Траг ме је водио у два правца. Један сам „преписао“ од Слободана Богуновића који је наговестио могућност доношења посебног закона о „Политици“. Други правац ми је предочио мој другар, дипл ел. инж. Миланко Радић, с тезом о посебном облику акционарства.
Моје је било само да ове идеје приведем крају. Замислимо следећи сценарио. Продаје се већински пакет акција „Политике“. Конкуришу приватници, али и држава.
Претпоставимо, даље, да из ове врсте берзанског двобоја, држава излази као победник. Подржавила би се „Политика“, али само у првој фази. Потом држава доноси посебан закон у коме би, између осталог, писало да држава продаје своје акције у „Политици“ грађанима Србије, али уз два услова. Прво, да нико појединачно не може купити више од одређеног броја акција, и друго, да се акције не могу препродавати на тржишту већ, као наследиве, могу да служе само за управљачке функције и учешће у дивидендама. Акције се не би могле продавати како би се спречио тзв. крупни капитал да зађе иза леђа и покупује већи део тих акција, концентрише моћ и наметне редакцији свој универзални језик интереса.
Овим се донекле умањује економска мотивисаност за куповину акција, али ту мотивисаност би могла надоместити воља верних читалаца „Политике” широм Србије да сачувају независан, објективан и „’Политикиним’ духом“ богат лист. На овај начин би глас редовних читалаца „Политике“ улазио у управљачку структуру листа и обезбеђивао „инвестирање у душу“, у праву, независну објективну информацију, у континуитет трајања, у превласт културе над таблоизираном некултуром, у измирење националног и приватног.
Уколико је данас држава власник већинског пакета акција у „Политици“, тад се процедура поједноставлљује, доноси се закон и грађанима продају акције. „Политику“ би чували њени верни читаоци, а не интереси партијских, тајкунски или кругова из тзв. међународне заједнице. Без ове врсте „ренесансе“ лист „Политика“ ће постати само још један интересни ријалити у служби уске групе властодржаца. У поменутом закону би се разрадио систем одлучивања власника, ситних малих деоничара, њихових представника у органима и управљачким телима „Политике“.
Овде су могуће две алтернативе. Прва је да власници акција по посебном систему бирају своје представнике у органе „Политике“, друга је, да се законом пренесу права на управни одбор „Политике“ састављен од националних институција као што је, примера ради, САНУ и њој сличне установе.
На овај начин бисмо имали изворни, национални, дневни лист у рукама њених верних читалаца. Измирили бисмо национално и приватно, или добили бисмо „светско, а наше“. „Политика“ не би била државна, смањио би се притисак међународне заједнице за приватизацијом медија, али не би била ни по вољи ужих интереса власника капитала. Била би грађански, слободан, независан, национални лист са најдужом традицијом, препознатљив као бренд овог дела Балкана.
Бивши члан Савезне владе (у мандату Милке Планинц)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.