи, прикупљају се и изводе докази неопходни за даље поступање у предмету, на пример испитивање осумњиченог, саслушање сведока, вештачење и другоˮ, објашњава Стаменковић.

Чак и уколико не знате идентитет особе која стоји иза налога на друштвеној мрежи са ког вам је упућена претња – можете поднети пријаву.

Стаменковић наводи да је и у овом случају, уколико постоји основ сумње да је извршено кривично дело, јавни тужилац дужан да предузме кривично гоњење.

„Околност да подносиоцу кривичне пријаве није познат идентитет извршиоца кривичног дела није од утицаја на подношење кривичне пријаве. Наиме, јавни тужилац ће по пријему такве пријаве наложити полицији да у оквиру својих овлашћења предузме све радње у циљу откривања идентитета непознатог учиниоцаˮ, истиче Стаменковић.

Улога Повереника за заштиту равноправности

Нешто флексибилнији механизам је подношење притужби Поверенику за заштиту равноправности.

Међутим, како ова институција нема надлежност да поступа по службеној дужности, Повереник може да реагује и доноси мишљење и препоруке тек када на његову адресу стигне притужба.

Притужбу може поднети особа или друштвена група која сматра да је претрпела дискриминацију, друго лице или организација која се бави заштитом људских права.

„Повереник је прошле године примио притужбу удружења против лица које је на друштвеној мрежи Фејсбук објавило садржаје којима децу са сметњама у развоју или децу са инвалидитетом назива ʼшкартом којег се треба решитиʼ, јер они представљају само терет друштву. Објавама је такође позивао да деци треба дати ʼбомбе уместо бомбонаʼ, а труднице да не рађају ʼшкартʼ децуˮ, наводе из ове институције.

Како објашњавају, овде је реч о кривичном делу из члана 387. Кривичног законика, односно о подстицању дискриминације и мржње према особама због њиховог личног својства. Повереник је након притужбе поднео кривичну пријаву која је још у процедури.

У случају да примети „честе, типичне и тешке случајеве дискриминацијеˮ, ова институција може да се огласи упозорењем за јавност.

Управо је због све чешћег говора мржње у медијском садржају, као и у коментарима на медијским порталима, Повереник за заштиту равноправности, пре две године, интернет порталима у Србији упутио препоруку у циљу спречавања објављивања садржаја и коментара који могу да подстичу мржњу или насиље против лица или групе лица.

Уколико читалац наиђе на медијски садржај или коментар којим му је прекршено неко право, или је коментар увредљив, може се, осим Поверенику, обратити и Регулаторном телу за електронске медије или Савету за штампу. А како пракса показује да је све више увредљивог садржаја у одељку намењеном за коментаре, поставља се питање – ко је за њих одговоран.

Ко је одговоран за коментаре читалаца – медиј или аутор коментара?

Да ли медиј треба да одговара за коментаре својих читалаца или не – то је дилема која није разрешена ни на међународном нивоу. Чак ни међународни судови немају јединствен став.

„Након чувене пресуде у случају Делфи против Естоније некако је почео да се кристалише став да је медиј одговоран и за кориснички генерисани садржај, односно да тај садржај потпада под његову уређивачку одговорност. Ипак, код Европског суда за људска права постоје и друге пресуде које су донекле изрекле другачији став од Делфи против Естоније, тако да можемо да кажемо да питање још увек није у потпуности разрешеноˮ, објашњава правник Београдског центра за људска права Милош Стојковић.

Према његовим речима, наша судска пракса ипак иде у прилог ставу да су коментари читалаца уређивачки обликовани садржаји.

„Закон о јавном информисању и медијима не прави разлику између тога да ли је информација коју медиј објављује дошла од медија или од корисника. Самим тим те информације се третирају као уређивачки обликоване информације. Дакле, оне су под уређивачком одговорношћу медијаˮ, наводи наш саговорник.

Према „Смерницама за примену Кодекса новинара Србије у онлајн окружењуˮ Савета за штампу, коментари који се објављују на каналима комуникације онлајн медија јесу „предмет брижљиве процене медијаˮ.

У овим смерницама се препоручује да медиј одабере да ли ће корисника обавестити зашто његов коментар не може да буде објављен (претходна модерација), односно зашто је уклоњен (накнадна модерација).

