Досије Политика (2012 - )
17. 12. 2015.
Ко је, заправо, власник Политике? (2): Тајкун као потрчко правих власника
Документа која нам је Александар Родић дао на увид немају везе са власништвом удела у Политици, већ је реч о дуговима Политике према ВАЦ-у. Да ли постоје још нека документа, нисмо успели да сазнамо. Истовремено, Мирослава Миленовић тврди да је Мирослав Богићевић само дао своје фирме да кроз њих протрчи новац пореских обвезника.
Немачка новинска кућа ВАЦ (WАZ – Westdeutsche Allgemeine Zeitung) одлучила је 2010. године да прода власничке уделе у српским медијима Адрија медија групи (Adria Media Group) породице Родић. То није одговарало тадашњим властима, које су подобнијег купца нашле у Мирославу Богићевићу, власнику концерна „Фармаком”.
Богићевић је недавно у интервјуу на ТВ Пинку тврдио:
„Борис Тадић ме је наговорио да дам новац Родићу, јер он, Ракић и Петровић вероватно нису имали новца за куповину удела у Политици. Родићи су ми тражили милион евра, зато што су претходно уговорили посао.”
Помињао је и 700.000 евра које је дао Родићу и његовом куму Душану Бјелопетровићу, па затим пет милиона, па проценте, фиктиван уговор… Тим, за просечног грађанина неразумљивим и неважним трансакцијама, заиста би требало да се позабаве надлежне службе.
Логика „Великог брата”
Борис Тадић је потом негирао све оптужбе и кратко поручио да ће „више рећи на суду ако тужилаштво икад подигне оптужницу поводом Богићевићевих оптужби”.
Душан Петровић, због својих веза са Мирославом Богићевићем у многим коментарима означен као „кривац” за овај пословни аранжман, каже:
„То су глупости. Богићевић је претходно био заинтересован за куповину НИН-а. Немам никаквих сазнања да је ту ико урадио нешто против своје воље и против свог пословног интереса, нити да је било ко тада прекршио закон.”
Ни Александар Родић не верује да је Богићевић био приморан на куповину:
„Ајте молим вас, па он је хтео да купи и Курир. На првом састанку ми је нудио да ја останем мањински партнер и да водим Курир, а он да буде власник. Хтео је то да искористи за неке своје циљеве. Као што је користио после. Је л’ га Синиша Мали штитио, па Вучић? Он им је препустио те фирме, ево вам, радите шта хоћете, управљајте тим фирмама. Што и раде. Тако се добија утицај.“
У разговору за Цензоловку, чланица Савета за борбу против корупције Мирослава Миленовић поставља питање због чега је Богићевић морао да даје новац Родићу.
„То ми личи као да гледамо пренос ’Фарме’, ’Парова’ и ’Великог брата’. Ту нема логике. Ако је Богићевић био на страни политичке и економске елите у том моменту, зашто би он било коме требало да плати рекет?“
Препродаја магле
После више позива и обећања да ће говорити за Цензоловку, Мирослав Богићевић је остао недоступан, а ми без његовог објашњења зашто је, како тврди, пристао на принуду да купи сувласништво у Политици.
Родић, с друге стране, тврди да није имао избора осим да прихвати преговоре са Богићевићем.
„Могао сам да уђем у спор са Немцима, прекинем преговоре и да ме они туже за накнаду штете јер су изгубили два понуђача. С друге стране је држава, која ми отворено каже да је против мене.“
Родић прича како је непосредно пре тога његов отац изашао из притвора у којем је провео две године под сумњом утаје пореза, да је од 2005. до 2009. године кроз његове фирме прошло 1.370 контрола и да није имао подршку тадашње власти јер је у својим новинама давао простор СНС-у.
Александар Родић нам је доставио документа која је објавио и у Куриру.
Из једног од њих види се да 30. 3. 2012. његова фирма Refine Technology Investment Ltd., која је уписана у регистар компанија на Британским Девичанским Острвима, односно њена „ћерка фирма“ Artesano Enterprisses Ltd., регистрована на Кипру, и Богићевић склапају уговор о продаји акција у коме се наводи да је Артесано закључио уговор о уступању и споразум о купопродајној цени потраживања која се односе на потраживања ВАЦ-а у ПНМ и Политика штампарија д.о.о.
