Досије Политика (2012 - )

18. 12. 2015.

Аутор: Антонела Риха Извор: Цензоловка

Ко је, заправо, власник Политике (3): Прљава игра политичара, бизнисмена и криминалаца

„Бивша власт је то почела, а садашња се удобно осећа у тим ципелама. Ја мислим да су политичка и економска елита, заједно са одређеним представницима криминалних група, прави власници Политике, а да смо сви сада само таоци њихових препуцавања. Али то је и право питање за истражне органе ове земље“, каже Мирослава Миленовић из Савета за борбу против корупције.

Нема доказа, као што смо видели у ранијим текстовима, да новац којим је купљена половина Политике заиста потиче од власника „Фармакома” Мирослава Богићевића. У сваком случају, он је по доласку СНС-а на власт остао без икаквог новца.

И поред тога што је тадашњи потпредседник Владе Александар Вучић обећавао да „неће водити хајку против ’Фармакома’“, Богићевић је запао у финансијске проблеме. Фирме су му отишле у стечај, а банкари који су му одобравали кредите у притвор.

Ухапшен је 24. 11. 2014. због сумње да је са шесторо сарадника Привредну банку Београд оштетио за око 15,5 милиона евра, а медији су тада писали да се процењује да су укупни дугови Богићевића према држави око 300 милиона евра.

Из затворског притвора у јуну 2015. пребачен је у кућни, а „наногица” му је скинута 8. новембра ове године и нема назнака да ли ће и када против њега отпочети судски процес.

„Не желим да будем балкански Мардок“

За то време, власник Курира Александар Родић, како тврди, покушава да као гарант пролонгира наплату дуга код немачке компаније и истовремено да наплати дуг од Богићевића.

„Ја молим Немце да пролонгирају наплату тих рата, други пут, трећи пут. Све имам, доказе и документе. И даље зовем Мирослава да плати или да ми врати фирме. Пуштам, покрећем судски спор, добијам судски спор против њега, имам правоснажну пресуду. Он ме опет зове, моли, кука да ће му пропасти цела фирма ако га будем блокирао.“

У разговору за Цензоловку Родић препричава догађаје о којима је нашироко писано и у Куриру, а затим и у кривичној пријави против Богићевића, и како га је Горан Веселиновић звао на састанке, а тада први потпредседник Владе Александар Вучић у кафићу „Џери” убеђивао да смањи дуг Богићевићу.

Даје нам документе у којима пише да је смањио дуг са 3,5 милиона на милион и по евра, да је на крају покренуо спор пред судом у Шапцу ради наплате меница. Показује и извештај државног извршитеља, који је добио у октобру ове године и у којем се наводи да Богићевић у пословним банкама „има неколико рачуна, али са јако малим средствима на њима“ и уговор о поклону из марта 2014, којим је Богићевић своју кућу пренео на унука.

Све ово било је непознато, и јавности апсолутно неважно, до тренутка када је Александар Родић 7. октобра ове године изјавио да је његова компанија АМГ купила „сва права и потраживања од немачке Функе Медиен Группе, а према и у вези са компанијама Политика новине и магазини, Политика штампарија, Политика АД, Дневник Војводина Пресс и НИД Новости“.

Јавност је ову вест протумачила као да Курир купује Политику, а Родић објашњава:

„Ја сам од ВАЦ-а преузео на себе да платим све обавезе, да наставим све судске спорове и да покушам да повратим што могу да повратим одатле, а да њима онда платим. Шта то значи? Преузео сам њихову позицију, био сам приморан да се договорим са њима као гарант, да измирим све обавезе према њима, иако то нису више моје обавезе.“

До сада је, каже, на основу тог уговора платио 300.000 евра.

У Есену се годинама води судски спор око потраживања која је ВАЦ имао у односу на ПНМ.

За Мирославу Миленовић из Савета за борбу против корупције и власнице сертификата за истраживање проневера, необично је да неко усред спора купује потраживања.

„За које паре? Ко зна каква ће да буде пресуда? Осим ако нећете да ставите ногу у врата за будућу приватизацију. А то значи, ја сам ту, имам то потраживање, а онда је питање ко ће од правих купаца уопште да дође.“

Родић, међутим, каже да је његов једни циљ да поврати новац који је у „препродаји“ Политике изгубио.

