Вести

22. 02. 2012.

Извор: Данас

Од Француске 7 до Ресавске 28

Одговор председницима и „тврдом језгру“ НУНС-а

Независно удружење новинара Србије је после мог одговора Милошу Васићу („О Косову и УНС-у, још једном“, Данас, двоброј од 15 -16. фебруара) потегло тешку артиљерију.

Бившем председнику у помоћ је притекао садашњи (Вукашин Обрадовић, „Дом свих новинара Србије или дом УНС-а“, 20. фебруар), да би одмах за њим стигли заслужни ветеран Хари Штајнер („Новинари и пропагандисти“, 21. фебруар), награђивани карикатуриста Предраг Кораксић (21. фебруар) и почасни члан Светислав Басара („Деоба прћије“, такође 21. фебруар).

Васић у одговору на мој текст вели да неће да се брани, док Обрадовић и Штајнер кажу да неће да се правдају и полемишу. Свеједно су у само два дана њих тројица потрошила барем двадесет хиљада знакова, што ће рећи близу три хиљаде речи - први да би се бранио, а друга двојица да би полемисали.

Мој бивши колега из Времена, Коракс, представио ме као масну гуску, што је још добро, јер сам код њега протеклих година јахала на метли или махала кукастим крстом.

Док ово пишем, не знам имам ли посла само са овом четом или стиже и остатак те мале војске, али рекла бих да је НУНС тај који је пао у стање „разјарености“ које Обрадовић тобож уочава код мене.

Но да почнемо са тањег краја, од аутора са којим у новинарству нисам радила и чије непознавање материје можда није злонамерно.

Басара воли Васићеву „лапо-лапо“ Србију и мисли да Ресавска 28 треба да иде тамо где је већ отишла некада најчувенија београдска адреса, Француска 7. Али између тих адреса постоји кардинална разлика за коју он не зна, а та разлика почива у темељима европског својинског права.

Удружење књижевника Србије никад није било власником зграде у Француској 7: књижевници ту зграду нису зидали, држава им је није национализовала. Она им је само уступила право на коришћење, које је по својој вољи дала и другима.

Удружење новинара Србије је власник Ресавске 28 јер је правни следбеник Београдске секције Југословенског новинарског удружења које је саградило ово здање још 1935. Зграда у Ресавској се све до национализације 1961. године налазила у земљишно-књижној својини УНС-а, да би посебним законом била и формално враћена Удружењу новинара Србије.

УНС је ту зграду на основу закона укњижио као своје власништво 2003. године, и ту нема никаквих „марифетлука из деведесетих“, о којим Басара незналачки прича. Простаклуци и исмевање ком је Басара вичан, ту слабо помажу.

Ресавска 28 враћена је УНС-у на основу закона, тај закон респектовало је шест судова после 5. октобра 2000, све до овог „реформисаног“ Апелационог суда у Београду, који је преиначио шесту пресуду у корист УНС-а и под политичким притиском пресудио да и НУНС има право да се укњижи као заједнички власник.

Судија Иван Негић и веће којим је он председавао погрешно су закључили да чланови удружења плаћањем чланарине стичу право својине на згради, које касније могу да пренесу на друго удружење. Закон јасно одређује да право својине на средствима, па и на згради, припада удружењу, па чланови не могу на ново удружење пренети право које немају. Нити се својина у Европи може стицати слободним судијским уверењем да су чланови НУНС-а ризиковали своје животе под режимом Слободана Милошевића.

Лепо је од Басаре што признаје да је Политика коју сам уређивала била боља од ове, али имам утисак да му измиче зашто је била боља. И ту долазимо до сржи ове приче, која је само на први поглед прича о Ресавској 28, а која се заправо тиче судбине српског новинарства.

Политика је боља када се уређује, тако да грађани из ње могу да сазнају шта се у Србији дешава и шта се све у Србији мисли.

Мој бивши колега Хари Штајнер, са којим сам у Времену делила један хладни собичак у ком сам текстове за спољнополитичку рубрику зими редиговала у рукавицама, тврди да је бесмислено упоређивати садашње време и услове са оним у време Милошевића. Стварно?

Нека то каже хиљадама новинара којим је угрожена егзистенција, чији се рад цензурише и који у страху од политичара, газда и отказа практикују аутоцензуру, без могућности да рачунају на антимилошевићевске западне фондове за слободу штампе, уз чију помоћ је у оној хладној собици ономад планиран и прављен НУНС.

Када је НУНС пре три године подржао драконски закон о медијима, по узору на онај из 1998. године, који је био увод у убиство Славка Ћурувије, потражила сам у Вашингтону помоћ исте адвокатске канцеларије која је за нас 1998. године анализирала Милошевићев драконски медијски закон, од истих адвоката са којим сам у децембру 1998. године упознала Славка Ћурувију, који је био позван да сведочи пред Хелсиншком комисијом америчког Конгреса.

Славко се на тај корак није лако одлучио, као што му те јесени није било лако ни да од ванредне скупштине НУНС-а затражи подршку. Његовом изасланику није допуштено ни да се обрати скупштини која се одржавала у згради општине Стари Град.

Уочи нашег пута у Вашингтон, прваци НУНС-а захтевали су да донатори у Стејт департменту буду званично обавештени како независни новинари у Србији немају ништа заједничко са „таблоидним удбашем“ и „интимусом Мире Марковић“, Славком Ћурувијом.

Телефонске бројеве са њим су почели да размењују тек по повратку из Вашингтона, у ком је неочекивано побрао све симпатије америчког естаблишмента који је тек почињао озбиљно да планира како да сруши Милошевића. А Славко им је самоуверено рекао: Господин Милошевић ми не дозвољава да издајем новине. Мораћу да га срушим.