Помиње се износ од 12.304.273,12 евра, као и „спорно потраживање ВАЦ-а према ПНМ-у у износу од три милиона евра с каматама“.
Тако Богићевић купује, према овом документу, власништво у компанији Refine Technology Investment Ltd. за износ од 3.562.500 евра и обавезује се да плаћа у четири једнаке годишње рате, од којих последња истиче 15. 12. 2015. године.
Родић се, у разговору за Цензоловку, жали како му Богићевић није платио ни динара.
„Он је мени дао своје личне менице као гаранцију за плаћање и обавезао се да ће да плати Немцима све по том предуговору. Продао сам му своје фирме, ништа ми није платио, њима је прекинуо да плаћа, а они од мене сад траже да платим за нешто што није моје.“
Из докумената која нам је дао на увид види се да она немају везе са власништвом удела у Политици, већ је реч о потраживањима, дуговима Политике према ВАЦ-у. Да ли постоје још нека документа, нисмо успели да сазнамо ни од Родића, као ни од Funke Medien Gruppe и директорке Политике Мире Глишић Симић, који се нису одазвали позиву на разговор за Цензоловку.
Богићевић није власник, већ потрчко
Оно што је доступно јесу подаци АПР-а по којима је 29. 6. 2012, директно, без посредника, ОСТ медија холдинг, компанија повезана са ВАЦ-ом, продала своје власништво руској Ист медија групи (Еаст Медиа Гроуп).
Ова руска фирма, како наводи Савет за борбу против корупције, основана је пола године раније, 12. јануара 2012, са оснивачким капиталом од 10.000 руских рубаља (по данашњем курсу мање од 150 евра).
Савет за борбу против корупције у свом Извештају о власничкој структури и контроли медија у Србији, објављеном у фебруару ове године, наводи да нису установили порекло новца, правог власника, односно купца, нити начин на који је трансакција извршена.
Мирослава Миленовић, која има дугогодишње искуство и сертификат овлашћеног истраживача проневера, каже да у Савету „нису успели да повежу ниједан документ са ’Фармакомом’ или са Богићевићем“.
Душан Петровић не сумња да је Богићевић својим парама купио сувласништво у Политици.
„Од Светске банке је добио кредит од преко 100 милиона евра. Дакле, Светска банка је проценила да је то компанија коју вреди кредитирати. Ова институција, такође, надзире компаније којима позајмљује новац.”
У септембру 2012. године, тада први потпредседник Владе Александар Вучић, у интервјуу за РТС, изнео је да је „Фармаком“ „био принуђен да преко ‘ћерки фирми’ учествује у куповини 50 одсто удела Политике и да све то води до афере ‘Агробанка’“.
„Сума која је недостајала за куповину потиче из кредита Нове Агробанке и Привредне банке Београд“, рекао је Вучић.
Мирослава Миленовић сматра да је Богићевић био „потрчко правих власника“.
„Он је без сумње дао логистику, своју канцеларију и поштанско сандуче у Москви, дао је људе који су запослени код њега да отрче у руски регистар и да региструју ’шкољка фирму’. Дао је и своје фирме да кроз њих протрчи одређени новац, али тај новац је наш, то је новац пореских обвезника који је преко државних банака њему био поклоњен, да тако кажем, а онда је то трансферисао на разне дестинације, па су те разне дестинације трансферисале на разне офшор дестинације, а те друге тамо некоме даље, односно ономе ко се у то време легитимисао као продавац удела у Политици“, објашњава Миленовићева.
Колико је Богићевић до сада отплатио дуговања, не зна се. Да је имао проблеме у исплати, наслућује се и из податка који износи Савет за борбу против корупције.
„Фирма Ист медија група у фебруару 2013. године саопштила је да намерава да део свог власништва у компанији ПНМ д.о.о. понуди Политици АД, што би увећало удео Републике Србије на основу права прече куповине”, пише у извештају.
Родић тврди да су с њим, као гарантом, 2013. контактирали из ФМГ јер је Богићевић престао да отплаћује рате. То је била значајна назнака шта ће се у причи о власништву Политике дешавати под садашњом влашћу.
СУТРА: Место WАЗ-а у спору који се у Есену годинама води око потраживања према Политици сада је заузео Александар Родић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.