„Ја немам жељу да будем Руперт Мердок Балкана. Само желим да права која имам наплатим, да Немци наплате своја права, и то је све. Немам ништа против, нека Богићевић плати све своје обавезе, ја не желим да будем власник тога, искрено вам кажем.“

Родић је без сумње решен да стане на црту свакоме ко га угрози и тако је ескалирала драма којој се крај не види, али се разлог назире у речима главне и одговорне уреднице Политике Љиљане Смајловић. Она је на РТС-у изјавила:

„Сад ми имамо закон по коме не може да се купи део Политике без сагласности Владе. Зато је премијер Вучић звао Немце и рекао, не можете да продате ту имовину Куриру.“

Члан 161 Закона о привредним друштвима, мењан последњи пут 2014, на који се позива Смајловићева, гласи:

„Чланови друштва имају право прече куповине удела који је предмет преноса трећем лицу, осим ако је то право искључено оснивачким актом или законом.“

Да је премијер Вучић интервенисао, Родића је обавестила половином октобра Функе Медиен Группе:

„Они обавештавају да их је контактирао Бодо Хомбах, њихов бивши директор, овог пута као саветник премијера Вучића, да им пренесе поруку премијера Вучића како је он против тога што су они Александру Родићу продали право на потраживање, да Александар Родић није власник Адрија медија групе него су то неки други људи и како је АМГ у финансијским проблемима и неће бити у стању да испоштује обавезе према њима.“

Јасмина Митровић Марић, председница Надзорног одбора Политике АД (некадашњи Управни одбор) и саветница у кабинету Председника Србије Томислава Николића, очекује да „види папире“.

Све је, каже за Цензоловку, само чула у медијима.

„За мене је то још увек само неформална прича и тек кад прође кроз формалне канале комуникације који подразумевају и обавештавање скупштине ПНМ, можемо да причамо о томе да ли је ко и шта купио. Небитно је да ли је Родић или било ко.“

И једни и други у игри са политичком елитом

Мирослава Миленовић, за разлику од многих који су последњих недеља жестоко реаговали на могућност да АМГ преузме Политику, каже да није читалац Курира нити заштитник фамилије Родић, али поставља и питање зашто су они гори од садашњег фантомског власника.

„Сада је власник поштанско сандуче у Москви! Како знамо да је то боље? А и једни и други су дефинитивно у игри са политичком елитом. На крају крајева, и Родић ових дана сам сведочи колико је жеља испуњавао владајућој елити. А сад се наљутио. Тако да сада гледамо ин виво развод где је Родићу припала улога несрећне преварене жене.“

Ништа мање несрећан није ни Мирослав Богићевић. Ако је тачно да је натеран од претходне власти да купи Политику, нема разлога за сумњу да га је и садашња уценила.

Након што су му помагали да, како се сада открива у медијима, добија и не отплаћује кредите, после стечаја, притвора, скидања „наногице”, спектакуларног интервјуа на Пинковом програму „Обарање Вучића“ о томе како је рекетиран, сам је истог дана отишао на полиграф не би ли и на тај начин доказао да су његове оптужбе истините. Што је, опет истог дана, потврдила и начелница Управе криминалистичке полиције Наташа Сенић лично.

За Мирославу Миленовић све ово је потврда да је „Богићевић само курир одређене политичке и економске елите која је желела да куповином Политике легализује одређене фондове“. То се не односи само на бившу власт, у чије је време дошло до препродаје приватног власништва у ПНМ.

„Бивша власт је то почела, а садашња се удобно осећа у тим ципелама. Ја мислим да су политичка и економска елита, заједно са одређеним представницима криминалних група, прави власници Политике, а да смо сви сада само таоци њихових препуцавања. Али то је и право питање за истражне органе ове земље.“

Историјски утицај Бебе Поповића

Док истражни органи једног дана не открију позадину ове препродаје, враћамо се већ помињаном извештају. Савет за борбу против корупције установио је да је „настављена пракса партијске контроле Политике и то поново кроз Надзорни одбор издавача тог листа, у коме је најмање троје чланова у професионалном смислу директно везано за СНС”.

Савет такође примећује да је Нина Самарџић, као представница Ист медија групе, у октобру 2014. појачала менаџмент, поставши директорка заједно са дотадашњом Миром Глишић Симић, представницом Политика АД.

„Нина Самарџић је”, пише у извештају Савета, „супруга историчара Николе Самарџића који је био један од оснивача ЛДП-а… данас је сарадник Института за јавну политику, чији је директор Владимир Поповић Беба. Према писању медија, канцеларија Института за јавну политику у Београду налази се у стану бизнисмена Станка Суботића Цанета.”

Оно што предстоји Политици, а за шта је већ пробијен законом одређен рок, јесте приватизација државног дела ПНМ. Какав је план државе, постоји ли заинтересован купац, када ће отпочети продаја, нисмо успели да сазнамо од Саше Мирковића, државног секретара за информисање, који се није одазвао позиву да говори за Цензоловку.

„Само онај ко буде имао инсајдерску информацију, а то значи неко близак владајућој политичкој и економској елити, моћи ће да је купи. Прави инвеститор тешко, јер неће знати шта купује“, тврди Мирослава Миленовић.

„Не знате потраживања, има ли их ФМГ или нема, да ли су милионска или нису, не знате да ли преко пута вас седи наркодилер или седи бивши или садашњи или будући политичар, не знате ништа. Нико са кредибилитетом у ту прљаву утакмицу ући неће.“

Судећи по свему што смо досад разумели, довољно је већ прљаво.

КРАЈ

Повезане приче

Ко је, заправо, власник Политике? (1)

Ко је, заправо, власник Политике? (2): Тајкун као потрчко правих власника