Може Хари Штајнер да не осећа стид због тога, док све који не мисле као он прозива због бестидништва, али некадашње српско опозиционо новинарство одговорно је за катастрофално низак ниво слободе штампе у данашњој Србији. Наши су пријатељи дошли на власт, и они су нас изневерили. Нису испунили већину онога што су обећавали, као што нису открили ни Славкове убице.

А НУНС је у међувремену постао оно што је УНС некада био, еснафско удружење недопустиво близу власти.

Види се то по заједничком раду на промоцији срамне реформе правосуђа и подршци озлоглашеном медијском закону, по подршци влади блиских предузећа „развоју капацитета“ НУНС-а, по привилегованој цени градског простора који НУНС-ово профитно предузеће ужива, као и по НУНС-овој незапамћеној кривичној пријави против мноштва колега за организовање и подстрекавање геноцида и ратних злочина, којом је оправдавано безуспешно трагање Тужилаштва за ратне злочине за новинарем ког би са двадесет година закашњења оптужило за ратни злочин, а затим и по удруженој акцији НУНС-а и државе да се на суду нападне и својеврсном ренационализацијом одузме УНС-ов простор у Ресавској и Кнез Михаиловој улици...

И, коначно, по суфлираном образложењу судије Ивана Негића за скандалозну одлуку Апелационог суда у Београду.

Часније је данас бити у УНС-у него у НУНС-у, волели то чланови некадашњег опозиционог удружења или не. Не каже то Љиљана Смајловић, то кажу колеге које напуштају НУНС и прелазе у УНС, не због прошлости, већ због садашњости.

Хари Штајнер још вели да се ја можда не сећам како нам је било под Милошевићевом власти. Сећам се, и те како. Сећам се страха за судбину отетог колеге Душана Рељића. Сећам се када ме је Љубица Марковић из Бете телефоном замолила да проверим страшну вест да је Славко убијен. Сећам се када сам, дан после Славкове сахране, позвана на саслушање у полицију.

Није ми било пријатно ни зато што сам, после гашења Славковог Европљанина, чији сам спољнополитички уредник била, тада већ радила за Њујорк тајмс. Клецала су ми колена када сам полазила у Крцунову, а претходно сам, „за не дај боже“, телефоном позивала колеге да их обавестим где идем.

Инспектор ми је уместо увода рекао: „Ви знате зашто сте овде. Јуче сте држали говор на сахрани Славка Ћурувије.“

Свеједно, не потцењујем ни то што су неки људи, као што Штајнер за себе каже, са Славком уочи бомбардовања почели да размењују телефоне „за не дај боже“. И њих је било страх када је Славко убијен, иако није припадао „тврдом језгру“ политичких и професионалних истомишљеника којим се Штајнер поноси.

Али немојте да фалсификујемо историју, још нас има из тог времена. Свим мојим саговорницима у Данасу заједничко јесте то да су поносни на заслуге НУНС-а и револуционарне почетке своје организације.

Не оспоравам им заслуге стечене у заједничкој борби са опозиционим лидерима. Не желим да помажем ни „демитологизацију“ НУНС-а, њу препуштам НУНС-овцима. Није УНС крив што је та демитологизација почела на судовима којим је НУНС тужио УНС, па се чуло сведочење оснивача НУНС-а који су тврдили да је потпуно ново удружење прављено зато што је Сорош одбио да финансира било шта што има било какве везе са режимским удружењем.

А док ових дана читам запенушане и бесне НУНС-овце у Данасу, питам се одакле колегама храброст да оспоравају НУНС-ову званичну верзију.

Наш спор није са НУНС-ом, већ са државом. Али држава је у судској пресуди преузела НУНС-ов дискурс против УНС-а и заклања се иза њега, иако је њен стварни спор са нама у томе што нисмо зависни од ње, што је наша имовина основа наше материјалне и професионалне независности од коалиције која влада Србијом.

УНС је данас малецко острво отпора у престрављеној професији. А колеге из НУНС-а од те малене тачке отпора праве „геноцидну творевину“, да би од државе заузврат добијали нашу имовину. Па зар толика сила председника и заслужних уметника не види у томе неку сличност са начином на који се комада Србија? И ту долазим до Вукашина Обрадовића, ког од саговорника у Данасу највише ценим.

Не уочава ли он неку фалинку у моделу по ком се уништава УНС, макар се НУНС од тог посла окористио?

Овде је реч је о пришивању колективне кривице УНС-у за индивидуална дела из прошлости. Нису ни народи, ни државе ни удружења статични и једном заувек дати. Нити је режимска природа иманентна УНС-у, нити је слободарски дух вечна својина НУНС-а. Дописника Политике из Загреба сам својевремено молила да у сваком свом тексту, пре него што га пошаље редакцији, прво замени реч Хрватска речју Србија: ако не буде звучало добро, онда није добро ни кад пише Хрватска.

Зар у начину на који се о УНС-у говори двадесет година касније не препознајете исти дискурс о Србији који нашим противницима служи за оправдавање сваког безакоња и неправде коју нам наносе? Не може Милорад Комраков, помоћу ког је Милошевић контролисао вести на РТС-у, бити изговор за отимачину имовине УНС-а, као што не може ни Милошевић, десет година после пада и седам година после смрти, бити изговор за отимање Косова.

Љиљана Смајловић

Данас, 21. фебруар 2012 -- Светислав Басара "Деоба прћије"
Данас, 20. фебруар 2012 -- Вукашин Обрадовић "Дом свих новинара Србије или дом УНС-а"
Данас, 20. фебруар 2012 -- Милош Васић "О Косову и УНС-у, опет"