Одговорност интернет платформи за говор мржње

Гугл, Твитер, Фејсбук, Јутјуб – некада глобалне платформе за слободу говора данас су постале место на интернету са највећим бројем увредљивог садржаја и насиља. Зато је на глобалном нивоу покренуто питање њихове одговорности.

Неке земље усвојиле су посебне законе како би успоставиле бољи систем контроле интернет садржаја. Најпознатији је Закон о контроли мреже „NetzDGˮ који је Немачка донела 2017. године, а који прописује да је друштвена мрежа дужна да плати новчану казну у вредности и до 50 милиона евра уколико не уклони говор мржње и увредљив садржај у року од 24 сата.

Маја ове године и Француска је усвојила закон којим се санкционише говор мржње на мрежама, као и садржаји означени као терористичка пропаганда. Сличан закон је у припреми и у Аустрији.

Овакви прописи представљају „тенденцију држава да изврше притисак на ИТ гиганте, пре свега из Калифорније, у чијем су власништву најпопуларније онлајн платформе како би више водили рачуна о потенцијално штетним садржајимаˮ, сматра истраживач СХАРЕ Фондације Бојан Перков.

„Један од проблема је у томе што су ове платформе настале у САД, где су ограничења слободе говоре на много мањем нивоу него у Европи, а платформе практично изузете од одговорности за садржај корисника, док компаније које их воде нису баш вољне да се прилагођавају прописима из страних јурисдикција, нарочито ако то утиче на њихов бизнис модел. У пракси постоји низ проблема са оваквим законима, од тога да ће платформе да блокирају више него иначе како би избегле ризике, где може да страда потпуно легитиман садржај постављен у циљу едукације, пародије или сатире, до тога да усклађивање захтева много ресурса што опет погодује највећим пружаоцима ових услуга чија се тржишна позиција учвршћујеˮ, објашњава Перков.

Иако се формирање посебних комисија и тела које би пратиле шта се објављује на интернету чини као решење за смањење говора мржње и дискриминације, Перков уочава и лоше стране те идеје.

„Ако им се дају превелика овлашћења, такви органи могу прерасти у ʼкомисије истинеʼ и служити за друге намене од оне због које су основани. Изузетно је важно да постоји координација свих надлежних органа, односно полиције, тужилаштва и судова, и других укључених актера, као што су организације цивилног друштва и образовне институције, како би се радило на ефикаснијој размени информација и едукацији, посебно међу децом и младимаˮ, сматра Перков.

Његов став о важности едукације корисника друштвених мрежа дели и правник Београдског центра за људска права Милош Стојковић.

Он истиче да је најефикаснија саморегулација, односно да се корисници друштвених мрежа едукују да сами пријављују странице које објављују забрањене садржаје.

„Једино тако се може изборити са таквим нелегалним садржајем, а да државна интервенција буде заиста секундарна у односу на то. Нама и јесте у циљу да се говор мржње не дистрибуира, не шири, а не по сваку цену да буде кажњен неком кривичном санкцијомˮ, наглашава наш саговорник.

Сваки говор мржње учинити видљивим

Већ поменуто решење – едукација корисника друштвених мрежа, посао је који је донекле на себе преузео цивилни сектор.

Већ шест година, подизањем свести о дискриминацији, говору мржње и насиљу на интернету, бави се Центар за нове медије Либер кроз платформу „Х8 индеџˮ. На годишњем нивоу се кроз ову платформу обради више од 100 пријава.

Говор мржње, према њиховој статистици, најучесталији је на Твитеру – чак 76,2 процената, и то и према мушкарцима и женама пођеднако.

Пријаву може поднети свако ко сматра да је жртва или сведок говора мржње на интернету.

Платформа је, према речима Татјане Веховец, извршне директорке Центра, замишљена као едукативно место.

Нажалост, како каже, немају капацитете да обезбеде конкретну заштиту као што је контакт са адвокатима или Одељењем за високотехнолошки криминал.

Веховец је мишљења да само видљивост проблема доприноси његовом решавању.

„Обичан човек је чешће жртва насиља на интернету, посебно млађи људи. Зато је најважнији и најпаметнији савет заправо да је потребно да ту ситуацију учине видљивом у свом окружењу и да је поделе са пријатељима. Јер тада ће се насилник поколебати, а жртва ће добити подршку. То је посебно важно на интернетуˮ, закључује Веховец.

Поручује да би свако, пре него што пошаље поруку мржње, требало себи да постави питање: Да ли бих ово што сам написао поновио другој особи када бих је гледао у очи?